Један је од старијих градова у Европи. Прва насеља на територији Београда датирају из праисторијске Винче, 4.800. година п. н. е. Сам град су основали Келти у 3. веку п. н. е, пре него што је постао римско насеље Сингидунум.[2][3] Београд је главни град Србије од 1405. године и био је престоница јужнословенских држава од 1918. па до 2003, као и Србије и Црне Горе од 2003. до 2006.[4]
Ужи део града заузима површину од 389,12 km2 и густина насељености је око 3.078 становника по km2. Град Београд има статус посебне територијалне јединице у Србији са својом локалном самоуправом, а његова површина износи 3.234,96 km2.[5] Његова територија је подељена на 17 градских општина, од којих свака има своје локалне органе власти.[6]
Београд се налази на 116,75 метаранадморске висине, на координатама 44°49'14" северно и 20°27'44" источно. Историјско језгро Београда (данашња Београдска тврђава) налази се на десној обали Саве.
Урбанизована површина града износи 359,92 квадратних километара. Београд се налази на раскрсници западне и источне европске културе.[9]
Рељеф
Језгро и највећи део града подигнути су на северном рту Шумадијске греде која се пружа од Рудника до Калемегданског рта, изнад ставе Саве и Дунава. Град лежи на додиру дна и обода Панонског басена, граници Балканског полуострва и средње Европе, у зони јужнопанонске дислокације. У Панонској низији налазе се Нови Београд и Земун док је перипанонски део Београда брежуљкаст. Нови Београд подигнут је у некада мочварној квартарној равни Саве, у подножју Бежанијске лесне косе.
На југу је планина Авала и крашки рељеф који припада мерокрасу (тип краса). Карактеристика рељефа су и фосилне и рецентне урвине. Поједини делови града угрожени су клизиштима.
Део Београда јужно од Саве и Дунава подигнут је на 7 брежуљака, теразијској, булбудерској и пиносавској флувиоденудационој површи, долинама и долинским странама, на развођима Топчидерске реке, Булбудерског и Мокролушког потока.[10]
Велико ратно острво је ада на Дунаву, лоцирана у општини Земун. Налази се на ушћу Саве у Дунав. Због великог броја различитих птичијих врста острво је заштићено као природни резерват. На северу острва се налази плажа Лидо.
Клима
Београд
Климатограм
Ј
Ф
М
А
М
Ј
Ј
А
С
О
Н
Д
49
4
−1
44
7
0
50
12
4
59
18
8
71
23
13
90
26
16
67
29
17
40
29
18
51
24
13
51
18
9
54
11
4
58
5
0
Просечне макс. и мин. температуре у °C
Укупне падавине у mm
Империјална конверзија
Ј
Ф
М
А
М
Ј
Ј
А
С
О
Н
Д
1,9
39
30
1,7
45
32
2
54
39
2,3
64
46
2,8
73
55
3,5
79
61
2,6
84
63
1,6
84
64
2
75
55
2
64
48
2,1
52
39
2,3
41
32
Просечне макс. и мин. температуре у °F
Укупне падавине у инчима
Београд има умерену континенталну климу. Просечна годишња температура је 12,3 °C, док је најтоплији месец јул, са просечном температуром од 21,8 °C, а најхладнији јануар са просечном температуром од 0,6 °C. Београд у просеку има око 25 дана у години са температуром преко 30 °C. Од 1887. од када се врше редовна званична метеоролошка осматрања у Београду[11], највиша забележена температура ваздуха била је 24. јула 2007. године 43 °C[12], а најнижа 10. јануара 1893. године -26 °C[13]. Просечна годишња количина падавина је око 680 милиметара. Годишње Београд има око 2.025 сунчаних сати, са јулом и августом као најсунчанијим, и децембром и јануаром као најмрачнијим данима, са тек 2—2,3 сунчана сата дневно.[14]
Сингидунум су освајали многи освајачи, попут Хуна, Сармата, Острогота и Авара — пре доласка Словена око 630. године нове ере. Први записи о словенском имену Београд датирају из 878. године (словенски облик Бјелград), за време владавине Првог бугарског царства, упућујући на утисак тврђаве сачињене од белог камена посматране са стране реке и панонске равнице. Град је остао предмет размирица између Византије, Мађарске и Бугарске наредна четири века.[21]
Град коначно прелази под власт Срба као део Срема1284. године. Први српски краљ који је владао Београдом био је Стефан Драгутин (1276—1282), владар Краљевине доњег Срема (Мачве), ког је добио на поклон од свог таста, мађарског краља Ладислава IV.[22] Након великих губитака у Косовском боју1389. године, Српско царство почиње да се распада и његови јужни делови великом брзином прелазе у руке Турака Османлија.[23] Ипак, север је дуго одолевао. Српски деспотСтефан Лазаревић добио је Београд од угарског и римског краља Жигмунда Луксембуршког након што је постао његов вазал. Године 1405. Стефан Лазаревић је прогласио Београд својом престоницом. У наредном периоду Београд је доживео велики успон. Поновно су утврђене старе зидине града заједно са замковима, а цркве и тврђаве су обновљене, што је помогло да град одолева навалама Турака чак 70 година.
У ово време Београд је постао уточиште многим балканским народима који су бежали од власти Османлија. Верује се да је број становника тада достизао и 40.000—50.000. Током владавине Ђурђа Бранковића већи део деспотства доспева под турску власт, међутим, Београд долази под заштиту мађарских краљева.[22] Турци су желели да покоре Београд јер им је представљао препреку у даљем напредовању ка средњој Европи. Напали су 1456. када се одиграла чувена Опсада Београда, где је хришћанска војска под вођством Сибињанин Јанка успешно одбранила град од турског напада.[24]
Београд се цитира и у најстаријој сачуваној песми из 1476. године која пева о армади краља Матије, мађарским данима Опсаде, Мехмеду II Освајачу, Ђерзелез Алији и Павлу Стремљанину.[25]
Војска под вођством Сулејмана Величанственог28. августа1521. је освојила Београд од Мађара, што је означило пад града под Османско царство. Турци Османлије након тога насељавају срушен и спаљен град, постепено га претварајући у китњасти оријентални град, чија је панорама са многобројним мунарама издалека одушевљавала многе европске путнике тог доба.[26] Око 1571. године у Београду је било 27 насеља — (махала). Град је 1594. захватила велика српска побуна (Банатска побуна) коју су Турци успели да угуше. Спаљене су многе цркве, реликвије и моштиСветог Саве на Врачару, због чега је ово место касније одабрано за градњу Храма Светог Саве.[27]
Следећих деценија град је био миран, а био је и важно седиште округа (Смедеревског санџака, познатог и као Београдски пашалук), повезано са Истанбулом Цариградским друмом. Привукао је многе трговце и становнике — Турке, Јермене, Грке, Роме и остале. Према османлијском путописцу Евлији Челебији, који је боравио у Београду 1660. године, Београд је тада имао око 98.000 становника, од којих су 77.000 били Муслимани.[26] Постао је више од обичног града, са исламском архитектуром, јавним купатилима и многим новим џамијама.[28] Београд је већ концем 16. века по својој лепоти и величини умногоме надмашивао Будим, Софију, Сарајево, Скопље и многе друге градове европског дела Османског царства.[26] Према Евлији Челебији, 1660. године у граду је било чак седамнаест дервишкихтекија у којима су се изучавала дела великих суфијских мислилаца.[29] Највећом и најлепшом џамијом Београда сматрана је Батал џамија, коју су путописци упоређивали са Аја Софијом.[30] Данас је једина преостала Бајракли џамија на Дорћолу.
Београд је три пута од Турака освајала Аустрија (1688—1690, 1717—1739, 1789—1791), а Османлије су га поново заузимале, уз велика разарања.[28] Београд постаје „Дар-ул-џихад” — Тврђава Џихада, како су га Османлије тада називале.[26] Током овог периода, град су захватиле две велике сеобе Срба, у којима су се стотине хиљада Срба, предвођених патријарсима, повлачиле заједно са Аустријанцима у Хабзбуршко царство 1690. и 1737—39, где су се населили у данашњој Војводини и Славонији.
Након турског пораза под Бечом, септембра 1688. године Аустријанци су заузели Београд. Османлије су успеле накратко да поврате Београд 1690—1717. Војска Аустријског царства под заповедништвом надвојводе Еугена Савојског по други пут је освојила Београд 1717. После победе над аустријском војском 1739. године код Гроцке, Османлије су поново загосподариле Београдом, и њиме владале наредних 50 година (1739—1789).
Од 1817. Београд је био престоница Кнежевине Србије (сем у периоду од 1818—1841, када је Крагујевац био главни град). Престоницу из Крагујевца у Београд је преместио кнез Михаило Обреновић. Кад је Србија стекла потпуну независност 1878. и постала Краљевина Србија, Београд је опет постао кључни град на Балкану који се веома брзо развијао.[31][32] Међутим, упркос изградњи железничке пруге до Ниша, укупни услови у Србији били су као и у осталим претежно пољопривредним земљама, а Београд је 1900. имао само 69.100 становника.[33] Убрзо, 1905. број становника се повећава на преко 80.000, а на почетку Првог светског рата1914. и до 100.000, не рачунајући Земун који је тада припадао Аустроугарској.[34]
Након Првог светског рата, окупације аустроугарских и немачких трупа и рушења значајних делова града,[35] Београд је доживео брз развој и значајну модернизацију као престоница нове Краљевине Југославије. Мало је позната чињеница да је Београд тада имао први будистички храм у Европи.[36][37] Током двадесетих и тридесетих година 20. века, број становника се попео на 239.000 до 1931. заједно са западним предграђем Земуном, које је раније било у Аустроугарској. До 1940. број становника је био око 320.000. Прираштај становништва између 1921. и 1948. је износио приближно 4,08% годишње.[38]
Београдски Срби, Јевреји, Роми, комунисти и други антифашисти одведени су у логоре Сајмиште и Бањица, кроз које је у току рата прошло око 125.000 логораша. Јеврејска заједница је од 1643. године живела у четврти Дорћол поред Дунава. Пре рата ту их је било 10.400. Окупацију је преживело свега око 10% њих. На Сајмишту је страдало око 40.000 Срба и 7.000—8.000 Јевреја.[41] На Бањици је убијено око 4.200 људи. Ликвидације су вршили немачки окупатори, док су логораше углавном хапсили српски квислинзи, који су чинили и администрацију Бањичког логора.[42]
Борбе за ослобођење града су почеле 13. и 14. октобра, а град је коначно ослобођен 20. октобра 1944. Ослободили су га заједничким снагама партизани и Црвена армија. Губици партизана су били око 1.000 бораца, а Црвене армије око 2.000. У току целог рата Београд је изгубио око 50.000 људи и претрпео тешка разарања.[39]
У послератном периоду Београд се развијао као главни град нове Југославије и убрзо израстао у велики индустријски центар.[43]
Године 1951, је почела изградња Новог Београда са друге стране реке Саве, где су се до тада налазиле само мочваре и трска. Град су, бар у почетку, градиле добровољне омладинске радне бригаде.
Године 1961, поводом мучког убиства Патриса Лумумбе (јануар 1961), у Београду су одржане жестоке демонстрације, са више повређених. Том приликом је извршен и упад у белгијску амбасаду.
У мају 1980. умро је и доживотни председник СФРЈ, Јосип Броз Тито. Поред готово свих водећих светских државника, сахрани је присуствовало и око 700.000 грађана.
У време прерастања политичке кризе у СФРЈ у грађански рат, 9. марта1991. у Београду су одржане велике демонстрације, предвођене Вуком Драшковићем, СПО-ом и ДС-ом, против председника СрбијеСлободана Милошевића и владајуће СПС.[45] Том приликом су погинуле две особе, седамнаестогодишњи средњошколац Бранивоје Милиновић и полицајац Недељко Косовић, 203 људи је повређено, а 108 ухапшено.[46] Према разним медијским изворима, на улицама тог дана је било између 100.000 и 150.000 људи.[47] Према одобрењу Председништва СФРЈ, увече на улице су изведени тенковиЈНА у циљу успостављања мира.[48]
Након непризнавања резултата локалних избора 1996, опозиција је у Београду организовала свакодневне грађанске и студентске протесте против Милошевићеве владавине у периоду између новембра 1996. и фебруара 1997.[52] После попуштања режима и признавања резултата избора у другој половини фебруара 1997. Зоран Ђинђић постаје градоначелник Београда, а на том месту је остао до краја септембра 1997. године.[53]
Покушај Слободана Милошевића да одбаци пораз на изборима 24. септембра 2000. године, довео је до масовних демонстрација у Београду са 800.000 по полицијским проценама, а по другим изворима и до 1.000.000 учесника, које су довеле до коначног пада Милошевића са власти.[57][58][59] У нереду је опљачкана и запаљена и зграда СкупштинеСРЈ.[60]
У септембру 2011. године у Београд је дошло око 100 делегација држава које чине Покрет несврстаних да обележе педесет година од Прве конференције несврстаних земаља.[63]
Према попису из 2022. било је 1.197.714 становника, док у урбаном подручју (са суседним градским насељима као што су Борча, Овча, Сурчин и др) живи 1.383.875 становника, а становништво административног подручја града Београда има 1.681.405 становника. Међутим, градско подручје Београда није дефинисано, ни статистички ни административно, и простире се на суседне општине попут Панчева, Опова, Пећинаца или Старе Пазове.
Процењује се да у Београду живи између 10.000 и 20.000 Кинеза, а од њиховог доласка средином 1990-их,[66]Блок 70 на Новом Београду је колоквијално познат као Кинеска четврт.[67][68] Многи становници Блиског истока, углавном из Сирије, Ирана, Јордана и Ирака, дошли су 1970-их и 1980-их да наставе своје студије и потом остали у граду.[69] Током 19. и почетком 20. века у Београду су постојале и мале заједнице Цинцара, Чеха, Грка, Немаца, Мађара, Јевреја, Турака, Јермена и руских белих емиграната. Данас постоје два приградска насеља са значајним мањинским становништвом: Овча и насеље Бољевци, у којима око једне четвртине становништва чине Румуни, односно Словаци. Последњих година убрзава се усељавање у Београд и људи из других држава. Године 2023. више од 30.000 страних радника добило је радну и боравишну дозволу само у Београду.[70]
Иако у Београду постоји неколико историјских верских заједница, верски састав града је релативно хомоген. Српска православна заједница је далеко највећа, са 1.475.168 верника. Муслимана има 31.914, католика 13.720 и протестаната 3.128.
Некада је у Београду постојала значајна јеврејска заједница, али након нацистичке окупације у Другом светском рату и накнадне јеврејске емиграције, њихов број је пао са преко 10.000 на само 295.[72] Београд је такође имао једну од највећих будистичких колонија у Европи изван Русије када се око 400 углавном будистичких Калмика населило на периферији Београда након руског грађанског рата. Први будистички храм у Европи саграђен је у Београду 1929. Већина њих се одселила после Другог светског рата, а њихов храм, Калмички дом, на крају је срушен.[73]
Локална самоуправа
Београд има статус посебне територијалне јединице у Републици Србији, са својим посебним органима локалне самоуправе.[43]
Скупштина града Београда је представнички орган који врши основне функције локалне власти утврђене законом и Статутом града. Скупштина има 110 одборника који се бирају на локалним изборима, на четири године. Скупштина града састаје се по потреби, а најмање једном у три месеца.
Градоначелник Београда представља и заступа Град и обавља извршну функцију у Граду Београду.
Градоначелник се бира истовремено кад и одборници за Скупштину града непосредним тајним гласањем на четири године. Градоначелник не може бити одборник Скупштине града, нити обављати другу јавну функцију.
Градско веће је орган Града Београда који усклађује остваривање функција Градоначелника и Скупштине града и врши контролно-надзорну функцију над радом Градске управе.
Градско веће чине Градоначелник, заменик градоначелника и 9 чланова. Чланове Градског већа бира Скупштина града, на предлог Градоначелника, на четири године.
Градска управа
Градска управа обавља управне послове у оквиру права и дужности Града Београда и одређене стручне послове за потребе Скупштине града, Градоначелника и Градског већа.
Начелник Градске управе, кога поставља Скупштина града на предлог Градоначелника, руководи радом Градске управе. Начелник Градске управе може имати заменика који се поставља и разрешава на исти начин као начелник.
Градска општина је део територије Града Београда у којој се врше одређени послови локалне самоуправе утврђени Статутом града. Грађани учествују у вршењу послова градске општине преко изабраних одборника у скупштини градске општине, путем грађанске иницијативе, збора грађана и референдума, у складу са Уставом, законом, Статутом града и актима градске општине.
Већина општина се налазе јужно од Дунава и Саве, у Шумадијском региону. Три општине (Земун, Нови Београд и Сурчин) се налазе са северне стране Саве, у Срему, док се општина Палилула налази на обе стране Дунава, у Шумадији и Банату.
Подручје насеља Београд, ужег и урбанизованог дела укупне површине 360 km², обухвата следеће градске општине: цео Врачар, Звездару, Савски венац, Стари град, Раковицу и Нови Београд и делове Вождовца, Земуна, Палилуле и Чукарице.
Београд је економски најразвијенији део Србије. Више од 30% БДП у Србији долази из Београда, који даје више од 30% радне снаге у Србији. Током деведесетих година 20. века, град је био под санкцијама Уједињених нација, као и цела тадашња СР Југославија. Хиперинфлација југословенског динара је такође десетковала привреду града.
Привреда града се опоравља, расте брзо од 2000. године, након пада режима Слободана Милошевића и укидања санкција УН. Седиште Народне банке Србије је у Београду. Главне компаније у Београду, између осталих су: Ер Србија, Телеком Србија, Теленор Србија, Делта Холдинг, и многе друге.
Са 6.924 компаније, Београд је, уз велики раст и један од главних IT центара у овом делу Европе. Један од Мајкрософтовихразвојних центара се налази у Београду, а у време оснивања је био пети центар те врсте на свету.[75] Многе светске компаније бирају Београд као регионални или европски центар, као што су Asus, Intel, Dell, NCR Corporation, Cisco Systems, SAP AG, Acer, Intel Computers, Hewlett-Packard, Huawei, Microsoft.[76][77][78][79]
Град има прворазредни саобраћајни значај, као железничко и друмско чвориште (паневропски коридор 10). Као град на ушћу двеју река, Београд је и важно међународно речно пристаниште (паневропски коридор 7), а ту је и међународни аеродром „Никола Тесла”. Београд је такође значајан телекомуникациони центар за фиксну и мобилну телефонију и интернет. У њему су развијени значајни привредни и пољопривредни капацитети, посебно металска, металопрерађивачка и електронска индустрија, затим трговина и банкарство. На ширем подручју Београда, Смедерева и Панчева, на обалама Дунава, лоцирана је слободна трговинска зона на површини од 2.000 m².
Септембра 2006. просечан доходак у Београду је износио 40.891 динар, што је највиши просечни доходак у Србији. Просечна нето плата износила је 27.998 динара.[80]
Најпознатији музеј у Београду је Народни музеј, основан 1844. године. Садржи колекције више од 400.000 изложбених материјала, укључујући многа страна ремек-дела. Познато Мирослављево јеванђеље се налази у овом музеју. Војни музеј је нарочито популаран за стране туристе, највише због делова „невидљивог” (стелт) авиона F-117 ког је југословенска противваздушна одбрана оборила у току НАТО бомбардовања 1999. У музеју се такође налази још преко 25.000 осталих изложбених предмета од којих неки датирају из римског периода.[88] Сличан музеј је Музеј југословенског ваздухопловства који има више од 200 авиона, од којих су 50 стална поставка. Неколико авиона у Музеју су једини „преживели” примерци тог типа, као нпр. Фијат G.50. Музеј излаже и неке делове оборених америчких и НАТО авиона.
Музеј Николе Тесле, основан 1952. године, чува личне ствари Николе Тесле, научника по коме је јединица Тесла добила име. Музеј чува око 160.000 оригиналних докумената и око 5.700 осталих предмета.[91] Још један од већих београдских музеја је Музеј Вука и Доситеја, који садржи експонате који говоре о животу, делу и завештању Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића, реформатора српског књижевног језика из 19. века који су такође уједно и били први министри српског образовања.[92] У Београду такође постоји и Музеј афричке уметности, основан у време социјалистичке солидарности са неразвијеним нацијама Трећег света.
У Београду постоји 195 основних и 85 средњих школа. Од основних, постоји 162 редовних, 14 специјалних, 15 уметничких и четири школе за основно образовање одраслих. Средњошколски систем обухвата 51 стручну, 21 гимназију, 8 уметничких и пет специјалних школа. 230.000 уписаних ученика учи 22.000 запослених у преко 500 објеката, који покривају око 1.100.000 m².[96]
Београд има репутацију престонице која нуди свакодневни, живописан ноћни живот, са мноштвом клубова отворених до свитања широм града. Најпрепознатљивији су клубови смештени на сплавовима дуж обала Саве и Дунава.[97]
Викенд-посетиоци, посебно они из Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније, сматрају Београд већом метрополом од својих престоница због пријатељске атмосфере, сјајних клубова и барова, пића, непостојања језичке баријере, као и либералне регулативе везане за ноћни живот.
Позната места за љубитеље алтернативне музике, односно културе која не потпада под мејнстрим, били су афирмисани клубови као што су Академија (Клуб студената на ФЛУ), смештена у подруму Факултета ликовних уметности и КСТ (Клуб студената технике), смештен у подруму зграде Техничких факултета.[98] Једно од најпознатијих места за алтернативне културне догађаје у граду је СКЦ (Студентски културни центар), који се налази преко пута Београђанке, једне од најзнаменитијих грађевина Београда. Концерти бројних домаћих и познатих страних група се често одржавају у СКЦ-у, као и уметничке изложбе и јавне дебате и дискусије.
Они који су наклоњени традиционалнијем српском ноћном животу, а љубитељи су староградске музике, типичне за северне крајеве Србије, могу да се одлуче за вече у Скадарлији, старој боемској четврти града где су се окупљали песници и уметници крајем 19. и почетком 20. века. У Скадарској улици и околини налазе се неки од најстаријих београдских ресторана. На једном крају четврти налази се некадашња најстарија београдска пивара, основана у првој половини 19. века.
Ада Циганлија је бивше острво на реци Сави и највећи београдски спортско-рекреативни комплекс. Након његовог повезивања с обалом, направљено је вештачко језеро. Једна је од најпознатијих дестинација за Београђане током врелог лета. Ада Циганлија има 7 km дугу плажу и објекте за разне спортове укључујући голф, рагби, фудбал, кошарку, одбојку, бејзбол и тенис. Екстремни спортови су такође доступни, као што су банџи џампинг, скијање на води и пејнтбол. На острву се налазе и стазе за вожњу бицикла, шетњу и џогирање.
Од 2000. године, упоредо са обнављањем дипломатских односа Србије са западном Европом и Америком, у Београду се примећује повратак страних туриста одсутних још од ратова из деведесетих година.
У последње време број младих посетилаца се веома увећао, нарочито оних из Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине који уживају у ноћном животу града.
Београд је најзначајнији медијски центар у Србији. У Београду је седиште Радио телевизије Србије — РТС, јавног медијског сервиса, који има два ТВ програма, пет радио програма и музичку издавачку кућу ПГП РТС.
Такође, у Београду ради и неколико новинских агенција: Танјуг, ФоНет, Бета и Тикер.
Архитектура
У различитим деловима града архитектура варира од типично централноевропског стила (Земун), преко извесног броја зграда у турском стилу лоцираних у старим деловима града, до бруталистичке и социјалистичке архитектуре Новог Београда. Архитектура 19. века је доста утицала на архитектонске трендове у Србији, укључујући и Београд. Нарочито је видљив утицај аустроугарске архитектуре 19. века. Под социјализмом, већина стамбених објеката је грађена брзо и јефтино, што је довело до бруталистичке архитектуре блокова Новог Београда подигнутих у првим деценијама након Другог светског рата.
У целини гледано, саобраћај у Београду је конфузан. Београд има само један ауто-пут у правцу исток-запад (који преко моста Газела повезује Нови Београд са старим делом града), док нема ни једну брзу саобраћајницу у правцу север-југ. Постојећи мостови су недовољни и са малом пропусном моћи (посебно стари мост на Сави).
Пошто се град налази на ушћу две главне реке, Дунава и Саве, Београд има неколико мостова — два главна су Бранков мост и Газела и оба повезују центар града са Новим Београдом. Првог дана 2012. године за саобраћај је отворен Мост на Ади, који је први мост саграђен у Београду у последњих 30 година. Најдужи мост је Панчевачки мост, који повезује Београд са Банатом. Током 2011. започета је изградња још једног моста преко Дунава. 1. децембра 2014. године пуштен је у рад новоизграђени мост Земун—Борча. Име моста је Михајло Пупин. Ово је први мост изграђен на реци Дунав у Београду после више од 40 година. У децембру 2020. отворена је прва дијагонална раскрсница у граду са 6 пешачких прелаза у истом нивоу.[105]
Градски аутобуски, трамвајски и тролејбуски саобраћај обавља Градско саобраћајно предузеће. На појединим линијама саобраћају и приватни превозници. Београдска приградска насеља повезује аутопревозник „Ласта”.
Београд поседује градску железницуБГ воз, која са десетак електромоторних гарнитура РВР 412 саобраћа на две линије: Батајница — Овча и Београд центар—Ресник. До средине 2010-их, у употреби је био и систем приградске железнице, Беовоз, али је он постепено укинут. Београдски метро, који се планира још од 1950, предвиђао је у првој фази две линије и у перспективи мрежу од девет линија градског и регионалног метроа, али није се никада почело са изградњом.
Међуградске везе
Аеродром „Никола Тесла”
Тренутно, железничка пруга и даље пролази поред Саве, а многобројни индустријски колосеци заузимају вредно грађевинско земљиште. Градска Главна железничка страница повезује Београд са бројним европским престоницама, као и са много других градова у Србији, а у изградњи је станица Београд центар, која ће у будућности преузети улогу главног чворишта.
Табла у Скупштини града Београда, сведочанство о додели крста витеза легије части граду
Београдски аеродром „Никола Тесла”, међународног карактера, налази се у близини Сурчина на 18 km од Београда. На аеродрому се налази 18 канцеларија страних авио-компанија и неколико рентакар компанија. Број путника од 2000. до 2004. достигао је број од 2 милиона. Нажалост, аеродром није повезан лаким железничким саобраћајем са центром града и на аеродрому не постоји ни један хотел. Између центра града и аеродрома саобраћа аутобус сваких пола сата. На аеродрому постоји линијски такси саобраћај по фиксној цени до одређених зона града и ширег подручја, али још увек није решено питање "дивљих" таксиста.[106]Аеродром 13. мај налази се на левој страни ауто-пута Београд — Нови Сад, гледано из смера Београда, паралелно са пругом, у насељу Земун Поље.
Водени саобраћај
Лука Београд се налази на Дунаву и намењена је првенствено промету роба, док је пристаниште на Сави намењено туристичким бродовима.
^Караџић, Вук Стефановић. Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма = Wolf Stephansohn's Serbisch-Deutsch-Lateinisches Wörterbuch = Lupi Stephani F. Lexicon Serbico-Germanico-Latinum, Беч (Wien, Viennae) : Gedruckt bei den P. P. Armeniern, (1818). стр. 31./32., лева колона (a).
^Зоран Љ. Николић Видоје Д. Голубовић; et al. (2004). „Београд испод Београда” (4. допуњено издање). Београд. ISBN978-86-355-0632-6.CS1 одржавање: Експлицитна употреба et al. (веза)
^Тасић 1990, стр. pp.. sfn грешка: no target: CITEREFТасић1990 (help)
^Логос 2019, стр. 76 у напомени 106. "Према Танјугу било је око 100.000 протестаната".
^Логос 2019, стр. 76 са напоменом 107. "Око 20:00, 9.1.1991. тенкови и оклопна борбена возила ЈНА размештени су у средишњим деловима Београда, испред зграде РТС-а, испред зграде Савезног секретаријата за народну одбрану и на Тргу Републике".
.jpg)
.JPG)
.jpg)
.svg)
_16._April_878.jpg)
_(crop).jpg)
.jpg)
