Пекинг[а] (кин: 北京; пин: Běijīng — „северна престоница“) је главни градНародне Републике Кине (НРК). Према процени из 2009. у граду је живело 7.817.968 становника.[6] Са 14,5 милиона становника у ширем подручју, други је највећи град у Кини после Шангаја. Једна је од четири градске области које су под директном контролом Централне владе, велики је саобраћајни центар са мноштвом пруга, путева и ауто-путева који улазе и излазе из њега у свим правцима. Такође је и политички, културни и образовни центар НРК, док су Шангај и Хонгконг значајнији економски центри од Пекинга.[7] Пекинг је био домаћин Летњих олимпијских игара 2008.
Најранији остаци људског становања у Пекингу су нађени у пећинама Брда змајеве кости код места Џоукоудијен у дистрикту Фангшан, 50 km југозападно од Пекинга, у којима је живео пекиншки човек.[8] Фосили хомо еректуса из ове пећине потичу из времена од пре 230—250.000 година. На локалитету је откопано стотине хиљада артефаката од камена, већином ситно оруђе разних облика. Карактеристичне су грубе алатке већег обима за бацање и сечење (рани период). Током позног доба користе се микролити, а честа су камена шила. Синантропуси су живели углавном сакупљачким начином живота, али су се бавили и ловом. Археолошко налазиште на коме је откривен пекиншки човек је од 1987. на листи Светске културне баштине[8].
Палеолитскихомо сапиенс је такође живео овде пре око 27.000 година.[9] У близини Пекинга су до пре 1000. година пре нове ере постојали градови, као и главни град државе Јан, једне од зараћених страна у Периоду зараћених држава, Ји је основан на месту данашњег Пекинга.[10]
Након пада државе Јан, потоње династије Ћин, Хан и Јин су поставили локалне префектуре у овој области.[10] За време династије Танг, Пекинг је постао штаб фанјашког јиедушија, војног управника садашње северне хебејске области. Ан Лушан је одавде повео устанак Ан Ши775. године
Године 936, касна династија Јин (936—947) из северне Кине је изгубила своје северне територије, укључујући данашњи Пекинг, када их је анексирао китански владар Дегуан.[11] Године 938. династија Лијао је основала нову престоницу Нанкинг (Јужна престоница). Јурченскадинастија Јин је заузела територију династије Лијао и 1153. пренела своју престоницу у Нанкинг и променила му име у Џунгду.[10] Џунгду се налазио у подручју око данашњег Тијенингсија, југозападно од данашњег Пекинга. Неке од најстаријих грађевина које данас постоје у Пекингу, укључујући џамију Нијуђије и храм Тијенинг, потичу из времена династије Лијао[12]
Монголи су спалили Џунгду до темеља 1215. и поново га изградили године 1267. северно од престонице Јина.[13] У припремама за освајање целе Кине, оснивач династије ЈуанКублај Кан је подигао град Канбалик и учинио га својом престоницом. Изградња града је завршена 1293.[10] Канова одлука је умногоме побољшала статус града који се налазио на северним границама Кине. Канбалик се налазио северно од центра данашњег Пекинга. Центар му се налазио на месту где је сада северни део 2. кружног пута, а простирао се на север до између 3. и 4. кружног пута.
Након пада династије Јуан 1368, град је обновила династија Минг и основала префектуру Шунтијен у области око града. Године 1403. трећи цар из династије Минг Југнле је преместио престоницу Минга из Нанкинга у Пекинг. Током династије Минг, Пекинг је добио данашњи облик, а зидине из времена Минга су служиле као градске зидине Пекинга све до модерних времена, када су порушене, а 2. кружни пут је саграђен на њиховом месту.
Верује се да је Пекинг био највећи град на свету од 1425. до 1650. и од 1710. до 1825. Данас је он 17. по реду највећих светских градова.[14]
Забрањени град је саграђен ускоро након тога (1406—1420), а пратио га је Храм неба (1420) и бројни други градитељски пројекти. Тјенанмен, који је постао државни симбол Народне Републике Кине и налази се на њеном грбу, је два пута спаљен за време династије Минг, а последња обнова је извршена 1651.
Након што су Манџурци збацили династију Минг и успоставили династију Ћинг, Пекинг је остао престоница Кине током владавине династије Ћинг. Као и током претходних династија, Пекинг је носио и име Ђингши, што је имало исто значење као и Манџурски израз Г'мун Х'цен. Пекинг су током Боксерског устанка1900. опселе и заузеле стране армије.
Период Републике Кине
Синхајска револуција из 1911, чији је циљ био да се династија Ћинг замени републиком, је у почетку намеравала да успостави свој главни град у Нанкингу. Након што је високи званичник Ћинга Јуан Шикај приморао на абдикацију последњег цара из династије Ћинг и осигурао успех револуције, револуционари у Нанкингу су прихватили да Јуан буде председник нове Републике Кине, а да главни град остане Пекинг.
Јуан је постепено учврстио власт, што је кулминирало његовим проглашењем Кинеског царства крајем 1915. са њим као царем. Овај потез је био врло непопуларан, а сам Јуан је умро мање од годину дана касније. У Пекингу је 1919. почео Покрет 4. маја усмерен против феудализма и империјализма. Кина је након Јуанове смрти потпала под контролу регионалних команданата, а најјаче фракције су водиле честе ратове (Џилско-анхујски рат, Први џилско-фенгтијенски рат и Други џилско-фенгтијенски рат) да би преузели власт над Пекингом.
Након успеха КуоминтанговеСеверне експедиције која је примирила команданте на северу, Нанкинг је званично проглашен престоницом Републике Кине 1928, а Пекинг је преименован у Пејпинг 28. јуна 1928.[15], што значи „северни мир“.[7]
У време оснивања Народне Републике, градска област Пекинга се састојала само од њеног градског подручја и околних предграђа. Урбани део је подељен у неколико малих дистрикта унутар онога што је данас познато као 2. кружни пут. Од тада је неколико околних округа укључено у општину, проширивши површину пекиншке области неколико пута. Градске зидине Пекинга су порушене између 1965. и 1969, током Културне револуције, да би се ослободио простор за изградњу 2. кружног пута.
Након економских реформи Денг Сјаопинга, урбано подручје Пекинга се знатно проширило. Некада се налазило у границама 2. и 3. кружног пута, а данас излази из граница 5. и 6 кружног пута, уз многа пољопривредна подручја претворена у стамбене или пословне четврти. Нова пословна зона се развија у области Гуомао, Вангфуђинг и Сјидан су се преобразили у трговачке четврти, док је Џунганцун постао центар електронске индустрије у Кини.
Током последњих година, ширење Пекинга је такође донело на видело неке проблеме урбанизације, као што је густ саобраћај, лош квалитет ваздуха, губитак историјских делова града и значајан прилив досељеника из сиромашнијих делова државе, посебно из сеоских крајева. Почетком 2005. влада Кине је одобрила план да се коначно заустави неконтролисани развој Пекинга у свим смеровима. Развој главног града Кине ће се сада одвијати у два полукружна појаса изван центра града (на запад и исток), уместо у концентричним круговима.
Географија
Пекинг виђен из сателита.
Пекинг се налази на северном врху приближно троугласте Севернокинеске низије, која се отвара ка југу и истоку од града. Планине на северу, северозападу и западу штите град и пољопривредне области од пустињских степа. Над северозападним деловима градске области, посебно округом Јенћинг и дистриктом Хуаижоу, доминирају Ђинду планине, док западне границе области уоквирују Сјишан планине. Велики кинески зид, који се простире дуж северних делова градске области Пекинга, се користио овом неравном топографијом да одбрани Кину од номадских упада из степа. Врх Донглинг у венцу Сјишан и на граници са Хебејском облашћу је највећи врх градске области Пекинга, са висином од 2303 m. Главне реке коју протиче кроз пекиншку област су Јунгдинг и Чаобаи, део система реке Хај, које теку на југ. Пекинг је такође северни терминал Великог кинеског канала, који је ископан кроз Севернокинеску равницу до Хангџоа. Резервоар Мијин, изграђен на горњим рукавцима реке Чаобаи је највећи пекиншки резервоар и од суштинске је важности за снабдевање града водом.
Урбани део Пекинга се налази у централном делу градске области и заузима мали, али све више растући део градске области. Урбани део Пекинга се шири изван граница концентричних кружних путева, од којих је најудаљенији од центра 6. кружни пут, који пролази кроз неколико приградских насеља. Капија и трг Тјенанмен се налазе јужно од Забрањеног града, бивше резиденције кинеских царева. Западно од Тјенанмена је Џунгнанхаи, резиденција највиших политичара Народне Републике Кине. Кроз центар Пекинга, правцем исток-запад је Авенија Чанг'ан, једна од главних улица у Пекингу.
Клима у Пекингу је монсунскавлажна континентална клима, коју одликују топла и влажна лета услед источноазијских монсуна и углавном хладне, ветровите и суве зиме због утицаја сибирскогантициклона. Просечна температура у јануару је од -7 до -4 °C, док је температура у јулу 25 до 26 °C. Највиша икад забележена температура је 42 °C, а најнижа -27 °C.[16] Годишња количина падавина је преко 600 mm, од којих 75% падне лети.[17]
Велико загађење ваздуха је резултовало честим смогом (на слици: панорама током обичног дана (лево) и панорама после дводневне кише (десно, магла).
Ниво загађења ваздуха у Пекингу је пет пута виши од стандарда безбедности Светске здравствене организације.[18] Велика потрошња угља - главног извора енергије Кине - је резултовала загађењем. Упркос обећањима да ће ваздух бити бољи до Олимпијских игара 2008. године, ниво загађења је остао константан. Зато су званичници Пекинга редуковали саобраћај моторних возила на пола током игара како би се побољшао квалитет ваздуха.
Од 2001. када је Пекинг добио право да организује Олимпијске игре, скоро 7 милијарди долара је утрошено да се очисти ваздух, али је смог и даље остао проблем града, због чега се спортисти жале.[19]
Пешчане олује
Прашина настала ерозијом пустиња у северној и североисточној Кини резултује сезонским пешчаним олујама које муче град. Пекиншки уред за модификацију времена понекад вештачки изазива кишу како би се борили са таквим олујама и умањили њихове ефекте.[20] У априлу 2002. само једна пешчана олуја је на град избацила скоро 50.000 тона прашине пре него што је кренула на Јапан и Кореју.[21]
Неколико имена општина се завршава са „мен“ (кин: 门; пин: mén), што значи „капија“, пошто су она била локација капија у бившим Градским зидинама Пекинга. Друга места се завршавају са „цун“ (кин: 村; пин: cūn), што значи „село“, пошто су она претходно била села изван градских зидина.
Насеља
Насеља унутар градске области Пекинга, али изван урбаног подручја су:
Градска област Пекинга се састоји из 18 административних подјединица, округа којима директно управља град. Од тога, 16 су дистрикти, а 2 су окрузи. Урбана и подурбана подручја града су подељена у 8 дистрикта:[22]
18 дистрикта и округа Пекинга је даље подељено у 273 нижих административних јединица на нивоу града: 119 градова, 5 етничких градова и 125 поддистрикта.
Политика
Политички систем Пекинга има двоструко партијско-управно уређење као и све управне установе у Кини. Градоначелник Пекинга је највиши званичник у Народној управи Пекинга. Како Пекинг има статус градске области у оквиру административне поделе Кине, па градоначелник има исти статус као и гувернер покрајине. Међутим, у двоструком политичком систему, градоначелник има мању моћ од секретара градског комитета Комунистичке партије Кине.
Привреда
Године 2006, БДП у Пекингу је износио 772,03 милијарди јуана (око 97 милијарди америчких долара) и повећао се за 12% у односу на претходну годину. БДП по глави становника је износио 49.505 јуана и повећао се за 8,8% у односу на претходну годину, а скоро дупло у односу на 2000. годину. Године 2005, примарна, секундарна и терцијарна индустрија у Пекингу су вределе редом 9,77 милијарди јуана, 210,05 милијарди јуана, и 461,63 милијарди јуана. Године 2006. просечан приход по глави становника који живе у градском подручју је износио 19.978 јуана, и реално се повећао за 12,9% у односу на претходну годину. У сеоским срединама просечан приход је износио 8.620 јуана, а реалан пораст је износио 9,6%.
У Пекингу трговина некретнинама и аутомобилски сектор доживљавају прави процват последњих година. Године 2005. продато је укупно 28,032 милиона квадратних метара стамбеног простора чија је вредност износила 175,88 милијарди јуана. Укупан број регистрованих аутомобила у Пекингу је 2004. године износио 2.146.000, од којих је 1.540.000 било у приватном поседу[24].
У Пекингу је основана централна пословна четврт (енгл.central business district) која се сматра економским центром града, и у којој се налазе регионална седишта разних компанија, тржни центри и најмодернији стамбени простор. Улице Вангфуђинг (Wángfǔjǐng) и Сјидан (Xīdān) су главни трговачки центри. Џунганцун, назван „Кинеска силицијумска долина“ је главни центар електронске и рачунарске индустрије, као и медицинских истраживања[25]. Пекинг је такође познат по томе што је центар фалсификоване робе.[26] Пекинг је такође светски лидер у производњи и продаји меламина и производа од меламина[тражи се извор]
Пољопривреда је развијена ван урбаног дела града. Главни пољопривредни производи су пшеница и кукуруз. Поврће се такође гаји у околини града.
Пекинг се убрзано развија, а то ствара бројне проблеме у граду. Нпр. град је познат по честим појавама смога. Такође су чести пројекти за штедњу електричне енергије које покреће власт. Грађани и туристи се често жале на квалитет воде за пиће и на цене електричне енергије и гаса. Због проблема са смогом главним индустријским загађивачима у околини града наређено је да уведу технологије које не загађују животну средину или да се иселе из околине Пекинга. Многе фабрике, у немогућности да уведу еколошки задовољавајуће стандарде, се исељавају у друге градове.
Саобраћај
Уз развој града услед економских реформи, Пекинг је еволуирао у важан саобраћајни чвор. Град окружују 5 кружних путева, 9 брзих путева и заобилазница, 11 националних ауто-путева, неколико железничких праваца и међународни аеродром.
У Пекингу се налазе две железничке станице: Пекиншка железничка станица (централна станица) и Пекиншка западна железничка станица. Три преостале железничке станице у пекиншкој области: Пекиншка источна железничка станица, Пекиншка северна железничка станица и Железничка станица Фенгтаи баве се редовним превозом путника. Такође постоје и мање железничке станице у предграђима.
Међународни правци, укључујући линије до градова у Русији и Пјонгјанга такође пролазе кроз Пекинг. Изградња брзе пруге Пекинг-Тјенцин је почела 4. јула2005. године, а отварање је заказано за август 2008. године.
Аутобус у Пекингу.
У Пекингу постоји девет брзих путева (уз шест нових који се још увек пројектују или граде) и 11 ауто-путева. У самом Пекингу је развијена мрежа између пет кружних путева.
Један он највећих проблема саобраћаја у Пекингу су редовне саобраћајне гужве, посебно у време саобраћајних шпицева. И ван саобраћајних шпицева, неколико путева је загушено саобраћајем. Брзи путеви су недавно продужени у територије унутар 3. кружног пута, тако да возачи не морају да пролазе кроз раскрснице са семафорима.
Други проблем је да јавни превоз није довољно развијен и да се и аутобуси заглаве у саобраћајним гужвама. Сам урбанистички план Пекинга додатно отежава стање у саобраћају.[27]
Авенија Чанг'ан се простире правцем исток-запад кроз центар Пекинга, поред Тјенанмена. То је главни путни правац, а власти га често називају „првом улицом Кине“.[28]
Међународни аеродром Пекинг
Главни пекиншки аеродром је Међународни аеродром Пекинг код Шунјија, који се налази око 20 km североисточно од центра Пекинга. Највећи број унутрашњих и скоро сви међународни летови полећу или слећу на овај аеродром. Аеродром је главни хаб за Ер Чајну. Са центром Пекинга повезан је брзим путем и потребно је око 40 минута вожње од центра града када нису гужве. У току припрема за Олимпијске игре 2008, изграђен је још један брзи пут до аеродрома, као и лаки шински систем.
Пекиншки метро, који се још увек гради, има пет линија (две надземне и три подземне), а још неколико се гради за потребе олимпијских игара. У Пекингу је 2004. године било 599 аутобуских и тролејбуских линија. Таксисти су присутни у великом броју, укључујући велики број, чак око 30.000, нерегистрованих таксиста[тражи се извор].
Становништво
Модерне зграде у Пекингу
Према процени, у граду је 2009. живело 7.817.968 становника.
На ширем подручју Пекинга је крајем 2007. године живело 17,43 милиона.[29] Око 12 милиона људи живи у самом граду, а остатак у селима која се налазе у околини. Стално пребивалиште је имало 12,03 милиона становника, а 5,4 милиона је имало дозволу за боравак на 6 месеци и дуже у току године.
Локалне власти предвиђају пораст броја становника на 19,5 милиона у 2015. години и 21,4 милиона до 2020. године.[30]
Становништво Пекинга по националности, попис из 2000.
Три архитектонска стила су преовладавајућа у урбаном Пекингу. Први је традиционална архитектура царске Кине, коју најбоље оличавају масивна капија Тјенанмен („Капија небеског мира“), која је постала симбол Народне Републике Кине, Забрањени град и Храм неба. Други стил се понекад назива кинеско-совјетски стил, а коришћен је на објектима грађеним између 1950-их и 1970-их. Објекти грађени овим стилом су једноставног изгледа и подсећају на кутије. Последњи стил је модерна архитектура — најпознатији пример је пословна област Пекинга.
Људи који су родом из урбаног дела Пекинга говоре пекиншким дијалектом, који припада мандаринској подгрупи говорног кинеског језика. Пекиншки дијалект је основа за стандардни мандарински језик, који се користи у Народној Републици Кини, на Тајвану и у Сингапуру. Руралне области градске области Пекинга имају своје дијалекте, сродне онима који се говоре у покрајини Хебеј, која окружује градску област Пекинга.
Пекиншка опера се често наводи као највеће остварење кинеске културе[тражи се извор]. Представе у њој се изводе кроз комбинацију песме, дијалога и кодификовним низом радњи, као што су гестови, покрети, борбе или акробације. Већина представа се изводи на архаичном дијалекту поприлично другачијим од модерног стандардног мандаринског језика и пекиншког дијалекта. Због овога су дијалози понекад тешко разумљиви, па модерна позоришта често имају електронске титлове на кинеском и енглеском језику.
Сихјуен (四合院) је традиционални архитектонски стил Пекинга. Састоји се од имања у облику правоугаоника, а собе окружују централно двориште. Овакво двориште често садржи нарове или друге врсте дрвећа, као и баште са засађеним цвећем или акваријуме. Хутунзи су улице које повезују унутрашњости старог дела Пекинга. Они су често уски и иду правцем исток-запад, тако да су дворишта окренута према северу и југу због фенг шуија. Ширина таквих улица варира — неке су врло уске, довољне тек да неколико пешака прође одједном.
Некада свуда присутни у Пекингу, сихјуени и хутонзи сада брзо нестају, пошто су читаве градске четврти порушене и замењене високим зградама. Њихови становници добијају станове у новим зградама чија је површина барем једнака њиховим бившим кућама. Међутим, многи се жале да се традиционални осећај заједнице и уличног живота из хутонга не може заменити. Кинеска влада је сачувала и реновирала неке изузетно значајне историјске или лепе хутонге, посебно пред Олимпијске игре. Један такав пример је Нанч'ц.
Мандаринска кухиња је локални стил кувања у Пекингу, а пекиншка патка је њено најпознатије јело. Манхан Ћијенсји („Манџу-хан кинески комплетан банкет“) је традиционална гозба која је првобитно била намењена само етничким манџурским царевима из династије Ћинг. И сада су они врло престижни и скупи. Ресторани за пијање чаја су такође честа слика у Пекингу. Фулинг Ђијабинг је традиционална пекиншка брза храна која подсећа на палачинке са филом начињеним од фу линг - печурке сличне тартуфу, који је чест састојак традиционалне кинеске медицине.
Клозон (или ђингтаилан) техника за обраду метала и традиција је специјалност пекиншке културе, и једна од најпоштованијих традиционалних заната у Кини. Пекиншке лакиране посуде су чувене по својим шарама и сликама урезаним на својим површинама.
Пекиншки Универзитет (кин: 北京大学) (основан 1898), назива се и Универзитет у Пекингу, за који се матра да је најбољи Унивезитет за хумане и природне науке, као и за економију и право у Кини.
Ћингхуа Универзитет (清华大学) (основан 1911), који често важи за најбољи Универзитет за примењене науке и инжењерство у Кини.
Три радио-станице емитују свој програм на енглеском: „Hit FM“ на FM 88,7, „Easy FM“ који емитује Међународни радио Кине (CRI) на FM 91,5, као и „Radio 774“, новијег датума на AM 774.
Веома познате „Пекиншке вечерње новости“ („Пекиншки Ванбао“) се продају свако послеподне и баве се свим дешавањима у Пекингу. Друге новине су „Пекиншке новости“ („Сјин Ђинг Бао“), „Пекиншка звезда дана“, „Пекиншке јутарње новости“, „Пекиншка омладина данас“ („Пекиншки Ћингнијен Бао“), као и недељни часописи на енглеском језику „Пекиншки викенд“ и „Пекинг данас“ (што би била енглеска едиција „Омладине данас“). Дневне новине „People's Daily“ и „China Daily“ на енглеском се такође издају у Пекингу.
Међународна штампа, укључујући новине и магазине на енглеском и јапанском, доступна је у главним интернационалним хотелима и радњама („Friendship stores“).
^Иако се све чешће чује облик настао према транскрипцији са кинеског — Бејђинг,[1] једини исправни назив овог града јесте устаљени — Пекинг.[2][3][4][5]
Референце
^„Српски на српском”. Радио-телевизија Србије. 29. 3. 2016. Приступљено 2024-04-05.
^Department of Population, Social, Science and Technology Statistics of the National Bureau of Statistics of China and Department of Economic Development of the State Ethnic Affairs Commission of China. Tabulation on Nationalities of 2000 Population Census of China 2 vols. . Beijing: Nationalities Publishing House. 2003. ISBN978-7-105-05425-1.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Cotterell, Arthur. (2007). The Imperial Capitals of China: An Inside View of the Celestial Empire. London: Pimlico. стр. 304pages. ISBN978-1-84595-009-5.
Cammelli, Stefano Storia di Pechino e di come divenne capitale della Cina, Bologna, Il Mulino. . 2004. ISBN978-88-15-09910-5.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
.jpg)
