Хрвати су на подручје данашње Републике Хрватске стигли у 6. вијеку. Током 8. и 9. вијека међу словенским кнежевинама које су постојале на подручју Балкана и Панонске низије била је и кнежевина Хрватска, а њен први краљ краљ најкасније 925. године постао је Томислав (око 914-926).[4]Краљевина Хрватска је постојала скоро два вијека, достигавши свој врхунац током власти Петра Крешимира IV и Дмитра Звонимира. Хрватска је ушла у персоналну унију са Угарском 1102. године. Године 1527, суочена са османским освајањима, Цетински сабор је поставио Фердинанда I на хрватски пријесто. Током раног 19. вијека, дио земље који је освојила Француска је постао Илирске провинције, док је остатак у саставу Аустрије постао Краљевина Хрватска и Краљевина Славонија. Након завршетка Првог свјетског рата, 1918. године простор данашње Хрватске се налазио у саставу непризнате Државе Словенаца, Хрвата и Срба која се издвојила из Аустроугарске и затим се са Србијом ујединила у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Квислиншка Независна Држава Хрватска, која је настала уз подршку фашистичке Италија и нацистичке Њемачке, постојала је током Другог свјетског рата. Послије рата, Хрватска је постала конститутивна република Федеративне Народне Републике Југославије, уставно била је социјалистичка држава. Хрватска је 25. јуна 1991. године прогласила независност од СФРЈ, која је ступила на снагу 8. октобра исте године. Након отцјепљења отпочео је Рат у Хрватској, који је трајао четири године.
Услужни сектор доминира хрватском привредном, слиједи га индустријски сектор и пољопривреда. Међународни туризам је значајан извор прихода током љетног периода, смјештајући Хрватску на 18 позицију најпопуларнијих туристички одредница на свијету. Држава контролише дио привреде, са знатним владиним издацима. Најважнији трговински партнер Хрватске је Европска унија. Унутрашњи извори производе значајан дио енергије у Хрватској. Хрватска пружа социјалну заштиту, универзалну здравствену заштиту и бесплатно основно и средње образовање, уз подршку културе кроз разне институције и корпоративне инвестиције у медије и издаваштво.
Током 5. вијека, један од посљедњих царева Западног римског царства, Јулије Непот, владао је својим малим царством из палате.[13] Период се завршава аварском и хрватском инвазијом у првој половини 7. вијека и уништењем скоро свих римских палата. Римске избјеглице повукле су се на повољније локације уз обале, на острва и планине. Град Дубровник су основале избјеглице из Епидаура.[14]
Етногенеза Хрвата је неодређена и постоји неколико супротних теорија, од којих су словенска и иранска најчешће истицане. Најприхватљивија од њих, словенска теорија, говори од сеоби Бијелих Хрвата из Бијеле Хрватске током периода Великих сеоба. Контроверзна, иранска теорија, говори о иранском поријеклу, заснованом на камену из Танаиса који садржи грчке називе Χορούαθ[ος], Χοροάθος и Χορόαθος и ти називи се тумаче као антропоними Хрвата.[15]
Франачка надмоћ прекинута је за вријеме владавине Мислава два десетљећа касније.[18] Према Константину VII покрштавање Хрвата почело је у 7. вијеку, али тврдња је оспорена и општа христијанизација почела је у 9. вијеку.[19] Први домаћи хрватски владар кога је признао папа био је кнез Бранимир, који је папско признање од папе Јована VII добио 7. јуна 879. године.[20]
Томислав је први владар кога је папа у писму ословио као краља, па се као година оснивања краљевства води 925. Томислав је спријечио угарску и бугарску инвазију, ширећи утицај хрватских владара.[21] Краљевина Хрватска је достигла свој врхунац у 11. вијеку током владавине Петра Крешимира IV (1058—1074) и Дмитра Звонимиа (1075—1089).[22] Са смрћу Стјепана II 1091. године, нестала је и династија Трпимировића, а угарски краљ Ладислав I исказао је претензија на хрватску круну у име своје сестре Јелене, супруге краља Дмитра Звонимира. Противљење овој претензији довело је до рата, што касније довело до уније између Угарске и Хрватске 1102. године, под влашћу Коломана.[23]
У наредна четири вијека, Краљевином Хрватском је владао Сабор и бан кога је постављао краљ.[24] Током овог периода расла је претња од османских освајања, као и борба са Млетачком републиком због контроле приобалним подручјима. Млеци су стекли контролу над већим дијелом Далмације 1428. године, са изузетком Дубровачке републике која је постала независна. Османска освајања довела су до битке на Крбавском пољу (1493) и Мохачке битке (1526), у којима су Османлије однијеле убједљиву побједу. Краљ Лајош II умро је несретним случајем 1526. у Мохачу и 1527. године Хрватски сабор се састао у Цетини и изабрао Фердинанда I из династије Хабзбург за новог владара Хрватске, под условом да Хрватској пружи заштиту од Османског царства поштујући њена политичка права.[24][25] У овом периоду дошло је до пораста утицаја племства као што су Франкопани и Зрински, из чијих редова су касније бирани многи банови.[26]
Хрватски бан Никола Шубић Зрински сматра се националним херојем и у Хрватској и Мађарској због своје улоге у одбрани Сигета од Османлија
Након убједљивих османских побједа, Хрватска се подијели на цивилне и војне територије, са подјелом формирнаом 1538. године. Војне територије ће постати познате као Хрватска војна крајина и била је под непосредном контролом монархије. Османска напредовања у Хрватској наставила су се до битке код Сиска (1593), која је била први убједљиви османски пораз, којом су границе стабилизоване.[25] Током Великог турског рата (1683—1698), Славонија је поврћане, али западна Босна, која је прије османских освајања била у саставу Хрватске, остала је изван хрватске контроле.[25] Данашња граница између Босне и Херцеговине и Републике Хрватске је настала из овог исхода. Јужна граница Далмације, слично је дефинисана Кандијским и Млетачко-турским ратом.[27]
Краљевина Хрватска и Славонија (бр. 17) била је аутономне краљевство унутар Аустроугарске, створено 1868. године послије Хрватско-угарске нагодбе
Ратови са Османлијама довели су до великих демографских промјена. Хрвати су се селили према Аустрији и данашњи Градишћански Хрвати су непосредни потомци тих досељеника.[28] Да би надомјестила становништво које је избјегло, Хабзбурзи су охрабривали хришћанско становништво из Босне и Србије на учешће у војној служби у Хрватској војној крајини. Миграција Срба на овај простор достигла је свој врхунац током Велике сеоба Срба 1690. и 1737—1739.[29]
Бан Јосип Јелачић борио се против Угара 1848. и 1849. године
Хрватски сабор је подржао Прагматичну санкцијуКарла VI и потписао своју Прагматичну санкцију 1712. године.[30] Након тога, цар је обећао да ће поштовати све привилегије и политичка права Краљевине Хрватске и Марија Тереза је значајно доприњела хрватским питањима.
Између 1797. и 1809. године Прво француско царство постепено је заузимало цјелокупну источну обалу Јадранског мора и значајан дио њеног залеђа, чије је окончано постојање Млетачке и Дубровачке републике, а на њиховом мјесту успостављајући Илирске провинције.[25] Као одговор на то, морнарица Аустријског царства је започела блокаду Јадранског мора која је довела до Вишке битке (1811).[31] Аустрија је Илирске провинције заузела 1813. године, а у састав Аустријског царство подручје је укључено на Бечком конгресу 1815. године. То је довело до успостављања Краљевине Далмације и повратка Хрватског приморја у састав Краљевине Хрватске, сада под истом круном.[32]
Тридесете и четрдесете године 19. вијека романтични национализам инспирисао је Хрватски народни препород, политичку и културно кампању која се залагала за уједињење свих Јужних Словена у царству. Основни фокус је био на стварању стандардног језика који би био противтежа мађарском језику, као и промоција хрватске књижевности и културе.[33] Током Мађарске револуције (1848) Хрватска је стала уз Аустрију, а бан Јосип Јелачић је доприњео поразу угарских снага 1849. и започео је период германофилске политике.[34]
Од шездесетих година 19. вијека, неуспјех политике био је очигледан, што је довело до Аустро-угарске нагодбе 1867. године и стварања персоналне уније између круна Аустријског царства и Краљевине Угарске. Нагодба је оставила питање статуса Хрватске Угарској и статус је ријешен Хрватско-угарском нагодбом 1868. године, уједињењем краљевина Хрватске и Славоније.[35] Краљевина Далмације је остала под дефакто аустријском контролом, док је Ријека задржала статус corpus separatum уведеног 1779. године.[23]
Након што је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину након Берлинског споразума 1878. године, Хрватска војна крајина је укинута и њена територија је припојена Хрватској 1881. године,[25] у складу са одредбама Хрватско-угарске нагодбе.[36][37] Нови напори усмјерени ка реформи Аустроугарске, која би подразумјевала федерацију са хрватском федералној јединицом, заустављени су почетком Првог свјетског рата.[38]
Хрватски сабор је 29. октобра 1918. године прогласио независност и донио одлуку о придруживању новоствореном Држави Словенаца, Хрвата и Срба, која се заједно са Краљевином Србијом 4. децембра 1918. године ујединила у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.[39] Сабор никада није ратификовао одлуку о уједињењу са Србијом.[24]Видовданским уставом из 1921. године земља је дефинисана као унитарна држава, а укидањем Хрватског сабора и историјских административних подјела ефикасно су прекинути хрватски захтјеви за аутономију.
Новом уставу се најоштрије противила највећа хрватска политичка странка Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС), на чијем челу је био Стјепан Радић,[40] а која је у својој пропаганди користила спој националистичких и социјално-егалитарних елемената пропаганде.[41] ХРСС се ослањала на хрватско сељаштво, које је чинило 80% становништва, међу којим је имала велику популарност. До 1925. године Радић није признавао стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и устав усвојен 1921. године. Закони Краљевине нису спровођени у многим хрватским областима, које су сачувале административни систем насљеђен из доба Аустроугарске. Радић је 1925. године склопио споразум са Министарским савјетом, а неколико чланова ХСС су постали министри. Он је и поред тога поново остао у опозицији власти. Радића је у Скупштини 20. јуна 1928. године смртно ранио српски посланик Пуниша Рачић, а два друга посланик ХСС су убијена.[42]
Дана 6. јануара1929. краљ Александар I Карађорђевић је завео диктатуру у којој су забрањене све националне странке и онемогућен сваки легални политички рад. У таквим околностима, краљ Александар Карађорђевић је 6. јануара 1929. године распустио Скупштину, објавивши устав из 1921. године неважећим и прогласивши краљевску диктатуру, при томе забрањујући сва националистичка удружења.[43] Диктатура је формално завршена 1931. када је краљ наметнуо још унитарнији устав и промијенио име земље у Краљевина Југославија.[44] ХСС, сада на челу са Влатком Мачеком, наставио је да заговара федерализацију Југославије, што је резултовало споразумом Цветковић—Мачек 26. августа 1939. године и стварањем Бановине Хрватске. Министарски савјет Југославије је задржао контролу над одбраном, унутрашњом сигурношћу, спољном политиком, трговином и транспортом, док су остала питања тада под надлежност Хрватског сабора и бана кога је постављао краљ.[45]
Ускоро се јавља покрет отпора. У близини Сиска је 22. јуна 1941. године формиран је Сисачки партизански одред, прва формирана војна јединица покрета отпора у окупираној Европи.[47] Одред је био почетак југословенској партизанског покрета, комунистичког мултиетничког антифашистичког покрета којег је предводио Јосип Броз Тито. Покрет је убрзано растао и на Техеранској конференцији у децембру 1943. године партизани су признати од Савезника.[48]
Уз помоћ Савезника у логистици, опреми, обуци и ваздушним ударима, као и уз помоћ совјетских снага које су учествовале у Београдској операцији 1944. године, партизани су стекли контролу над Југославијом и граничним областима са Италијом и Аустријом у мају 1945. године.[49] Политичка тежња партизанској покрета истакнута је на Земаљском антифашистичком вијећу народног ослобођења Хрватске, које је развијено 1943. године као носилац хрватске државности, а касније је 1945. трансформисано у Народни сабор Хрватске, док је Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије било његов пандан на југословенском нивоу.[50][51]
Током Другог светског рата (1941—1945), су уз помоћ Немачке основале Независну Државу Хрватску. Усташе су током своје владавине извршиле бројне злочине и геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, као и на политичким противницима квислиншком режиму независно од њихове националности. Још у лето 1941. усташка власт, коју је предводио поглавник Анте Павелић, основала је концентрационе логоре за мучење и убијање цивила, највише Срба, Јевреја и Рома. Логори који су били познати по свом броју жртава као и начину мучења људи су: Јасеновац, Јадовно, Даница, Госпић, Тења, Стара Градишка, Ђаково и др. НДХ је једина држава која је имала концентрационе логоре за децу у Јастребарску. Процењује се да је усташка власт током 1941—1945. убила више стотина хиљада Срба на територији НДХ.
Уништена српска кућа у СуњиЗаставе Хрватске и Европске уније на згради Министарства спољних и европских послова
Након пада комунизма у СФРЈ, власт ХДЗ-а у Хрватској од 1990. добила је подршку већине Хрвата и одузела права сувереног народа Србима у Социјалистичкој републици Хрватској и изменама устава прогласили су Србе за мањину у децембру 1990.[53] Следеће, 1991. влада ХДЗ-а прогласила је независност од СФРЈ,[54] али Срби на подручјима где су били већина у Крајини, Барањи и другим деловима некадашње Социјалистичке републике Хрватске стварали су своје аутономне области и покушали су остати део Југославије,[55] или остати у истој држави са Србима из Републике Србије.[56] али влада ХДЗ-а није допустила да Срби створе своју републику на подручју где су били већина и почео је рата у Хрватској (1991—1995) између нове државе Хрватске и Срба на делу територије дотадашње југословенске републике Хрватске, организованих у Републику Српску Крајину.[57] Хрватска је током рата постала чланица Уједињених нација, 1992.[58] Уз помоћ НАТО-а, Рат је окончан победом Хрватске у августу 1995. а припајањем територија Републике Српске Крајине настала је модерна Република Хрватска.[59] Истовремено, протеривањем стотина хиљада, али и убијањем великог броја Срба из Хрватске у операцијама Олуја и Бљесак према неким мишљењима модерна Република Хрватска је довршавала геноцид над Србима који је започела НДХ.[60] Поред ова два већа погрома, преко Хрватске војске и полиције, Хрватска је извршила и низ мањих акција прогона српског и другог нехрватског становништва: Масленица, Медачки џеп, Миљевачки плато итд, а значајно прогоњење Срба током рата извршено је и у следећим градовима: Задар, Шибеник, Сисак, Вуковар, Осијек, Ђаково, Загреб, Сплит, Дубровник, Винковци и др.[52][61]
Укупна дужина копнених граница Хрватске је 2197 km, од тога је граница са Босном и Херцеговином 932 km, 670 km са Словенијом, 329 km са Мађарском, 241 km са Србијом и 25 km са Црном Гором. На северном Јадрану додирују се територијалне воде Хрватске и Италије. Дужина јадранске обале је 1778 km (рачунајући острва 6176 km).
Геологија и рељеф
Топографска мапа Хрватске
Према клими и рељефу, Хрватска се може поделити у три целине: континенталну, динарску и јадранску.
Панонска Хрватска заузима југозападни део Панонске низије, прошаран ниским планинама и рекама Савом, Дравом и Дунавом. У овом делу земље влада умерена континентална клима. Ова област се може даље поделити на северну Хрватску и Славонију. Северна Хрватска заузима део око реке Купе до мађарске границе и чине га: део око река Саве и Купе са градовима Загреб, Карловац и Сисак који је економски и демографски центар државе, Хрватско Загорје и Прекомурје између река Драве и Муре. Славонија је равница између Саве, Драве и Дунава, а често се у њу убрајају Барања (око доњег тока Драве) и Западни Срем.
Бројни заливи и драге су одлике јадранске обалеПоглед на Ријеку
Јадрански обални део се састоји углавном од крашких предела и има медитеранску климу. Јадранска обала Хрватске је изузетно разуђена. Хрватској припада 1246 острва, од којих је 47 насељено. Ширина обалског дела значајно варира. Док је на неким местима широка тек неколико километара (испод Велебита и Биокова), на неким местима залази дубље у копно. Велики део хрватских река које се уливају у Јадранско море је кратко, а једини изузетак је Неретва.
Историјски се обални део може поделити у три региона:
Далмација - разуђена обала Јадранског мора јужно од околине Задра, са бројним острвима и брдским залеђем и историјски важним градовима као што су Шибеник, Сплит и Дубровник.
Воде
Реке Хрватске припадају Јадранском и Црноморском сливу. Најдуже реке су Сава (562 km), Драва (305 km), Купа (296 km). У приморском дијелу "копнени рељеф одликује мали број водених токова Мирна, Раша, Зрмања, Крка, Цетина и Неретва; то је последица кречњачког састава стена, које су водни токови усекли кањоне као што су Лимска драга, канал Раше, Јабланички (Шибенски), Бакарски залив и др., који се на копну продужују као удолине, а у мору као канали, као на ушћу Неретве, Цетине, Крке и Раше. Са колебањем нивоа мора током ледених и међуледених доба, на морској обали дошло је до веома разноликих појава - од језерских трагова и "фјордова" од отапања глечера (Лимски канал, Вранско језеро и др.) до трагова абразије и наслага песка-прапора на острву Сусак, наноса у околини Задра, делте на ушћу Неретве, Мирне, Цетине и Раше. Речне кањоне и понорнице окружују простране заравни као око Цетине, затим Личко, Гацко, Имотско поље, Рујно на Велебиту (800 м) и др." Источни делови територије карактеристични су по томе што су завале међусобно спојене у долини системом међуречја Саве и Драве. Воде из завале средње Хрватске због непропусних наслага тешко отичу, те их у току кишних периода плаве, заједно са Савом. Након леденог доба Сава и Драва примале су много воде и шљунка и таложиле га у коритима и око њега или усецале терасе.[62]
Клима
Хрватска има разнолику климу. На северном и и источном делу је континентална, медитеранска на обалама, а умерено континентална клима преовлађује у северно-централном региону. Просечна температура у унутрашњости у јануару је 0 до 2 °C, а у августу 19 до 23 °C, док је просечна температура у приморју од 6 до 11 °C у јануару и 21 до 27 °C августу.
С просечно 2.600 сунчаних сати у години јадранска обала је једна од најсунчанијих у Средоземљу, а температура мора лети је од 25 °C до 27 °C. На Јадранског обали Хрватске дувају три ветра: југо (са мора на копно), бура (са копна на море) и маестрал.
Флора и фауна
Флора и фауна Хрватске је разноврсна. Примјера ради, Жумберачка гора је станиште за више од 1.000 биљних врста, од којих је 14 врста глобално угрожено, а још 90 их се налази на листи угрожених биљака Хрватске. У приморским предјелима гдје преовладавају борови и зеленгорично дрвеће према словенској страни, у близини Свете Гере се налази прашума гдје се на већим површинама могу наћи и храст китњак и граб, те храст медунац и црни граб. Ту су своје станиште пронашле и угрожене врсте хрватска перуника и благајев ликовац.[63].
Од проглашења независности савремене Хрватске дошло је до значајних промена у националном саставу њеног становништва. Према последњем попису у Социјалистичкој Републици Хрватској, који је извршен исте 1991. године када је проглашена независност савремене Хрватске у њој је живело 4.784.265 становника. Најбројнији су били Хрвати, којих је било око 3.736.356 становника (или 78,1%), други по бројности били су Срби, којих је било око 581.663 становника (или 12,2%), трећи по бројности били су Југословени којих је било око 106.041 становника (или 2,2%), а четврти по бројности били су Муслимани, којих је било око 43.469 становника (или 0,9%).[64] Од тада велики број Срба се иселио, или је протеран из Републике Хрватске, а народ Југословени који је био трећи по бројности 1991. године потпуно је нестао. Јевреји су на простору данашње Хрватске кроз историју увијек били малобројни, али утицајни. Дио њих је сачувао свој народни и вјерски идентитет, а неки су се уклапали у асимилационе процесе и постајали су католици и Хрвати, док је дио нагињао њемачкој и угарској културној средини.[65]
Према прелиминарним резултатима пописа из 2021. у Хрватској живи 3.888.529 становника, што је за 9% посто мање у односу на попис из 2011. године.[66] Хрватска је насељена већином Хрватима. У мањине се сврставају, Срби (у последњем рату њихов број се значајно смањио), Бошњаци, Италијани, Мађари и други.
Кретање броја становништва у Хрватској у од 1992. до 2003.Густина насељености 2011.Етничка карта Хрватске 2001. године
Према попису 2001. у Хрватској је живело 4.437.460 становника. Просечни животни век у Хрватској је око 78 година (2012).[68] Због малог броја рођене деце, број становника се смањује.
Према попису из 1991. као Хрвати се изјаснило 78,1% грађана, а као Срби 12,1%(581.633).[69] Срби су до рата живели у Лици, Кордуну, Банији и Славонији. Главне области насељене италијанском мањином је западни део Истре и Ријека. Мађари и Словаци живе у источној Славонији, а Чеси у западној Славонији. Бошњаци, Албанци и Македонци живе по целој Хрватској, нарочито у градовима.
Председник Републике Хрватске се бира сваке пете године. Он је уједно и врховни командант оружаних снага. Обавеза му је да врши састанке са премијером и представницима парламента. Има и одређену улогу у дефинисању спољне политике државе. Тренутни председник Хрватске је Зоран Милановић.
Влада Хрватске је вођена од стране председника Владе (премијера), који има 4 потпредседника и 15 министара различитих ресора. Влада је одговорна за располагање буџетом, примењивање закона и руковођење домаће и иностране политике републике. Садашњи премијер Хрватске је Андреј Пленковић из Хрватске демократске заједнице.
Хрватски правни систем се састоји од Врховног суда, Жупанијских судова и општинских судова. Уставни суд је одговоран за регуларно спровођење устава.
Према извештају Амнести Интернашонал,[71] Влада Хрватске није учинила довољан напор да истражи наводе о ратним злочинима над Србима и нестанцима Срба. Под овим се подразумева: испитивање ратне одговорности, извођење пред правду одговорних лица и репарација породицама жртава. У закључку се наводи да Хрватска није урадила довољно да се обрачуна са својом ратном прошлошћу и злочинима над Србима почињеним током рата.
Осим дискриминације, током 2006. године догодили су се бомбашки напади, као и убиства припадника српске мањине.[72]
Привреда
Овај чланак или један његов део није ажуриран. Ажурирајте овај чланак како би приказао недавне догађаје или најновије доступне информације. Погледајте страницу за разговор за више информација.
Бродоградња је једна од извозних грана привреде Хрватске
Хрватска привреда се темељи на капитализму. Касних 80-их, на почетку транзиције из социјалистичке привреде, њена позиција је била на завидном нивоу, али су рат и приватизација довели до стагнирања и пропадања дела индустрије.
Хрватска привреда се темељи на разноликим гранама привреде, нарочито на лакој.[73]Туризам је најзначајнији извор прихода. С више од 8.500.000 туриста 2005. и приближно 10.000.000 туриста 2006. Хрватска је осамнаесто туристичко одредиште на свету по популарности. Директна зарада само од туризма износила је 2006. године, према званичној процени 6,3 милијарде евра.[74]
Хрватска је високо задужена земља са око 34 милијарди долара дуга средином 2006,[75] 33,4 милијарде евра или 52 милијарде долара 2008[76] и 42,9 милијарди евра крајем 2009.[77]
Бруто домаћи производ по куповној моћи за 2005. износио је 12.158 долара или 45,2% просека Европске уније, а просечна нето плата око 650 евра.
Главни проблем је структурална незапосленост која је крајем 2006 износила 17%,[78] праћена недовољним економским реформама.[79] Проблеми привреде се такође могу наћи и у друштвеним предузећима која теже за приватизацијом што је главна карактеристика транзиционе привреде.[79]
Хрватска има огроман спољни дуг,[80] и велики буџетски дефицит, који је успела значајно да смањи током 2006. године. Привредни раст у Хрватској је првих шест година 21. века стабилизован на 4-5%, земља се припрема за чланство у Европској унији која је најзначајнији трговински партнер. Италија је први, а Немачка други трговински партнер Хрватске.[81] Од 1. априла 2009. године Хрватска је пуноправна чланица НАТО-а.
Туризам је у Хрватској је врло развијен, делимично због њене дугачке морске обале и добро очуваних приморских градова из времена ренесансе. Туризам у унутрашњости земље, осим главног града Загреба, барокног града Вараждина и неколико средњовековних замака, је слабије развијен. У држави се налази и осам националних паркова.
Музика у Хрватској се развијала под утицајем медитеранске музике, музике из централне Европе и музике са Балканског полуострва. У Славонији су тамбураши део традиције, док су клапе традиционалне на приморју. За динарске крајеве су карактеристичне песме зване ганге и музички стилови шијавица и ојкавица, у Истри је популарна пентатонска истарска лествица, а у околини Дубровника плес линђо.
У Хрватској је популарна рок и поп музика, док турбофолк музика постаје популарнија код младих. Група Рива је победила на Песми Евровизије 1989, а Песма Евровизије 1990. је одржана у Загребу.
Филмска уметност у Хрватској нема дугачку традицију као у осталим суседним централноевропским земљама. Озбиљан почетак филмске уметности почео је са успоном југословенске филмске индустрије крајем 1940-их оснивањем Јадран филма. Позната је Загребачка школа цртаног филма, а цртани филм настао под утицајем те школе је „Сурогат“ Душана Вукотића, који је освојио Оскара за најбољи кратки анимирани филм. У пулскојарени се од 1953. одржава Фестивал играног филма.
Најпознатији фудбалски клубови из Хрватске су НК Динамо Загреб и НК Хајдук Сплит. Кошаркаши Цибоне су два пута били прваци Европе, док је Југопластика три године узастопно била првак Европе. Ватерполо клубови Младост и Југ су седмоструки, односно троструки прваци Европе.
^Balen, Jacqueline (децембар 2005). „The Kostolac horizon at Vučedol”. Opvscvla Archaeologica Radovi Arheološkog zavoda. University of Zagreb, Faculty of Philosophy, Archaeological Department. 29 (1): 25—40. ISSN0473-0992. Приступљено 15. 10. 2011.
^Логос 2019, стр. 243-246, 248-251 са напоменама 1207 и 1208. „На другој страни, Срби, али и неки несрби, приметили су да је то било довршење уништавања Срба који је почела, Павелићева Независна Држава Хрватска“.
.JPG)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.svg){kind=small}
