Аустроугарска (нем.Österreich-Ungarn; мађ.Ausztria-Magyarország), званично Аустроугарска монархија (нем.Österreichisch-Ungarische Monarchie; мађ.Osztrák-Magyar Monarchia), позната и као Двојна монархија и Дунавска монархија (на немачком говорном подручју и као k.u.k. (нем.Kaiser und König; срп.цар и краљ)), била је држава која је постојала у Европи[1] између 8. јуна1867. и 31. октобра1918. године.
Аустроугарска монархија је имала необичан режим, конгломерат различитих области које су Хабзбурзи стекли ратом и браком. Обухватала је једанаест већих етничких група, била је репресивна држава са модерном полицијом и мање демократична од појединих других европских држава.[2]
Аустроугарска је од почетка окупације владала Босном и Херцеговином на стари феудални начин, задржавајући аграрне односе из турског времена, а успостављајући владавину тако што је од 1879. године главна власт била Земаљска влада чији су поглавари били одговорни заједничкој влади у Бечу.
Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим силама, које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босне и Херцеговине, Аустроугарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што је у исто вријеме, и у споразуму са њом, Бугарска прогласила своју независност.
Ова криза се сматра уводом у Велики рат. Берлинским споразумом из априла 1909. ова криза се завршава.
Сарајевски или Видовдански атентат се догодио 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. године у Сарајеву, када су чланови организације Млада Босна убили надвојводу Франца Фердинанда, аустроугарског престолонаследника, и његову супругу Софију Хотек.
Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула 1914.
Примирје са Аустроугарском потписано је 3. новембра 1918. у вили Ђусти близу Падове. Аустрија и Мађарска склопиле су посебан споразум о примирју након збацивања Хабзбуршке монархије.
Распад земље
По завршетку Првог светског рата, велике силе — победнице, одлучиле су да Аустроугарска монархија нестане са политичке карте света. На простору распаднуте државе настале су:
5. Пољска, која је настала распадом три велика европска царства: Аустроугарског, Немачког и Руског. Распадом Аустроугарске, у састав новоформиране пољске националне државе ушли су: половина бивше крунске земље Шлезије и Галиција у целини, а од Угарске мали крајњи северни део (Чарни Дунајец), на Карпатима.
Остатак земље припојен је суседним, већ постојећим државама:
1. Италија је добила Приморску, готово у целини (без острва Крка), град Ријеку, неколико острва и град Задар у Далмацији, мањи део Крањске (Нотрањску), мали део југозападне Корушке и читав јужни Тирол.
2. Румунија је у односу на предратно стање готово удвостручила своју територију. Обухватила је целу источну Угарску: највећи део Баната, Кришану, област реке Мориш и цео Ердељ, а од аустријског дела Буковину, у целини.
Распад земље донео је велике проблеме новонасталим земљама изван Аустрије и Мађарске у периоду између два светска рата, јер је у њима остала бројна немачка мањина (Судети и цела западна Чешка) у Чехословачкој, Војводини, румунском Банату и јужном Тиролу у Италији, и мађарска мањина која и данас живи у северној Војводини, јужној Словачкој, целој Трансилванији у Румунији и прикарпатској Русији (у Украјини). У рату је нестала бројна јеврејска заједница, која је насељавала читаву некадашњу Монархију, а после Другог светског рата, на том подручју скројене су нове границе. Источни делови Пољске, русински крајеви Чехословачке и северна Буковина припали су Совјетском Савезу, а Задар и острва, Ријека, Нотрањска и Истра — Југославији. Немачка мањина исељена је из готово свих крајева осим из италијанског Тирола, а готово половина је остала и у Румунији.
У административном смислу, Аустроугарска се делила на аустријски и угарски део монархије. После анексије Босне и Херцеговине, 1908. године, Босна и Херцеговина је постала територија са посебним статусом у оквиру Аустроугарске и налазила се под заједничком управом оба дела монархије. Земљом је до смрти (1916) владао стари цар Франц Јозеф I, а до распада државе званични монарх био је и последњи владар из владарске куће Хабзбурга — Карл I.
Аустријски део монархије чиниле су следеће покрајине:
Према извору Новине србске, од 27. јануара 1834. године, Аустроугарска је имала 33 милиона становника. Попис је обухватао краљевине Мађарске, Чешке, Илирије и Ломбардијско−Млетачке[3]
Према Алену Џ. П. Тејлору, становништво Аустроугарске су у грубим цртама чинили:[4]
Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914—1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних.
A. J. P. Taylor The Habsburg monarchy, 1809—1918 : a history of the Austrian Empire and Austria-Hungary, London: Penguin Books in assoc. with Hamish Hamilton, 1964, 1948
Тејлор, Ален (2001). Хабзбуршка монархија 1809—1918: Историја Аустријске царевине и Аустроугарске. Београд: Clio.
Geographischer Atlas zur Vaterlandskunde an der österreichischen Mittelschulen. (ed.: Rudolf Rothaug), K. u. k. Hof-Kartographische Anstalt G. Freytag & Berndt, Vienna, 1911.
.svg)
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
_-_Emperor_Franz_Josef_I_-_ca_1885.jpg)
![[икона]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/Wiki_letter_w_cropped.svg/20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png){kind=small}
.svg)
.png)
