Нијемци

За насеље и општину у Хрватској погледајте страницу Нијемци (општина).
Нијемци
Deutsche (њемачки)
Укупна популација
око 100 — око 150 милиона широм свијета[1]
Региони са значајном популацијом
 Њемачка73.013.300[2]
 САД43.093.766 (поријекло)[3]
 Бразил12.000.000 (поријекло)[4]
 Аргентина3.541.600 (поријекло)[5]
 Канада3.322.405 (поријекло)[6]
 Чиле500.000 (поријекло)[7]
 Француска437.000[8]
 Русија394.138[9]
 Холандија354.136[10]
 Италија310,900[11]
 Швајцарска310.000[12]
 Аустрија186.891[13]
 Казахстан181.958[14]
 Пољска148.000[15]
 Шпанија195.842[16]
 Мађарска131.951[17]
 Шведска50.863[18]
 Мексико15.000—40.000[19]
 Уругвај40.000[20]
 Румунија36.000[21]
 Украјина33.302[22]
 Норвешка27.593[23][24]
 Доминикана25.000[25]
 Чешка21.216[26]
Језици
њемачки: високоњемачки (горњоњемачки, средњоњемачки), нискоњемачки (остали њемачки дијалекти)
Религија
католицизам, протестантизам (лутеранизам) и остале религије, ирелигиозност
Сродне етничке групе
остали Германи
Немци у свету по државама
  Њемачка
  Аустрија, Лихтенштајн, Швајцарска
  Више од 10 милиона
  Више од 1 милиона
  Више од 500.000
  Више од 100.000

Нијемци (екав. Немци; њем. Deutsche) германска су етничка група која претежно живи у средњој Европи[27][28] и која дели заједничко германско поријекло, културу и историју. Њемачки је заједнички матерњи језик огромне већине Нијемаца.

Око 100 милиона људи који говоре њемачки као матерњи језик.[29] Постоји још око 80 милиона људи који су њемачког поријекла углавном у САД, Бразилу (претежно у Јужном региону земље), Аргентини, Канади, Јужној Африци, бившем Совјетским Савезу (претежно у Русији и Казахстану) и Француској.[а] Дакле, укупан број Нијемаца налази се између 100 и 150 милиона, у зависности од примјењених критеријума[1] (матерњи говорници њемачког, етнички Нијемци са једним поријеклом, дјелимично њемачко поријекло итд.). Од избијања протестантске реформације у Светом римском царству, њемачко друштво се карактерише као католичко-протестантски подијељено.[30]

Данас, људи из земаља са њемачког говорном већина (као што су Аустрија, Швајцарска, Лихтенштајн и остале историјски везане земље као Луксембург) најчешће имају сопствени национални идентитет и могу се или не морају самоидентификовати као етнички Нијемци.[31]

Етимологија

Словенски егзоним нěмец, нěмци поријекло води од старословенске ријечи нěмьць (мн. нěмьци; од придјева нěмъ — „нијем”, и суфикса -ьць).[32] Дословно значи „нијем”, али је добио значење „они који не причају као ми” од. „странци”.

Према другој теорији,[33][34] назив Нěмци можда долази из басена Рајне, од германског племена Немети које помињу Цезар и Тацит. Ова етимологија је сумњива из фонолошких (немети нису могли постати словенски нěмьць) и географских (Немети су насељавали област која је далеко од било којег словенског говорног подручја) разлога.

Њемачки термин Deutschland, првобитно diutisciu land („Њемачке земље”), изведен је из назива Deutsch (в. Dutsch) који поријекло води од старовисокоњемачке ријечи diutisc, која значи „народно” односно који припада народу (diot или diota). Термин се првобитно користио за разликовање језика обичног народа од латинског и његових романских насљедника.[35]

Историја

Немци припадају германској групи народа и као етничка група оформили су се у средњем веку. Из мултиетничког Светог римског царства, касније названо Свето римско царство немачког народа, Вестфалским миром (1648) оформљена је територија на којој ће се касније налазити Немачка.

Средњовековна историја

Немачка етничка група се оформила у току средњег века, под утицајем јединства Источне Франачке из 9. века. Процес је био постепен и недефинисан.

После хришћанизације, католичка црква и локални владари водили су Немце у сеобе и насељавања територија која су већ била насељена словенским и балтичким народима, од којих су неки касније били асимиловани. Те територије су се простирале отприлике од Словеније до Естоније, па и северније (колонизовали су градове попут данашњег Стокхолма у Шведској и Виборга у данашњој Русији).

У исто време, проналасци у области морепловства обезбедили су Немцима доминацију у трговини на Балтичком и Северном мору (Ханза). Дуж трговачких рута, већа хензашка места постала су центри Немачке културе. У овим местима добростојећа и све многобројнија немачка популација почела је да шири свој утицај тако да је велики број ових градова добио аутономију и један вид независности од локалних секуларних и религијских вођа. Дакле, добили су право и на своје судове, милицију, економску независност, могућност самоуправљања.

Треба нагласити да Хензашка лига, која је имала велики значај у артикулацији немачке културе, није била ексклузивно немачко удружење. Многи градови који су се прикључили лиги нису имали већинско немачко становништво.

Рано модерно доба

Тек је почетком 15. века Свето римско царство добило назив Свето римско царство немачког народа. Међутим, иако је у називу сад имало и реч 'немачко', у њему нису живели искључиво Немци, већ и велик број Словена. Тридесетогодишњи рат, који је вођен највећим делом на територији данашње Немачке, и Наполеонова освајања су и коначно ставили тачку на постојање Светог римског царства.

Све од Вестфалског мира Немачка је била једна „нација подељена у много држава”. Аустријско-пруски раскол, озваничен 1871 када је Аустрија остала изван немачке империје, је најочигледнији показатељ ове тврдње.

У 19. веку, након Наполеонових освајања и пада Светог римског царства (немачког народа), Аустрија и Прусија су се издвојиле као два велика противника у смислу територијалних освајања. Аустрија, трудећи се да остане водећа сила у средњој Европи, водила је главну реч на Бечком конгресу(1814—1815). Основни циљ Аустрије је био да онемогући велике промене које би ишле на њену штету, а нарочито да онемогући уједињење Немачке. Договор успостављен на Бечком конгресу је изненада раскинут услед Кримског рата 1856. Овај догађај је утро пут за уједињење Немачке 1860.1870 Прусија је присвојила Баварску, старог савезника Француске. Након овог присвајања оформљено је Немачко царство као држава Немачког народа у чији састав није улазила аустријска Хабзбуршка монархија.

У току 19. века на немачким територијама је био изражен висок природни прираштај што је у комбинацији са сиромаштвом натерало многе Немце да емигрирају. Највећи број Немаца је отишао у Сједињене Америчке Државе. Услед тога данас 17% америчке популације чине Немци (држављани са немачким пореклом), што чини 21% беле популације у Америци.

Види још

Напомене

  1. ^ У овим земљама, број људи који тврди да има њемачке претке превазилази 1.000.000 и значајан проценат становништва тврди да има њемачко поријекло. За изворе погледати: en:German diaspora#Distribution

Референце

  1. ^ а б Cole, Jeffrey (2011). Ethnic Groups of Europe: An Encyclopedia (на језику: енглески). ABC-CLIO. стр. 171. ISBN 978-1-59884-302-6. Приступљено 30. 12. 2018. „Estimates of the total number of Germans in the world range from 100 million to 150 million, depending on how German is defined, ...” 
  2. ^ „State & society – Current population – Population based on the 2011 Census - Federal Statistical Office (Destatis)”. www.destatis.de (на језику: енглески). 2018. Архивирано из оригинала 28. 06. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2018. 
  3. ^ „American FactFinder – Results”. factfinder.census.gov (на језику: енглески). U. S. Census Bureau. 2017. Архивирано из оригинала 03. 02. 2019. г. Приступљено 30. 12. 2018. 
  4. ^ Thornburgh, Nathan (3. 7. 2014). „Ich bin ein brasileiro: Finding a little piece of Germany in Brazil”. america.aljazeera.com (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018. 
  5. ^ „Argentina Population 2017”. worldpopulationreview.com (на језику: енглески). 20. 12. 2017. Приступљено 30. 12. 2018. „Argentina has an estimated 2017 population of 44.27 million ... about 8% are descended from German immigrants” 
  6. ^ „Immigration and Ethnocultural Diversity Highlight Tables – Ethnic Origin, both sexes, age (total), Canada, 2016 Census – 25% Sample data”. www12.statcan.gc.ca (на језику: енглески). Statistics Canada. 25. 10. 2017. Приступљено 30. 12. 2018. 
  7. ^ Dannemann, Victoria. „Alemanes en Chile: entre el pasado colono y el presente empresarial | DW | 31. март 2011”. DW.COM (на језику: шпански). Приступљено 30. 12. 2018. „Según explica Karla Berndt, gerente de comunicaciones de la Cámara Chileno-Alemana de Comercio (Camchal), los descendientes suman 500.000.” 
  8. ^ Tribalat, Michèle (1. 7. 2015). „Une estimation des populations d’origine étrangère en France en 2011”. Espace populations sociétés. Space populations societies (на језику: француски). Приступљено 30. 12. 2018. „Immigrés : 78 000 ; 1ère génération née en France : 129 000 ; 2ème génération née en France : 230 000 ; Total : 437 000” 
  9. ^ „Национальный состав населения”. Том 4. Национальный состав и владение языками, гражданство (на језику: руски). Всероссийская перепись населения. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 08. 2011. г. Приступљено 30. 12. 2018. 
  10. ^ „CBS StatLine – Population; sex, age, migration background and generation, 1 January”. statline.cbs.nl (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018. 
  11. ^ „Italy | Joshua Project”. joshuaproject.net (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018. 
  12. ^ Amt, Auswärtiges. „Federal Foreign Office – Switzerland”. Auswärtiges Amt DE (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018. 
  13. ^ „Bevölkerung zu Jahresbeginn seit 2002 nach detaillierter Staatsangehörigkeit”. www.statistik.at (на језику: немачки). 14. 6. 2016. Приступљено 30. 12. 2018. 
  14. ^ „Kazakhstan | Joshua Project”. joshuaproject.net (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018. 
  15. ^ „Przynależność narodowo-etniczna ludności – wyniki spisu ludności i mieszkań 2011” (PDF). Stat.gov.pl (на језику: пољски). Приступљено 20. 12. 2017. 
  16. ^ „Avance del Padrón municipal a 1 de enero de 2011” (PDF). www.ine.es (на језику: шпански). 4. 4. 2011. Приступљено 30. 12. 2018. 
  17. ^ „2011. ÉVI NÉPSZÁMLÁLÁS : 3. Országos adatok” (PDF). Ksh.hu (на језику: мађарски). Приступљено 20. 12. 2017. 
  18. ^ „Population by country of birth, age and sex. Year 2000—2017”. Statistikdatabasen (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018. 
  19. ^ Kopp, Horst (2003). „The German Community in Mexico”. Area Studies, Business and Culture: Results of the Bavarian Research Network Forarea (на језику: енглески). LIT Verlag Münster. стр. 318. ISBN 978-3-8258-6623-5. Приступљено 30. 12. 2018. 
  20. ^ Amt, Auswärtiges. „Federal Foreign Office – Uruguay”. Auswärtiges Amt DE (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018. 
  21. ^ „Rumänien: Ethnischer Deutscher erhält Spitzenamt in Regierungspartei”. Spiegel Online (на језику: немачки). 23. 2. 2013. Приступљено 30. 12. 2018. 
  22. ^ „Про кількість та склад населення України за підсумками Всеукраїнського перепису населення 2001 року”. 2001.ukrcensus.gov.ua (на језику: украјински). 2011. Приступљено 30. 12. 2018. 
  23. ^ „Statistikkbanken”. ssb.no (на језику: норвешки). 
  24. ^ „Fakta om Norge – utlandsjobb.nu” (на језику: шведски). Архивирано из оригинала 24. 12. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2018. 
  25. ^ Amt, Auswärtiges. „Federal Foreign Office – Dominican Republic”. Auswärtiges Amt DE (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018. 
  26. ^ „T14 Cizinci podle kategorií pobytu, pohlaví a občanství k 31. децембар 2016” (PDF) (на језику: чешки). Архивирано из оригинала (PDF) 19. 10. 2017. г. Приступљено 11. 10. 2017. 
  27. ^ Danver, Steven L. (2015). Native Peoples of the World: An Encylopedia of Groups, Cultures and Contemporary Issues: An Encylopedia of Groups, Cultures and Contemporary Issues (на језику: енглески). Routledge. стр. 313. ISBN 978-1-317-46400-6. Приступљено 30. 12. 2018. „Germans are a Germanic (or Teutonic) people that are indigenous to Central Europe” 
  28. ^ Minahan, James (2000). One Europe, Many Nations: A Historical Dictionary of European National Groups (на језику: енглески). Greenwood Publishing Group. стр. 769. ISBN 978-0-313-30984-7. Приступљено 30. 12. 2018. 
  29. ^ Vasagar, Jeevan (18. 6. 2013). „German 'should be a working language of EU', says Merkel's party”. The Telegraph (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2018. 
  30. ^ „Germany”. berkleycenter.georgetown.edu (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 10. 2013. г. 
  31. ^ Cole, Jeffrey (2011). Ethnic Groups of Europe: An Encyclopedia (на језику: енглески). ABC-CLIO. ISBN 978-1-59884-302-6. Приступљено 30. 12. 2018. 
  32. ^ Vasmer 1986, стр. 62.
  33. ^ „The Journal of Indo-European Studies” (на језику: енглески). Journal of Indo-European Studies. 1974: 153. 
  34. ^ Jagodziński, Grzegorz. „O przenoszeniu nazw ludów”. grzegorj.w.interia.pl (на језику: пољски). Архивирано из оригинала 2. 4. 2008. г. Приступљено 11. 8. 2017. 
  35. ^ Погледајте: