Feromoni su evoluirali kod svih životinjskih redova, da signaliiraju status seksa i dominancije. Oni su odgovorni za stereotipno socijalno i seksualno ponašanje među članovima istih vrsta. Kod sisara, ovi hemijski signali se prvenstveno detektuju posredstvom vomeronazalnog organa (VNO), hemosenzornog organa lociranog u bazi nosne pregrade[1].
VNO je prisutan kod većine amfibija, reptila i neprimatnih sisara, ali je odsutan kod ptica, odraslih tesnonosnih majmuna i čovekolikih majmuna[2]. Aktivna uloga ljudskog VNO u detektovanju feromona se osporava. VNO je prisutan u fetusu, ali je zakržljao ili odsutan kod odraslih osoba. Tri distinktne familije mogućih feromonskih receptora su identifikovane u vomeronazalnom organu (V1R, V2R i V3R). Oni su G protein spregnuti receptori, ali su samo u daljoj vezi sa receptorima glavnog mirisnog sistema, čime se naglašava njihova različita uloga.[1]
V1 receptori dele između 50 i 90% indentiteta sekvenci, ali imaju malo sličnosti sa drugim familijama G protein spregnutih receptora. Postoje indikacije da su daljoj vezi sa T2R receptorima gorkod ukusa i rodopsinu sličnim GPCR receptorima.[3]. Kod pacova, ova familija obuhvata 30-40 gena. Oni su izraženi u apikalnim regionima VNO-a, u neuronima u kojima je izražen Gi2. Sprezanje receptora sa tim proteinom posreduje inozitol trisfosfatnu signalizaciju[1]. Više homologa V1 receptora je nađeno kod ljudi. Većina njih su pseudogeni.[4] Funktionalni receptor je isto tako identifikovan. On je izražen u ljudskom mirisnom sistemu.[5]
^Rodriguez I, Greer CA, Mok MY, Mombaerts P (2000). „A putative pheromone receptor gene expressed in human olfactory mucosa”. Nat. Genet. 26 (1): 18—19. PMID10973240. doi:10.1038/79124.
