Ислам је званична религија, а арапски је службени језик. Резерве нафте у УАЕ су шесте по величини на свету, док су резерве природног гаса седме по величини на свету.[17][18]Шеик Зајед, владар Абу Дабија и први председник УАЕ, надгледао је развој Емирата и усмеравао приходе од нафте у здравство, образовање и инфраструктуру.[19] Привреда УАЕ је најразноврснија у Савету за заливску сарадњу, док је његов најмногољуднији град Дубајглобални град и међународно ваздухопловно и поморско трговинско чвориште.[20][21] Земља се мање ослања на нафту и гас него претходних година и економски се фокусира на туризам и пословање. Влада УАЕ не обрачунава порез на доходак иако постоји систем пореза на добит, а порез на додату вредност у износу од 5% успостављен је 2018.[22]
Становници подручја данашњих УАЕ крајем 18. и почетком 19. века нападали су британске бродове у Персијском заливу и Индијском океану. Британско царство одговорило је 1819. и низом уговора ставио државе југоистока Арапског полуострва под своју контролу, преузимајући одбрану и спољну политику, а остављајући унутрашње уређење углавном недирнутим.
Након британског повлачења 1971. Катар и Бахреин одлучили су се за потпуну независност, а осталих седам емирата за уједињење.
Прва деценија независности протекла је у знаку борбе двају највећих емирата, Абу Дабија и Дубаија око степена централизације. Године 1979. постигнут је договор о подели највиших функција у земљи према којем место председника заузима емир Абу Дабија, а премијера емир Дубаија.
Након заоштравања политичких прилика у регији почетком 80-их, Емирати су се приближили земљама Запада, посебно САД, иако нису безрезервно подржали напад на Ирак 2003.
Уједињени Арапски Емирати су федерација подељена у седам емирата. Дубаи је најнасељенији емират са 35,6% становништва у држави. Емират Абу Даби има највећу површину.
Становништво
Становништво
Држава Уједињених Арапских Емирата је најразноликија држава блиског истока у погледу становништва. Средином 1980-их година велики број људи из јужне Азије је емигрирао у УАЕ. Високи стандард живота и висока могућност запошљавања је привукао велики број Индијаца и Пакистанаца. 2006. године, у УАЕ било је пријављено око 1,2 милиона држављана Индије и око 300.000 држављана Пакистана[25]. Становништво УАЕ чине:
Емирати (локални Арапи) 16,6%
Арапи из других арапских земаља 23%
Држављани земаља јужне Азије 42,3%
Држављани земаља из остатка Азије 12,1%
Остали 6%
Најнасељенији град је Дубаи са око 3.6 милиона становника. Остали велики градови су Абу Даби, Шарџа и Фуџаира.
Градско становништво УАЕ чини око 88%.[26]. Остатак становништва живи у малим местима и селима раштркано по целој земљи и у местима саграђеним око нафтних поља.
Култура и религија
Симболи и традиције ислама су доминантни у култури и религији УАЕ. Влада УАЕ улаже велика финансијска средства како би се традиционална култура земље сачувала. Главни владин центар који ради на очувању уметности, религије и културе је у Абу Дабију, и зове се Абу Даби Културна Фондација.
У УАЕ се може наћи велики број цркава, као и у суседним муслиманским земљама које су толерантне према другим религијама. Како велики проценат становништва чине досељеници из јужне Азије саграђен је и велики број ресторана и културних центара ових земаља. Број европских културних центара и школа које данас постоје у УАЕ је скроман.
Спорт
Поред традиционалних трка камила и неки други спортови постају све популарнији. Најпопуларнији спортови међу локалним становништвом су голф и коњске трке. Сваког марта, најбогатија трка коња на свету се одржава у Дубаију, у којој прва награда износи 6 милиона долара. Трка се назива Светско првенство Дубаи.
Од 60-их година темељ привреде Емирата чини производња нафте. Данас се УАЕ сматра трећим произвођачем нафте на Блиском истоку и Средњем истоку, иза Саудијске Арабије и Ирана. Највећим резервама располаже Абу Даби, а претпоставља се да су резерве Дубаија при крају. У последње две деценије порастао је значај и других сектора, посебно трговине, финансија, индустрије и туризма. БДП је у 2004. био 25.200 УСД по становнику, мерено по ППП-у.
Напомене
^арап.دولة الإمارات العربية المتحدة [Dawlat al-ʾImārāt al-ʿArabīyyah al-Muttaḥidah]
^„Fact sheet”. United Arab Emirates. U.ae. Архивирано из оригинала 18. 11. 2023. г. Приступљено 31. 8. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Stewart, Dona J. (2013). The Middle East Today: Political, Geographical and Cultural Perspectives. London and New York: Routledge. стр. 155. ISBN978-0-415-78243-2.
^Siemund, Peter; Al-Issa, Ahmad; Leimgruber, Jakob R. E. (јун 2021). „Multilingualism and the role of English in the United Arab Emirates”. World Englishes (на језику: енглески). 40 (2): 191—204. ISSN0883-2919. S2CID219903631. doi:10.1111/weng.12507.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Bianco, C., and Stansfield, G (2018). „The intra-GCC crises: Mapping GCC fragmentation after 2011”. International Affairs. 94 (3): 613—635.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
Miniaoui, Héla, ed. "Economic Development in the Gulf Cooperation Council Countries: From Rentier States to Diversified Economies". Vol. 1. Springer Nature, 2020.
Guzansky, Y., and Marshall, Z. A (2020). „The Abraham accords: Immediate significance and long-term implications”. Israel Journal of Foreign Affairs: 1—11.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
Tausch, Arno (2021). The Future of the Gulf Region: Value Change and Global Cycles. Gulf Studies, Volume 2, edited by Prof. Mizanur Rahman, Qatar University (1st изд.). Cham, Switzerland: Springer. ISBN978-3-030-78298-6.
"Towards A Foreign Language, Teaching Policy for the Arab World: U.A.E Perspective". United Arab Emirates University (1996).
Woertz, Eckart (2020). „Wither the self-sufficiency illusion? Food security in Arab Gulf States and the impact of COVID-19”. Food Security. 12 (4): 757—760..
Zweiri, Mahjoob, Md Mizanur Rahman, and Arwa Kamal, eds. "The 2017 Gulf Crisis: An Interdisciplinary Approach". Vol. 3. Springer Nature, 2020.