Далмација је историјско-географски регион на источној обали Јадранског мора, у Хрватској, која се протеже од острва Раб на северозападу до улаза у Бококоторски залив на југоистоку. Ширина Далматинске Загоре, залеђа Далмације, је у распону од 50 km на северу, али се на југу ширина смањује на неколико километара.
Данас већинско становништво Далмације чине Хрвати и, у мањој мери, Срби, који су крајем 20. века чинили око 15% становништва.[1]
Значајна етничка група су историјски били и Италијани некад називани и Далмати, dalmati Italiani ili Dalmatinci, који су махом протерани или побијени након Другог светског рата, а делимично и асимилирани. Процењује се да данас у Далмацији живи око 70.000 особа италијанског порекла. Интересе италијанских Далматинаца у Далмацији данас заступа Покрет за Нову Далмацију.
Етнички састав Далмације 1953. године
Геолошка историја
Далмацијa има доста једноличну геолошку грађу по целој њеној дужини и ширини. Карактерисична је по кречњачким гребенима, попут планине Динаре и њених наставака. Међу кречњацима највећи удео имају они створени у морима која су егзистирала за време креде и терцијара. Између њих се на мало места налазе творевине из неких старијих мора.
Далмација је у својој геолошкој историји више пута била покривена морима о чему сведоче стене које је изграђују. Према досадашњим сазнањима, најстарије море почело је да надире на територију данашње Далмације у другој половини карбонске периоде. Оно је покрило терен од старих кристаластих шкриљаца који сада у тој области нема на површини. У почетку је било дубоко, да би се са временом његова дубина смањивала. Од остатака животиња које су настањивале ово море настали су кречњаци карбонске старости.
Творевине пермске старости врло мало су заступљене у геолошкој грађи Далмације, што се карактерише колебањем и местимичним повлачењем мора из ове области током ове периоде.
На почетку тријаса море поново надире. У почетку је било плитко са мало живота по његовом песковитом дну. Са повећањем његове дубине повећавао се и број животиња које су га насељавале. У слојевима Мућа пронађено је 60 врста главоножаца, а у кречњацима јужне Далмације 44 врсте брахиопода.
Током горњег тријаса, за време таложења првих слојева у тадашњем мору, кроз Земљину кору пробиле су вулканске масе дијабаза (код Мућа), диорита и порфирита (на југу Далмације). Трошина тих вулканских маса помешала се са вапненим муљем на дну мора, па је тако постала једна особена стена „зелени камен”. У то доба данашња средња Далмација била је сува, а при крају тријаса море се повукло и из њених северних и јужних области.
За време јуре Далмација је била покривена морем које су настањивали мали пужеви, шкољке и корали. Током горње јуре појавили су се амонити и рибе (на Лемешу између Дрниша и Врлике). У јурском мору поједини делови Далмације штрчали су изнад морског нивоа попут острва. Ова острва нестала су на почетку млађе креде, када је данашња Далмација била потпуно покривена морем. То море није било дубоко о чему сведоче дебелокоре шкољке (рудисте) од којих су настали кречњаци. Морска обала, обрасла густом шумом четинара, била је близу данашњег Хвара. На крају креде море се сасвим повлачи из области Далмације. На северу Далмације остали су неки затони, а у средини формирана су неколика слатководна језера.
Ова језера егзистирала су и током првих неколико векова еоцена, и у њима су се формирали слојеви који са својим окаменотинама указују на поступни прелаз из креде у терцијар, са превлашћу облика из новије ере. Потом поново надире морска вода у којој су се створили дебели слојеви кречњака поглавито од сићушних животиња (фораминифера из редова алвеолина и нумулута). Током целог еоцена море се колебало. Као последица тога настали су неједнаки слојеви. Ови слојеви су и неједнако постављени јер је у то доба почело и у јакој мери се извршило поступно издизање набора, који су дали данашње обличје Далмацији.
У еоценим морима било је врло бујног живота који је оставио трагове на многим местима. Као пример може се узети околина Брибира, где су у слојевима нађени многобројни пужеви (58 врста), шкољке (54 врсте), морски јежеви (7 врста), корали (28 врста), фораминифери (17 врста).
Набирање и издизање тла праћено је пуцањем, раседањем и проваљивањем. На тај начин створене су многе потолине које су биле испуњене водама за време средњег и млађег дела терцијера (неоген).
Ове потолине испуњене су водом те су формирана језера у Сињском, Косовском, Петровом, Книнском и Жегарском пољу и око горњег тока Цетине. У тим језерима живело је много пужева и шкољака, од којих су многе врсте живеле само у Далмацији. Њихове обале биле су обрасле густом шумом. Највећа тадашња потолина потпала је у област Јадранског мора, а нека језера пресушила су при крају неогена.[2]
Рељеф и клима
Корнати
Преовладава кршки рељеф, а клима је углавном средоземна (медитеранска), односно субмедитеранска с припадајућом вегетацијом.[3]
Приморски карактер регије ојачан је великим уделом острвског појаса. У далматинској акваторији, без пашке острвске скупине, налази се 926 острва, острваца, хриди и гребена или 78% њиховог броја у Хрватској. Заузимају око 1.770 km2 (58% површине свих хрватских острва, односно 15% површине Далмације).
По постанку и грађи острва су део суседног динарског копна (непотопљени делови рељефних узвишења). Севернодалматинска острва су бројнија, а, осим Пага, и мања. Издужена су и пружају се паралелно са обалом и планинским низом у залеђу, у смеру северозапад - југоисток (тзв. далматински тип обале).
Изразити примери таквог типа обале су Паг, Угљан, Пашман, Дуги оток, Корнат и Жирје.
Отворена копнена обала око рта Плоче код Рогознице одваја их од средњодалматинских острва, која су већа и пружају се у смеру запад - исток (хварска скупина). То су Хвар, Брач, Корчула, Вис, Ластово и Чиово. Северозападно од Виса налазе се пучинска острвца Јабука и Брусник, који су вулканског порекла.
Супетар на Брачу
Најјужнија острва - Мљет и Елафитска острва и полуострво Пељешац пружају се динарским смером, северозапад - југоисток.
У рељефу већих острво истичу се кречњачка узвишења и нижи делови, удубљења, грађена од мање пропусних доломита. Нижи делови су понегде су замочварени (блата на Пагу, блатине на Мљету итд.), док су на рубовима долина деловањем абразије створена сликовита жала.
Копнени обални појас Далмације дуг је око 1.200 km, што је готово 2/3 хрватске копнене обале. Најнеповољнији је јужни део велебитског приморја и приобаље око рта Плоче, код Рогознице, које карактерише стрма и кршевита обала и слабија повезаност са залеђем. Највећом вредношћу истиче се приобаље између Трогира и ушћа Неретве, с каштеланском флишном зоном и шљунковитим подбиоковским жалама. Јужно од Дубровника обала је отворена према пучини и тиме долази под највећи утицај абразије.
У залеђу приобалног планинског низа средње Далмације, између реке Крке и доњег тока Неретве, пружа се око 150 km дуг кршки појас Далматинске загоре. Северозападно од Крке на Загору се настављају Равни котари и кршко побрђе Буковице.
Воде
Скрадински бук на реци Крки
Превладавајућа кршка подлога одражава се у богатој и сложеној циркулацији вода и сразмерном сиромаштву површинских токова. Од већих река истичу се Цетина (105 km), Крка (75 km), Зрмања (64 km) и Неретва (218 km, од чега 20 km у Хрватској). У Далмацији се налазе два од три највећа природна језера у Хрватској:
У Далмацији превладавају тла која су се развила под превладавајућим утицајем литолошког састава подлоге. Најтипичнији представник такве врсте тала је црвеница, настала као резултат отапања карбонатне основе, кречњака и доломита. У Равним котарима и око Каштеланског залива налазе се смеђа тла, односно неразвијена тла на флишу, а у делти Неретве преовладавају алувијална тла, односно млађи речни наноси са слабо израженим педолошким својствима.
Вегетација
На свим пучинским острвима и целом дужином копненог приобаља, готово од Задра на северозападу, протеже се еумедитеранско подручје зимзелене вегетације (храст црника, алепски бор, далматински црни бор). У копненој унутрашњости расту храст медунац с бјелограбом и црнограбом. На висинама већим од 1000 m јавља се буква, коју на још вишим деловима замењује клековина.
Присутни су разни деградацијски вегетацијски стадији, као резултат раног досељавања и хиљадугодишњег искориштавања ограничених господарских потенцијала кршке природне основе:
макија- тешко проходне, густе и високе шикаре
гариг - ниске и свијетле шикаре
камењар - обрастао ниским полугрмовима и зељастим биљкама.
