PROFILPELAJAR.COM

Исток је једна од главних страна света.^[1]

На картама исток се налази на десној страни, уколико то није другачије означено и означава се са 90° или 3 сата.

Исток је такође врло распрострањено словенско име током раног средњег века.

Етимологија

Име је добило јер на тој страни хоризонта Сунце устаје (излази) изнад хоризонта. У песми Востани Сербије востани значи устани, а на руском исток је восток. На супрот томе, запад је место где Сунце пада, запада, залази, заходи.

Ова реч је настала од чињенице да је исток правац у коме излази Сунце: енглеска реч east долази од средњеенглеског est, од староенглеског ēast, који и сам потиче од протогерманског *aus-to- или *austra- „исток, према изласку сунца“, од протоиндоевропског *aus- „сијати“ или „зора“,^[2] сродно са старовисоконемачким *ōstar „на исток“, латински aurora „зора“, и грчки ἠώς ēōs 'зора, исток'.^[3] Примери исте формације у другим језицима укључују латински oriens 'исток, излазак' од ориор 'изићи, настати', грчки ανατολή anatolé 'исток' од ἀνατέλλω 'ускрснути' и хебрејски מִזְרָח mizraḥ 'исток' од זָרַח zaraḥ 'устати, заблистати'. Oстaрa, германска богиња зоре, могла је бити персонификација зоре и кардиналних тачака.

Религија

Како је култ Сунца био јак у паганству, временом је исток постао симбол рађања живота, Сунца, свјетлости, топлоте... па су православни храмови олтаром окренути ка истоку,^[4] а мртви се сахрањују у смеру исток-запад, тако да им је лице окренуто ка истоку. И у библијској књизи пророка Језекиља се спомињу људи који су били окренути лицем према истоку и клањали се Сунцу на истоку.^[5] На супрот истоку, запад је у црквеном значењу симбол Ђавола, смри, таме, јер Сунце залази, нестаје на западу. Зато се при светој тајни крштења, у православној цркви, новокрштени окреће у једном тренутку ка западу и три пута одговара свештенику да се одриче Сатане и свих дела његових, након чега треба да симболично пљуне (неки свештеници кажу и дуни) три пута на Ђавола, ка западу.^[6]

Култура

Исток је правац према коме се Земља окреће око своје осе, а самим тим и општи правац из којег изгледа да Сунце излази. Пракса молитве према истоку је старија од хришћанства, али је усвојена у овој религији, јер се сматрало да је Оријент изворни дом човечанства. Отуда су неке хришћанске цркве традиционално оријентисане ка истоку.^[7]^[8] Ова традиција да се олтар налази на литургијском истоку део је концепта црквене оријентације литургијски исток и запад.^[9]

Оријент је исток, који традиционално обухвата све што припада Источном свету, у односу на Европу. На енглеском је то углавном метоним, и односи се на исту област као и континент Азије, подељен на Далеки исток, Средњи исток и Блиски исток. Упркос овом евроцентричном пореклу, ови региони се и даље налазе источно од географског центра Земље.^[10]^[11]^[12]

У оквиру појединачног града, источни крај је обично сиромашнији јер преовлађујући ветрови дувају са запада.^[13]

Референце

^ „Orijentacija”. PD dr Radivoj Simonović Sombor. Приступљено 18. 1. 2019.
^ „east”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 3. 12. 2013.
^ „east”. Merriam-Webster. Приступљено 3. 12. 2013.
^ ПОРЕКЛО ХРИШЋАНСКИХ ХРАМОВА. Београд.
^ Милиин, Драган (2020). Свето писмо старог и новог завета, Библија, Књига пророка Језекиља, 8,16. Београд: Библијско друштво Србије. стр. 910. ISBN 978-86-86827-36-4.
^ ЛИТУРГИКА, ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА. 2. КРШТЕЊЕ. Београд.
^ „Orientation of Churches”. Catholic Encyclopedia. Приступљено 3. 12. 2013.
^ Peters, Bosco (30. 4. 2012). „Architectural Design Guidelines 1”. Liturgy.co.nz. Приступљено 3. 12. 2013.
^ „Facing East”. Catholic Culture. октобар 1999. Приступљено 25. 2. 2014.
^ „Geo mid point: Calculation Methods”. 2022. Архивирано из оригинала 09. 02. 2023. г. Приступљено 2022-09-16.
^ Smyth, Charles Piazzi (1864). Our inheritance in the Great Pyramid. London: W. Isbister & Co. стр. V,55,460.
^ Wilson, Colin; Rand Flem-Ath (2002). The Atlantis Blueprint: Unlocking The Ancient Mysteries Of A Long-Lost Civilization. Random House Digital, Inc. стр. 63—64. ISBN 9780307481757. Приступљено 4. 5. 2012.
^ Benedictus, Leo (12. 5. 2017). „Blowing in the wind: why do so many cities have poor east ends?”. The Guardian. Приступљено 2. 10. 2019.

Литература

Chang, Kang-tsung (2016). Introduction to Geographic Information Systems (9th изд.). McGraw-Hill. стр. 34. ISBN 978-1-259-92964-9.
Rigge, W. F. „Partial eclipse of the moon, 1918, June 24”. Popular Astronomy. 26: 373. Bibcode:1918PA.....26..373R. „rigge1918”
Meadows, Peter; meadows. „Solar Observing: Parallactic Angle”. Архивирано из оригинала 7. 2. 2009. г. Приступљено 2013-11-15.
„Two Studies of Color”. JSTOR 1264798. „In Ainu... siwnin means both 'yellow' and 'blue' and hu means 'green' and 'red'”
„Chinese Cosmogony”. Архивирано из оригинала 18. 12. 2010. г. Приступљено 2007-02-17.
Anderson, Kasper Wrem; Helmke, Christophe (2013), „The Personifications of Celestial Water: The Many Guises of the Storm God in the Pantheon and Cosmology of Teotihuacan”, Contributions in New World Archaeology, 5: 165—196, at pp. 177–179.
McCluskey, Stephen C. (2014), „Hopi and Puebloan Ethnoastronomy and Ethnoscience”, Ур.: Ruggles, Clive L. N., Handbook of Archaeoastronomy and Ethnoastronomy, New York: Springer Science+Business Media, стр. 649—658, ISBN 978-1-4614-6140-1, doi:10.1007/978-1-4614-6141-8_48
Curtis, Edward S. (1922), Hodge, Frederick Webb, ур., The Hopi, The North American Indian, 12, Norwood, Mass.: The Plimpton Press, стр. 246, Архивирано из оригинала 22. 12. 2015. г., Приступљено 23. 8. 2014, „Hopi orientation corresponds only approximately with ours, their cardinal points being marked by the solstitial rising and setting points of the sun.... Their cardinal points therefore are not mutually equidistant on the horizon and agree roughly with our semi-cardinal points.”
H. Rodrigues (22. 4. 2016). „The Dikpalas”. www.mahavidya.ca. Архивирано из оригинала 12. 8. 2018. г. Приступљено 12. 8. 2018.
Stephen, Alexander MacGregor (1936), Parsons, Elsie Clews, ур., Hopi Journal of Alexander M. Stephen, Columbia University Contributions to Anthropology, 23, New York: Columbia University Press, стр. 1190—1191, OCLC 716671864
Malotki, Ekkehart (1979), Hopi-Raum: Eine sprachwissenschaftliche Analyse der Raumvorstellungen in der Hopi-Sprache, Tübinger Beiträge zur Linguistik (на језику: немачки), 81, Tübingen: Gunter Narr Verlag, стр. 165, ISBN 3-87808-081-6
Moritz, H (септембар 1980). „Geodetic Reference System 1980”. Bulletin Géodésique. Berlin: Springer-Verlag. 54 (3): 395—405. Bibcode:1980BGeod..54..395M. S2CID 198209711. doi:10.1007/BF02521480. (IUGG/WGS-84 data)
Taff, Laurence G (1981). Computational Spherical Astronomy. New York: Wiley. ISBN 0-471-06257-X. OCLC 6532537. (IAU data)
Sykes, M.; Comstock, C.E. (1922). Solid Geometry. Rand McNally. стр. 81 ff.
„Equinox: Almost Equal Day and Night, By Aparna Kher”. Приступљено 5. 11. 2021.
„Definition of equator”. OxfordDictionaries.com. Архивирано из оригинала 23. 5. 2018. г. Приступљено 5. 5. 2018.
William Barnaby Faherty; Charles D. Benson (1978). „Moonport: A History of Apollo Launch Facilities and Operations”. NASA Special Publication-4204 in the NASA History Series. стр. Chapter 1.2: A Saturn Launch Site. Архивирано из оригинала 15. 9. 2018. г. Приступљено 8. 5. 2019.
Luzum, Brian; Capitaine, Nicole; Fienga, Agnès; Folkner, William; Fukushima, Toshio; Hilton, James; Hohenkerk, Catherine; Krasinsky, George; Petit, Gérard; Pitjeva, Elena; Soffel, Michael; Wallace, Patrick (2011). „The IAU 2009 system of astronomical constants: the report of the IAU working group on numerical standards for Fundamental Astronomy” (PDF). Celest Mech Dyn Astr. 110 (4): 293—304. Bibcode:2011CeMDA.110..293L. S2CID 122755461. doi:10.1007/s10569-011-9352-4 .
„General definitions and numerical standards” (PDF). IERS Technical Note 36. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 12. 2018. г.
Instituto Geográfico Militar de Ecuador (24. 1. 2005). „Memoria Técnica de la Determinación de la Latitud Cero” (на језику: шпански).
„Climatological Normals of Libreville”. Hong Kong Observatory. Архивирано из оригинала 26. 10. 2019. г.
„40 days without the sun. How? Polar Night begins in Murmansk”. Auroravillage.info. 3. 12. 2018. Приступљено 24. 3. 2022.
Burn, Chris. The Polar Night (PDF). The Aurora Research Institute. Приступљено 28. 9. 2015.
„Obliquity of the Ecliptic (Eps Mean)”. Neoprogrammics.com. Приступљено 13. 5. 2014.
Berger, A. L. (1976). „Obliquity and Precession for the Last 5000000 Years”. Astronomy and Astrophysics. 51 (1): 127—135. Bibcode:1976A&A....51..127B.
Liddell, Henry; Scott, Robert. „Arktikos”. A Greek–English Lexicon. Perseus Digital Library.
Liddell, Henry; Scott, Robert. „Arktos”. A Greek–English Lexicon. Perseus Digital Library.
Burn, Chris. The Polar Night (PDF). The Aurora Research Institute. Приступљено 28. 9. 2015.
Всеволод Липатов (2011-04-26). „Город на Полярном круге”. ToGeo.ru (на језику: руски). Архивирано из оригинала 08. 08. 2014. г. Приступљено 31. 03. 2023.
Nuttall, Mark (2004). Encyclopedia of the Arctic Volumes 1, 2 and 3. Routledge. стр. 115. ISBN 978-1579584368.
Marsh, William M.; Kaufman, Martin M. (2012). Physical Geography: Great Systems and Global Environments. Cambridge University Press. стр. 24. ISBN 978-0-521-76428-5.
Olver, F. W.J.; Lozier, D.W.; Boisvert, R.F.; et al., ур. (2010), NIST Handbook of Mathematical Functions, Cambridge University Press
Snyder, John P (1993), Flattening the Earth: Two Thousand Years of Map Projections, University of Chicago Press, ISBN 0-226-76747-7
Snyder, John P. (1987), Map Projections – A Working Manual. U.S. Geological Survey Professional Paper 1395, United States Government Printing Office, Washington, D.C.
Rapp, Richard H (1991), Geometric Geodesy, Part I, Ohio State University Department of Geodetic Science and Surveying, hdl:1811/24333