^Није члан владе; високи представник је међународни цивилни надгледник провођења Дејтонског мировног споразума са ауторитетом да отпусти изабране и неизабране званичнике те да доноси законе.
Према ширем консензусу први сачувани помен Босне налази се у De administrando imperio написаном средином Х вијека, који Босну описује као малу земљу коју настањују Срби.[11] Босна је тада била засебна земља у оквиру српске државе, чији су је други дијелови окруживали са свих страна.[12]
Босна и Херцеговина је смјештена на југоистоку Европе, у западном дијелу Балкана. Њена укупна површина износи 51.209,2 km² (од тога је 51.197 km² копно, а 12,2 km² море).[13] Граничи са Хрватском на сјеверу, западу и југу (укупна дужина границе: 932 km), са Србијом на истоку (укупна дужина границе: 312 km) и Црном Гором на југоистоку (укупна дужина границе: 215 km). Код Неума, Босна и Херцеговина излази на Јадранско море, у дужини од 21,2 km.[14] Границе Босне и Херцеговине углавном су природног поријекла и већинским дијелом их чине ријеке Дрина, Сава и Уна, као и планина Динара на југозападу земље.
исток: 44° 03′ 00″ СГШ, 19° 37′ 41″ ИГД — код насеља Жлијебац код Братунца
запад: 44° 49′ 30″ СГШ, 15° 44′ 00″ ИГД — код насеља Бугар код Бихаћа[15]
Маглић, највиши врх Босне и ХерцеговинеНеумПоморски простор БиХ
Босна и Херцеговина се састоји од двије географске и историјске цјелине: већег босанског дијела на сјеверу (око 42.000 km²) и мањег херцеговачког на југу. Босна је већином планинска, а исто се односи и на Херцеговину, с тим да је разлика у карактерима тла. Босна је насељенија и богатија шумама и обрадивим земљиштем, док је Херцеговина кршевитија.
На сјеверу се планинско подручје спушта у лагано-брежуљкасто подручје Посавине, односно даље претвара у Панонску низију. Област Семберије, између планине Мајевице и ријека Саве и Дрине, представља главну житницу Босне и Херцеговине.
Динарски дијелови Босне простиру се од запада ка истоку. Херцеговину чине планинска (висока) и јадранска (ниска) Херцеговина, која ужим појасом код Неума и на полуострву Клек избија и на Јадранско море. Значајна су и поља, односно заравни, које се пружају дуж највећих босанскохерцеговачких ријека (Уна, Врбас, Босна, Дрина), од југа ка сјеверу, односно у случају Неретве већим дијелом од сјевера ка југу, а посебан облик у крајолику чине пространа крашка поља на југозападу, југу и југоистоку земље (Ливањско поље, Дувањско поље, Попово поље).
Око 42% површине Босне и Херцеговине чини пољопривредно земљиште, а само 30% земље је обрадиво; остатак је пољопривредно готово па неискоришћен.[16] Половину површине Босне и Херцеговине покривају шуме. У природне ресурсе земље убрајају се угаљ, жељезо, боксит, манган, бакар, хром, цинк, а свакако и дрво и знатне водене масе. Највиши врх Босне и Херцеговине је планина Маглић (2.386 m), док је најнижи дио земље на нивоу мора. Ријетки земљотреси и поплаве чине једину озбиљнију природну опасност у Босни и Херцеговини. Међу најважније еколошке проблеме спадају загађеност ваздуха из индустријских постројења, загађеност простора због недостатка опште културе и еколошке свијести, те велико крчење шума.[17]
Клима
Сателитски снимак Босне и Херцеговине
Клима Босне и Херцеговине већим је дијелом умјереноконтинентална, са топлим љетима и хладним зимама. У дијеловима у којима влада ова клима, најтоплија подручја су на сјевероистоку, док средње температуре опадају према југозападу, идући долинама ријека према средњем појасу. Годишње количине падавина крећу се од 700 L/m² до 1.100 L/m².[18]
Приморје и јужни дио земље, због близине Јадранског мора, под утицајем су средоземне климе. Средње јануарске температуре су релативно високе (од 4 °C до 8 °C), док су љета сува и топла (максималне температуре од 40 °C до 45 °C). Средња годишња количина падавина креће се између 1.000 L/m² и 2.300 L/m², док средње годишње температуре обично бивају у интервалу од 12 °C до 16 °C.[18] Снијег је у овом поднебљу ријетка појава. Клима у овом, јужном делу земље, погодна је за узгајање винове лозе, мандарина, лимуна, маслина, наранџи итд.
Између осталог, постоји седам важнијих ријека у Босни и Херцеговини. Те ријеке и још неке од већих ријека су:
Дрина — Најдужа је ријека Босне и Херцеговине, а тече кроз источни дио земље и на многим мјестима чини границу државе са Србијом. Дрина протиче кроз градове Фочу, Горажде, Вишеград и Зворник.
Сава — Најдужа је ријека која протиче кроз Босну и Херцеговину и чини природну границу са Хрватском. На њеним обалама налазе се мјеста Брчко, Шамац и Градишка.
Босна — Најдужа је домаћа ријека у Босни, а улијева се у Саву на сјеверу. По њој је земља највјероватније добила име.
Уна — Ова ријека протиче сјеверозападним дијелом Босне, дуж западне границе између Хрватске и БиХ. Протиче кроз град Бихаћ.
Неретва — Велика је ријека у средишњој Босни и Херцеговини; тече прво сјеверно па онда на југ од Јабланице и све до ушћа у Јадранско море. На ријеци се налази град Мостар.
Укрина — Ово је највећа ријека у сјеверној Босни која цијелим својим током и сливом протиче кроз Републику Српску. Протиче кроз Дервенту и улијева се у Саву, западно од Брода.
Усора — Највећа је лијева притока Босне код Добоја. Протиче кроз Блатницу и Теслић, а извире испод планине Очауш.
Босна и Херцеговина је изузетно богата разноврсним биљним и животињским свијетом. Биосфера БиХ има ту погодност да је земља релативно ријетко насељена и да постоје потпуно ненасељене области. Око половина површине БиХ је под шумом, а посебно њене планине. Због ограничене приступачности, свијет природе је мало угрожен, а станишта ријетких биљака и животиња очувана. У БиХ живе многе животиње које су изумрле у другим дијеловима Европе.
Флора
У Босни и Херцеговини, многе ријетке биљке расту на високим надморским висинама. У Националном парку Сутјеска, налази се прашума Перућица — једна од највећих од оних које су се до дан-данас одржале. У подручју Динарских планина, ниском зоном се сматрају предјели надморске висине од 500 m до 1.000 m. За ову зону типичне су шуме храста и букве. На висинама од око 1.500 m расту шуме букви, смрче, јеле и бора. Борови су присутни на скоро свим планинама. Мјешавина свих ових врста дрвећа јавља се још на нижим висинама и наставља у вишим. У овом случају говоримо о такозваном подручју илирске флоре.
На свим подручјима на високој надморској висини налазе се планинске биљне врсте попут анемона, тимијана и валеријане. Поред ових врста, ту је и класично алпско растиње. Посебност БиХ су долине настале рушењем пећина, у којима су присутне биљке карактеристичне за хладнија планинска подручја, док на њиховим рубовима расту медитеранске биљке. Добар примјер флоре БиХ је планина Бјелашница код Сарајева. У подножју планине јављају се разноврсни лишћари попут храстова, храстова китњака, глогова и црних букви. У вишим предјелима преовладавају мјешовите шуме букви и јела.
Ораси су распрострањени у нижим зонама југоисточне Европе. На високим планинама расту чемпреси који су необично отпорни на ниске температуре. У прољеће, на ливадама се јавља велики број цвјетова. Типични представници врста су: љубичица, линцура, нарцис, камилица, сремуш, јагорчевина итд. Многе ријетке врсте присутне су у Босни и Херцеговини, као на примјер гљиваUstilago bosniaca[20] и орхидејаOrchis bosniaca[21] на Прокошком језеру. Неки типови тла богати кречњаком нуде идеалне услове за раст орхидеја, рецимо врсте црвена наглавица (лат.Cephalanthera rubra) или вимењак (лат.Platanthera chlorantha). Усљед топле климе, у овом региону расту љиљани. Ту су и ријетке врсте из породице тулипана, као што су Tulipa biflora, распрострањена од Хрватске до Албаније, или Tulipa orphanidea, која је ријеткост и која опстаје само захваљујући изолацији.[21]
У Босни и Херцеговини постоји значајан број ендемских врста. Босански љиљан је ендемска врста из средишње Босне која расте на кречњачком тлу. Дуго се сматрало да је ова врста варијетет пиринејског љиљана или халкедонског љиљана. Међутим, молекуларно-генетичком анализом утврђено је да је ова врста сродна крањским љиљанима.[21]
Фауна
Поједине животиње које су истребљене широм Европе одржале су се у Босни и Херцеговини; то су, на примјер, неки вукови, мрки медвједи или велики тетријеби. Неке врсте животиња развиле су се аутохтоно (независно од животиња у другим регијама).
На краткој морској обали наилази се на уобичајене рибље врсте Јадранског мора. Рибе планинских ријека и потока нарочито су интересантне; у чистим планинским језерима очуване су угрожене рибље врсте. У резервату Хутово блато живе јегуље. Хутово блато је парк природе којем припадају многе баре и мочваре. Ту се могу посматрати и бројне друге животињске врсте, попут ракова.
Змије које живе у БиХ су великим дијелом отровнице. Карактеристичан примјер за отровнице су шарке и поскоци, а за неотровне змије смукови.[22] Ове врсте раширене су у цијелој југоисточној Европи. Од осталих гмизаваца чести су гуштери.
Изузетно богат свијет птица очуван је у босанскохерцеговачким планинама. Зелена жуна живи у листопадним шумама, а црна жуна у четинарским. Лешинари су присутни на многим планинама. Од птица грабљивица ту су сури орлови (карактеристични за планине и крајеве близу мора) те соколови вјетрушке (распрострањени у цијелој земљи). Планински соколови живе у подручју Херцеговине.
Палеолит у Босни и Херцеговини обиљежен је најстаријим палеолитским спомеником у југоисточној Европи, гравуром у пећини Бадањ код Стоца (у Херцеговини). Најљепша гравура је Коњ нападнут стријелама, сачувана у фрагментима, која датира из периода од 14.000. п. н. е. — 12.000. п. н. е.
Током времена када су се неолитске културе појавиле у Босни и Херцеговини, постојале су интересантне мјешавине медитеранских и панонских култура. Херцеговина је била под утицајем импресокерамике из западног Средоземља, што се може видјети у Зеленој пећини код Мостара, Чаири код Стоца, Лисичићима код Коњица и Пећ Млини код Груда. Људи су тада живјели у пећинама или у једноставним насељима на врховима брежуљака. У горњем току ријеке Босне и у сјевероисточним дијеловима Босне (Обра I код Какња), људи су живјели у дрвеним кућама саграђеним на ријекама. У овој култури може се видјети утицај јадранских култура на југу и старчевачке културе на сјевероистоку. Изворни израз ове културе су керамички пехари на четири ноге, звани ритони. Исти овакви објекти могу се пронаћи у данилској култури на хрватском приморју. Због ових објеката, какањска култура сматра се дијелом ширег круга неолитских популација које су поштовале култ животне соле (од сјеверне Италије, Далмације и Епира, све до Егејског мора).
Бутмирска култура из околине Сарајева је другачија, са фино углачаном керамиком и различитим геометријским украсима (често спиралама). Фигуре из Бутмира су јединствене скулптуре обликоване руком. Насеља су земуничког типа. Сахрањивање је било у оквиру насеља, у згрченом положају или опруженом, на леђима.
Почетком бронзаног доба, неолитско становништво су замијенила ратоборнија индоевропска племена Илира. Келтске сеобе у 4. и 3. вијеку п. н. е., потиснуле су многа илирска племена из њихових бивших земаља, али су се такође нека келтска и илирска племена помијешала. Конкретни историјски докази за овај период су оскудни, али се чини да је овај регион био насељен разним народима који су причали различите језике. Ратови између Илира и Римљана почели су 229. п. н. е., али Рим није завршио освајање региона све до пропасти Батоновог устанка, 9. године н. е. У античком периоду, римско становништво из свих дијелова царства насељавано је међу Илире.
Данашње знање о политичкој ситуацији на западном Балкану током раног средњег вијека недовољно је познато. Након свог доласка, Словени су са собом донијели племенскодруштвено уређење, које се распало и утабало пут ка феудализму тек након франачког продора у ову област крајем 9. вијека. То је такође и вријеме када су Јужни Словенипокрштени. Босна је, због географског положаја и терена, вјероватно била једна од посљедњих области у којима је извршен овај процес, који је вјероватно потицао из градова на далматинској обали.
Босна се описана придјевом средњовјековни почиње помињати од 958. године. Српске и хрватске кнежевине су подијелиле Босну у 9. и 10. вијеку; за вријеме кнезаЧаслава и дукљанскогкраљаБодина, Босна се нашла у саставу јединствене српске државе, а у међувремену Босном је овладао и хрватски краљ Михаило Крешимир II. Касније политичке околности су довеле до тога да се за ову област надмећу Угарска и Византија. Након још једне промјене односа моћи почетком 12. вијека, Босна се нашла изван контроле обију земаља и настала је посебна држава под влашћу локалних банова.[24]Угарска ће у првој половини 12. вијека освојити Босну, која ће се тек као Бановина Босна прогласити независном 1154. године.[25]
Стећци су расути надгробни споменици по цијелој БиХ
Први значајни владар Босне, Кулин бан, владао је током скоро три деценије мира и стабилности, током којих је ојачао привреду државе преко споразума са Дубровником и Венецијом. Његова владавина је такође означила и почетак спорова око Цркве босанске, домаће хришћанске вјере коју су већ тада |јеретичком сматрале и западна — Римокатоличка — и источна — Православна црква. Као одговор на угарске покушаје да искористе питање цркве као начин да поврате суверенитет над Босном, бан Кулин је одржао састанак са домаћим црквеним вођама да се одрекне херезе и прихвати католицизам (1203). Ова изјава је била само формалног карактера, јер су поглавари Цркве босанске, упркос потписаној изјави, и даље задржали своју вјеру. Угарске амбиције нису се промијениле дуго након Кулинове смрти 1204. године, а престале су тек након неуспјешног војног похода 1254. године.
Босна у 10. вијеку
Босанска држава током владавине Кулина бана (1180—1204)
Историја Босне од тада до почетка 14. вијека обиљежена је борбом за власт између породица Шубић и Котроманић. Овај сукоб се окончао 1322. године, када је Стефан II Котроманић постао бан. До своје смрти 1353, он је успио да Босни припоји територије на сјеверу и западу, као и Захумље и већи дио Далмације. Њега је наслиједио његов нећак Твртко I Котроманић, који је након дуге борбе са племством и унутарпородичним борбама, успио да стекне пуну контролу над државом, и то 1367. године. Твртко се 26. октобра1377. крунисао за краља Срба, Босне, Поморја и западних страна.[24]
У средњовековној Босни је постојала општа свест, барем међу племићима, да су са Србијом делили заједничку државу и да припадају истој етничкој групи. Та свест се временом смањивала због разлика у политичком и друштвеном развоју, али задржала се у Херцеговини и деловима Босне који су били део Србије.[26]
Османско освајање Босне означило је нову еру у историји државе и увело је драстичне промјене у политичкој и културној мапи региона. Иако је Краљевство Босна уништено, а велики дио његовог највишег племства погубљен, Османлије су дозволиле очување босанског идентитета интегришући државу као саставну провинцију Османског царства, с њеним историјским именом и територијалном цјеловитошћу (то је био јединствен случај међу поробљеним државама на Балкану). У оквиру овог Босанског санџака (на крају вилајета), Османлије су увеле бројне кључне промјене у друштвено-политичкој управи над овом територијом, укључујући нови систем земљопосједништва, реорганизацију административних јединица и комплексан систем друштвеног раслојавања по класној и религијској припадности.
Херцеговина пре турских освајања
Четворовјековна османска управа је такође имала драстичан утицај на састав становништва, који се мијењао неколико пута (као посљедица османских освајања, честих ратова са европским силама, сеоба и епидемија). Домаће хришћанско становништво било је погођено данком у крви, односно присилним одвођењем дјеце у јањичаре, специјалне османске војне одреде. У Босни је један дио домаћег становништва примио ислам да би избјегао робовски статус намијењен хришћанима, да би заштитио потомство и имовину од отимања (сефардски Јевреји су стигли пошто су били протјерани из Шпаније у 15. вијек), а и сами религијски обреди у исламу били су слични онима које су практиковали богумили. Босанскохерцеговачке хришћанске заједнице су такође доживјеле велике промјене. Босански фрањевци (и цјелокупно католичко становништво) било је заштићено званичним царским декретом. Православно становништво у Босни (у почетку везано за Херцеговину и Подриње), проширило се по цијелој земљи током овог периода и доживјело релативан напредак у 19. вијеку. У међувремену, херетичкаЦрква босанска престала је да постоји.
Док је Османско царство напредовало и ширило се у средишњу Европу, Босна је била поштеђена ситуације да буде погранична провинција, и доживјела је дуг период благостања и напретка. Основани су бројни градови (попут Сарајева и Мостара), који су израсли у важне регионалне центре трговине и грађанске културе. У овим градовима, бројни султани и паше финансирали су изградњу многих важних грађевина исламске архитектуре (као што су Стари мост у Мостару и Гази Хусрев-бегова џамија у Сарајеву). Велики број људи поријеклом из Босне играо је важну улогу у културној и политичкој историји Османског царства у овом периоду. Војници из Босне чинили су велики дио османске војске у биткама на Крбави и Мохачу (двије велике османске побједе), док су се многи други прогурали кроз редове османске војнебирократије и тако заузели највише положаје у царству, међу којима су положаји адмирала, генерала и великих везира. Многи су оставили велики траг и на отоманску културу као мистици, дервиши, учењаци и слављени пјесници на бошњачком, турском, арапском и персијском језику.
Међутим, крајем 17. вијека, османски војни неуспјеси одразили су се и на Босну и Херцеговину, а као посљедица Великог бечког рата и Карловачког мира из 1699. године, Босна је постала најзападнија османска провинција. Сљедећих сто година обиљежили су даљи османски војни неуспјеси, бројни устанци у Босни и неколико појава куге. Портини напори да модернизује турску државу наилазили су на веома велики отпор у Босни, гдје су се локални земљопосједници одупирали да не би изгубили своје привилегије и стечени иметак кроз предложене реформе. Ово, као и незадовољство усљед политичких уступака сусједним хришћанским земљама на истоку, кулминирало је неуспјешним устанкомХусеин-капетана Градашчевића1831. године. Повезане буне су гушене све до 1850. године, али стање је наставило да се погоршава.
Иако је аустроугарска окупациона власт брзо угушила почетни оружани отпор након преузимања Босне и Херцеговине, тензије су остале у неким дијеловима земље (нарочито у Херцеговини), а догодило се и масовно исељавање муслиманског становништва у крајеве које је контролисало Османско царство. Стање релативне стабилности је ускоро достигнуто, па су аустроугарске власти биле у могућности да изврше бројне друштвене и административне реформе, с циљем успостављања стабилног политичког модела у Босни и Херцеговини који ће помоћи у ишчезавању тада већ увелико проширеног национализма међу Јужним Словенима. Зато су Аустроугари урадили много на кодификовању закона, увођењу нових политичких пракси и — генерално говорећи — модернизацији.
Током аустроугарске управе, унутрашња подјела Босне и Херцеговине је сачувана, али су њене институције унапријеђене. Доњотузлански, Бањалучки, Бихаћки, Сарајевски, Мостарски и Травнички окрузи формирали су регионалну владу и постојали све до 1922. године.
Иако је економски била релативно успјешна, политика Аустроугарске (која се заснивала на промовисању идеје о јединственој мултиконфесионалној босанској нацији и која је одговарала муслиманском становништву; њен челни заступник је био управник Босне и Херцеговине и министар финансија Бенјамин Калај) није успјела да заузда растући национализам. Концепти хрватских и српских националних држава су се већ били проширили међу босанскохерцеговачким католичким и православним становништвом из сусједне аустроугарске провинције Хрватске и Краљевине Србије половином 19. вијека, што није допуштало шире прихватање идеје о јединственој босанској нацији. До почетка Првог свјетског рата, национализам је био саставни дио политике у Босни и Херцеговини, са националним политичким партијама које су радиле углавном за интересе својих религијских а самим тим и народних заједница.
Идеја о заједничкој држави Јужних Словена постала је популарна политичка идеологија и у Босни и Херцеговини. Одлука аустроугарске владе да анектира Босну и Херцеговину 1908. године, допринијела је схватању о нужности идеје међу народима Босне и Херцеговине. Ове политичке напетости кулминирале су 28. јуна1914. када је Гаврило Принцип, члан организације Млада Босна, у Сарајевуубио пријестолонасљедника аустроугарског трона, надвојводуФранца Фердинанда, и смртно ранио његову супругу Софију, за што се касније испоставило да је догађај који је послужио као повод за избијање Првог свјетског рата. Иако се становништво Босне и Херцеговине борило у рату у војскама зараћених страна, сама Босна и Херцеговина је прошла кроз рат без релативно велике штете.
Босна и Херцеговина у Југославији
Након аустроугарског пораза у рату, Вијеће народних првака и посланика — 28. новембра1918. године — донијело је одлуку о уједињењу Босне и Херцеговине са Краљевином Србијом, која је прерасла у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Политички живот у Босни у овом периоду обиљежили су социјални и економски немири око прерасподјеле земље те оснивање неколико политичких партија које су често ступале у различите коалиције са разним партијама из других дијелова краљевине. Доминантан идеолошки сукоб у југословенској држави, између хрватске тежње за регионализацијом и српске тежње за централизацијом, различито је утицао на три главне етничке групе у Босни и Херцеговини. Босански муслимани нису имали статус народа у краљевини. Иако је почетна подјела краљевине на 33 области избрисала традиционалне географске ентитете, напорима политичара Мехмеда Спахе постигнуто је да се 6 области које су чиниле Босну и Херцеговину подударају са 6 санџака из османског периода.[27]
Шестојануарска диктатура из 1929. године донијела је нову административну подјелу државе на бановине, чија је сврха била да се обришу историјске и етничке линије. Српско-хрватски сукоби о уређењу државе окончали су се споразумом Цветковић—Мачек којим је 1939. године основана Бановина Хрватска, која је обухватала значајне дијелове данашње БиХ. Ипак, спољашње политичке прилике приморале су југословенске политичаре да обрате пажњу на све већу опасност коју је представљала Хитлерованацистичка Њемачка. Након приступања Краљевине Југославије Тројном пакту и државног удара 27. марта1941. године којом је збачена влада, Југославију су Силе Осовине коначно напале — 6. априла 1941. године.
Након окупације Југославије у Другом свјетском рату, цјелокупна територија Босне и Херцеговине припала је Независној Држави Хрватској. Усташка управа над Босном довела је до прогона и геноцида Срба, Јевреја и Рома. Због тога је већина становништва Босне и Херцеговине ступала у редове комунистичкихпартизана, а одређен број православног становништва (већином Срба) борио се и на страни четника. Велики војни успјеси ипак су убиједили савезнике да политички и војно подрже партизане.
Због свог централног положаја у југословенској федерацији, послијератна Босна и Херцеговина стратешки је одабрана као база за развој војне и тешке индустрије. Како год, у већем дијелу периода свог постојања, Босна и Херцеговина је била мирна и просперитетна. Иако је политички била неутицајна током 1950-их и 1960-их, током 1970-их појавили су се утицајни политичари попут Џемала Биједића, Бранка Микулића и Хамдије Поздерца.
Муслимански и хрватски посланици су, без пристанка српских посланика, организовали Референдум о независности Босне и Херцеговине од Југославије, 29. фебруара и 1. марта 1992. године, који је бојкотовала велика већина Срба. Излазност на референдуму је била 63,7% (према Уставу СР БиХ, за такву одлуку је била потребна двотрећинска већина),[28] а 92,7% оних који су изашли гласало је за независност. Крња влада СР Босне и Херцеговине прогласила је независност недуго послије тога, а 6. априла 1992. године су је као независну државу признали Европска заједница и САД.
Оружани сукоби почели су и пре признања независности. Срби су у почетку имали иницијативу, пошто су имали директну и отворену подршку ЈНА, која се касније трансформисала једним мањим дијелом у Војску Републике Српске, а већим дијелом у Војску Југославије, као и тек новоформиране треће — односно крње Југославије (Савезна Република Југославија). Војска Републике Српске је до јесени завладала над око 70% Босне и Херцеговине, држећи у потпуном окружењу градове, иначе и „заштићене зоне” УН: Сарајево, Горажде, Сребреницу и Жепу. На овом фронту је страдало више хиљада људи до 1995. године. У јуну 1992. године, почели су први сукоби између владе Алије Изетбеговића из Сарајева и хрватске фракције која је тежила припајању Херцег-БоснеРепублици Хрватској. Сукоб је ескалирао 1993. године, а окончан је уз америчко посредовање Вашингтонским споразумом из марта1994. године. Овим споразумом створена је Федерација Босне и Херцеговине (у тренутку настанка се звала Муслиманско-хрватска Федерација).
У том тренутку, међународна заједница је неочекивано брзо успјела да коначно доведе представнике свих зараћених страна на мировне преговоре у амерички град Дејтон. Рат се завршио потписивањем Дејтонског мировног споразума, који је парафиран 21. новембра 1995. године; коначна верзија мировног споразума потписана је у Паризу, 14. децембра 1995. године. Посљедице рата су била етничка чишћења све трију народа међусобно, велике промјене у демографији; најважније што је донио Дејтонски споразум је био завршетак убијања и оснивање Босне и Херцеговине чији ће становници живјети у миру. Дејтонским мировним споразумом Република Босна и Херцеговина је престала да званично постоји.
Босну и Херцеговину на основу Дејтонског мировног споразума чине два равноправна ентитета: Федерација Босне и Херцеговине (која обухвата 51% територије БиХ) и Република Српска (која обухвата 49% територије БиХ). Међународном арбитражом је уједињена предратна општина Брчко, од које је створен Брчко Дистрикт, као кондоминијум ФБиХ и РС са сопственом управом, чиме је Република Српска територијално и географски пресјечена односно физички раздвојена на два дијела.
Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине је законодавни орган државе. Она се састоји од два дома: Дома народа ПС БиХ и Представничког дома ПС БиХ. Дом народа се састоји од 15 делегата, од којих су двије трећине из Федерације (пет Бошњака и пет Хрвата) и једна трећина из Републике Српске (пет Срба). Представнички дом се састоји од 42 посланика, од којих се такође двије трећине бира у Федерацији, а једна трећина у Републици Српској, по истом принципу за први дом.
Подјела Босне и Херцеговине на ентитетеКантони Федерације БиХ
Босна и Херцеговина има неколико нивоа политичких структура испод државног нивоа. Најважнија од ових подјела је организација државе по ентитетима (Федерација Босне и Херцеговине (ФБиХ) и Република Српска (РС)). Федерација Босне и Херцеговине располаже са 51% површине Босне и Херцеговине, а Република Српска са 49%. Ентитети су признати Дејтонским мировним споразумом1995. године, као резултат компромиса представника трију конститутивних народа (уз посредовање великих сила). ФБиХ и РС дијели међуентитетска линија дуга више од 1000 km.
Од 1996. године, овлашћења влада обају ентитета се у односу на државни ниво значајно смањују. Трећи ниво политичке подјеле — након ентитета — у Федерацији БиХ су кантони. Федерација Босне и Херцеговине се састоји од 10 кантона. Сви они имају своју кантоналну скупштину и владу, која дјелује под законом ФБиХ. Херцеговачко-неретвански и Средњобосански кантон етнички су мјешовити и имају специјалне системе како би се очувала права свих народа.
Посљедњи ниво политичке подјеле Босне и Херцеговине су општине. Земља се састоји од 141 општине, од којих су 79 у Федерацији Босне и Херцеговине, а 62 у Републици Српској, док је град Брчко засебна административна јединица — дистрикт. И општине такође имају своју скупштину (у ФБиХ вијеће), управу и службе, и углавном су образоване око најзначајнијег града или мјеста у подручју. Сваки кантон се састоји од неколико општина.
Осим ентитета, кантона, и општина, Босна и Херцеговина такође има и осам службених градова. То су: Бања Лука, Бијељина, Добој, Источно Сарајево, Мостар, Приједор, Сарајево и Требиње. Градови Сарајево и Источно Сарајево састоје се од неколико општина, док се Градови Бања Лука, Бијељина, Добој, Мостар, Приједор и Требиње састоје од територија некадашњих истоимених општина. Градови такође имају своју градску скупштину (вијеће) и градску управу, чија је моћ између општина и владе кантона (или владе ентитета у Републици Српској).
Уз Србију, Босна и Херцеговина је била једна од двију средње развијених република у СФРЈ. Пољопривреда је углавном била у приватним рукама, али посједи су били мали и непрофитабилни, док се храна углавном увозила. За вријеме социјализма, у БиХ је форсирана тешка и војна индустрија, па је република имала велики дио југословенских војних и индустријских постројења.
Три године ратовања уништиле су привреду и инфраструктуру, па је производња пала за преко 80%.[1] Након 1995. године, производња се мало опоравила (1996—1998), али раст се знатно успорио 1999. године. БДП је 1990. године био и даље дубоко испод нивоа. Незапосленост је 2007. године износила 29%.[1] Тешко је тачно оцијенити стање привреде јер иако оба ентитета објављују своје статистике, статистике за цијелу државу су ограничене. Осим тога, службене статистике се не баве сивом економијом, која је врло присутна у цијелој земљи и у свим сегментима друштва.
Највећи дио запослених ради у терцијарном сектору, затим у индустрији и пољопривреди. Према процјенама из 2008. године, БДП је износио отприлике 29,9 милијарди долара. БДП по глави становника је тада био 6.500 долара. По сектору, 10,2% БДП-а отпадало је на пољопривреду, 23,9% на индустрију, а 66% на услужне дјелатности.[1] БДП је за седам година нарастао, тако да је 2015. године износио 40,53 милијарди долара, док се БДП по глави становника повећао за око 60% (износио је 10.500 долара). Процјене ММФ-а за 2017. су 44,462 милијарди[30] односно 10.958 по становнику[31] (ПКМ). БиХ и даље није међу првих сто земаља по БДП-у.
Босна и Херцеговина се налази на површини од 5.120.000 хектара. Површина пољопривредног земљишта обухвата 2.200.000 хектара од чега је 1.598.000 хектара обрадиво земљиште. Највећа подручја под обрадивим површинама заузимају оранице и баште 1.035.000 хектара, воћњаци 101.000 хектара, виногради 5.000 хектара и ливаде 457.000 хектара. Поред тога, пољопривредне површине чине и пашњаци са 599.000 хектара и баре, трстици и рибњаци са 3.000 хектара. Шуме и шумска земљишта у Босни и Херцеговини простиру се на површини од 3.231.500 хектара што чини 60% укупне површине.[32]
Главни пољопривредни производи Босне и Херцеговине су жито (кукуруз) те разне врсте воћа и поврћа. Под ораницама и баштама се у 2005. години налазило 1.025.000 хектара, а од тога је 556.000 хектара било засијано, док су 466.000 хектара били угари и необрађене оранице. Под житарицама је било 318.000 хектара, 145.000 хектара под крмним биљем, а 83.000 хектара под поврћем.[33]
Босна и Херцеговина заузима положај између јадранске обале Балканског полуострва и Панонске низије и Моравског базена. Стога су и главни путни правци ове републике везе двију поменутих области југоисточне Европе. Главна тешкоћа земље је њен веома изражен планински карактер и тешка непроходност, што је знатно допринијело спором развоју саобраћаја у земљи.
Укупна дужина жељезничке мреже у Босни и Херцеговини је 608 km (2006).[1] Ово се односи на пруге стандардне ширине колосијека, јер у земљи постоји и низ некада коришћених пруга уског колосека, још из периода Аустроугарске. У држави доминирају два жељезничка правца са главним укрштањем у Добоју. Ти правци су Тузла — Добој — Бања Лука — Нови Град — Бихаћ — граница са Хрватском, те Шамац (граница са Хрватском) — Добој — Сарајево — Мостар — граница са Хрватском.
Укупна дужина путева у Босни и Херцеговини је 21.846 km (2006); више од 11.425 km је са чврстом подлогом (бетон, асфалт).[1] Дужина магистрала тренутно је незнатна и износи свега 30—40 km, а ријеч је о улазним магистралама у два највећа града у држави: Сарајево и Бања Луку.
Босна и Херцеговина има веома кратку морску обалу код Неума и нема приступ међународним водама, па стога нема поморских лука. Од иностраних лука највећи значај за њену привреду има лука Плоче у Хрватској, која је најближа Сарајеву и управо развијана за потребе привреде Босне и Херцеговине. Ријечни саобраћај је боље развијен, али ни изблиза искоришћен према могућностима.[34] Главни пловни водоток је ријека Сава, која као притока Дунава повезује државу са другим земљама средње Европе. Важне луке на Сави су Брчко, Босански Шамац и Босански Брод.
У Босни и Херцеговини постоји 25 званично уписаних аеродрома, али само су четири уврштена на листу аеродрома са IATA кодом (енгл.IATA Airport Code):
Густина насељености по општинама (2013) [прелиминарни резултати пописа]
Према непотврђеном попису из 1991. године, у тадашњој БиХ је живјело 43,65% Муслимана, 31,38% Срба и 17,31% Хрвата, док се 5,49% људи декларисало као Југословени, а 2,14% као остали (око 10.000 Црногораца, 5.000 Албанаца, 4.000 Украјинаца итд.). Вјерски састав унутар Републике је био сличан националном. Подаци су се отад па до данас знатно промијенили, јер је у рату погинуло преко 100.000 људи, а скоро половина становништва тадашње БиХ је емигрирало унутар или ван земље.
Према контроверзним[35][н. 2] резултатима пописа[37] спроведеног у периоду 1—15. октобра2013. године, у Босни и Херцеговини пописано је (не и живјело) 3.531.159 људи: у Федерацији Босне и Херцеговине 2.219.220, у Републици Српској 1.228.423, а у Брчком Дистрикту 83.516. особа.
Густина насељености је 2013. године била 68,9/km².
Етнички састав по насељима (1991)
Етнички састав по насељима (2013)
Према овим контроверзним резултатима пописа, структура пописаног становништва Босне и Херцеговине према изјашњавању по етничкој/националној припадности изгледа овако:
Босна и Херцеговина нема свој службени језик. Јужнословенско становништво ове државе говори готово истовјетним језиком који је разумљив за све три националне групе унутар БиХ као и у сусједним државама: Хрватској, Србији и Црној Гори, па га неки лингвисти[39] сматрају једним језиком. Разлике ипак постоје у стандардизацији, тако да постоје три националне стандардизације: српску, хрватску и бошњачку.
На нивоу ентитета службени језици су стандардни национални језици конститутивних народа БиХ. У Републици Српској се ти језици називају: језик српског народа, језик хрватског народа и језик бошњачког народа, док се у Федерацији БиХ називају српски, хрватски и „босански” језик. Српски и бошњачки језик користе два равноправна писма: латиницу (познату и као гајица) и ћирилицу (српска ћирилица), док хрватски користи само латиницу.[40]
Припадницима мањинских етничких заједница (Роми, Турци, Албанци и остали) загарантована је употреба њихових матерњих језика, у складу са Европском повељом о регионалним и мањинским језицима (1992), која је укључена у 2. анекс Устава БиХ.
Друга истраживања
Према резултатима генетских истраживања (на основу случајног узорка, са непознатом поузданошћу истог), међу становништвом Босне и Херцеговине су најзаступљеније сљедеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе:[41]
Традиционална музика је мјешавина разних балканских утицаја, у којој се сусрећу најразличитији мотиви и жанрови. Најчувенија је ипак севдалинка (тур.sevgi — „љубав”), љубавна пјесма карактеристичног израза, која у Босни има веома дугу традицију, а одликује је сентиментална музикалност и поетски, романтични текст меланхоличног угођаја. У Босанској Крајини заступљена је традиционална крајишка пјесма ојкача.
У посљедње вријеме, велик утицај у БиХ — као и у осталим земљама Балкана — има новокомпонована и умјетнички безвриједна турбо-фолк музика, коју у понајвише Србији ради профита промовишу чак и некадашњи великани босанске, српске и југословенске квалитетне народне музике.
Књижевност
Књижевна традиција у Босни датира још од раног средњег века. Како се налазила под утицајем различитих књижевних традиција, у Босни се развила специфична средњовјековна књижевност, која махом припада традицији старе српске књижевности са специфичностима развоја у Босни. У вријеме османске владавине у Босни се развијала особена књижевност заснована на српској језичкој и муслиманској вјерској и културној традицији. Ова књижевна традиција је била присутна у Босни све до 20. вијека. У римокатоличким вјерским центрима, нарочито фрањевачким самостанима, била је присутна латинска књижевност као дјело ширег комплекса римокатоличке културе.
Током османског доба, многи писци из Босне и Херцеговине били су познати у оријенталном свијету, а у самој Босни развила се и алхамијадо књижевност (писана на аребици).
Након затишја током ратних и првих послијератних година, филмско стваралаштво у Босни и Херцеговини је почело да се буди.
Велику популарност имао је филм Пјера Жалице под именом Гори ватра (2003), који је као и најпопуларнија босанскохерцеговачка ТВ серија Виза за будућност (2002—2008) осликавао послијератно стање у Босни и Херцеговини, али и његов сљедећи пројекат — филм Код амиџе Идриза (2004). Слично је и са филмом Љето у златној долини (2003) Срђана Вулетића, који је на међународним филмским фестивалима однио неколико награда. У категорији кратког филма се може издвојити филм 10 минута (2002) режисера Ахмеда Имамовића који је добитник награде Најбољи кратки филм Европе, те филм Сурогат (1961) који је добитник првог Оскара за Најбољи анимирани кратки филм. Посебну пажњу добио је и филм Грбавица (2006), режисерке Јасмиле Жбанић, који је награђен Златним медвједом на фестивалу Берлинале.
Црквена архитектура Босне и Херцеговине састоји се од неколико стилова, у зависности од времена у којем је грађена, односно којем црквеном кругу припада. Тако босанскохерцеговачке католичке цркве у готово цијелој земљи његују посебни „босански” стил витких звоника са високим, косим крововима и тако се хармонично уклапају у градски или сеоски крајолик. Најпознатије римокатоличке цркве у Босни стоје у Сарајеву, Травнику, Бугојну, Ливну, Јајцу и Бихаћу, док су најзначајнији самостани фрањевачке провинције Босна сребрена у Фојници, Високом, Крешеву, Какњу и Ливну. Сакрални објекти римокатоличке цркве у Херцеговини имају углавном приморско-медитерански карактер (слично као и православне цркве и објекти); грађени су од бијелог камена, а одликује их готово минималистички стил, који се у новијој архитектури дијелом наслања и на кубизам и савремене токове црквене архитектуре у свијету. Овдје су познате Дувањска базилика у Томиславграду те цркве и самостани у Широком Бријегу, Чапљини и Мостару.
Православне цркве, манастири и објекти у сјевернијим дијеловима земље, поготово уз ријеку Дрину, не разликују се превише од сличних црквених објеката у Србији, што упућује на чињеницу да су их градили исти мајстори. Ови су се пак у дијелу српске црквене архитектуре водили принципима црквене градње на западном Медитерану, тако да православне цркве у Босни имају увијек изнова сличне мотиве, који подсјећају на градњу у Италији, Француској и Далмацији. Најпознатије православне цркве стоје у Сарајеву, Бањој Луци, Мостару, Тузли, Требињу, Ливну и Босанској Крупи. Нововјеки православни црквени објекти по многим босанскохерцеговачким градовима, поготово у Републици Српској, данас наликују копијама Сопоћана, Милешеве или Грачанице, или су пак у складу са византијским стилом, тако да босанскохерцеговачкој урбаној архитектури дају нови печат. Примјер је Црква светог Василија Острошког у Источном Сарајеву.
Образовање
Универзитет у Сарајеву
Основно образовање у Босни и Херцеговини траје девет година. Ђаци се у основне школе уписују у доби од 5 до 6 година. Они који заврше основну школу, образовање могу наставити у гимназијама, стручним, техничким, умјетничким и вјерским школама. Ђаци који заврше четворогодишње средње школе могу се уписати на факултете или академије.
^„Demografija, 2022.”(PDF). bhas.gov.ba. Agency for Statistics of Bosnia and Herzegovina. 31. 10. 2023. стр. 26. Архивирано(PDF) из оригинала 19. 02. 2024. г. Приступљено 19. 2. 2024.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Membership Action Plan (MAP)”. NATO. Архивирано из оригинала 18. 4. 2015. г. Приступљено 6. 4. 2015. „In April 2010, when the foreign ministers of NATO member countries met in Tallinn, after reviewing the progress that Bosnia and Herzegovina had made in its reform efforts, they invited the country to join the Membership Action Plan.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Исаилововић, Невен (2018). „ПОМЕНИ СРПСКОГ ИМЕНА У СРЕДЊОВЕКОВНИМ БОСАНСКИМ ИСПРАВАМА”. СРПСКО ПИСАНО НАСЉЕЂЕ И ИСТОРИЈА СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ БОСНЕ И ХУМА: 263.
^„Информације о БиХ”. Агенција за статистику Босне и Херцеговине. Архивирано из оригинала 30. 6. 2016. г. Приступљено 30. 6. 2016.
^„УН о БиХ”. un.ba. Архивирано из оригинала 16. 12. 2014. г. Приступљено 30. 6. 2016.
^ аб„Клима Босне и Херцеговине”. fhmzbih.gov.ba. Федерални хидрометеоролошки завод БиХ. Архивирано из оригинала 22. 7. 2014. г. Приступљено 30. 6. 2016.
^Isailovović, Neven (2018). „Pomeni srpskog imena u srednjovjekovnim bosanskim ispravama”. Srpsko pisano nasljeđe i istorija srednjovjekovne Bosne i Huma: 276.
.jpg)
.jpg)
.png)
.jpg)
_Medjugorje_-_Hotel_Pansion_Porta_-_Bosnia_Herzegovina_-_Creative_Commons_by_gnuckx_(4695237966).jpg)
.svg){kind=small}
