Државе чланице ОУН које није признала најмање једна чланица ОУН
Државе нечланице и државе посматрачи ОУН које је признала најмање једна чланица ОУН
Државе нечланице ОУН које су признале само нечланице ОУН
Државе нечланице ОУН које није признала ниједна држава
Одређени број политичких субјеката прогласио је независност и тражио дипломатско признање међународне заједнице као дејуре суверена држава, али оне нису универзално признате као такве. Ови субјекти често имају дефакто контролу над својом територијом. Неколико тавких субјеката је постојало у прошлости.
Постоје двије традиционалне доктрине које пружају индикације о томе како настају дејуре суверене државе. Декларативна теорија дефинише државу као страну у међународном праву уколико испуњава сљедеће услове, тј. да има:
Дефинисану теорију,
Стално становништво,
Владу и
Способност да ступи у односе са другим државама.
Према декларативној теорији, државност субјекта је независна од признања од стране друге државе. Насупрот томе, конститутивна теорија дефинише државу као страну у међународном праву само ако је као такву признају друге државе које су већ чланице међународне заједнице.[1]
Квази државе се често позивају на једну или обје теорије како би легитимизовале своје тврдње о државности. На примјер, постоје субјекти који испуњавају декларативну теорију (са дефакто дјелимичном или потпуном контролом над претендованом територијом, владом и сталним становништвом), али њихову државност није признала ниједна друга држава. Непризнавање је често посљедица сукоба са другим државама које сматрају да су ти субјекти саставни дио њихове територије. У том случају, двије или више дјелимично признате државе могу имати претензије на исту област, док свака од њих дефакто контролише дио територије (случајеви Републике Кине и Народне Републике Кине, као и Републике Кореје и Демократске Републике Кореје). Субјекти које признају само мање државе обично се позивају на декларативну теорију како би легитимисали своје тврдње.
У многим ситуацијама, међународно непризнање настало је усљед присуства страних војних снага на територији спорној субјекта, чинећи тиме дефакто статус државе проблематичним. Међународна заједница може сматрати ово војном присуство превише наметљивим, сводећи субјекат на марионетску државу у којој ефективни суверенитет има страна сила. Историјски примјери су Манџукуо под патронатом Јапана и Словачка и Хрватска под патронатом Њемачке прије и током Другог свјетског рата. У случају Лоизидоу против Турске из 1996. године, Европски суд за људска права осудио је Турску због вршења власти на територији Сјеверног Кипра.
Постојали су и субјекти који нису имали контролу над било којом територијом или нису јасно испуњавали услове декларативне теорије за државност, али их је најмање једна држава признала као дејуре суверени субјекат. Историјски то се дешавало у случајевима са Светом столицом (1870—1929), Естонијом, Литванијом и Летонијом (током постојања СССР) или у примјеру Државе Палестине у вријеме проглашења 1988. године. Малтешки витешки ред се тренутно налази у том положају. Погледајте списак влада у изгнанству за непризнате владе без контроле над територијом над којом полажу претензије.
Услови за укључивање
Услови за укључивање на списак подразумијевају да политички субјекат мора да захтијева суверенитет, да му недостаје признање најмање једне чланице ОУН или један од два сљедећа услова:
Задовољава декларативну теорију државности или
Признат је као држава од најмање једне чланице ОУН.
Позадина
Постоје 193 државе чланице Организације уједињених нација, док Света столица и Држава Палестина имају статус држава посматрача у ОУН.[2] Међутим, неке државе испуњавају услове декларативне теорије, признаје их велика већина других држава и чланице су ОУН, али су и даље укључене на списак јер једна или више држава не признаје њихову државност, због територијалних потраживања или других сукоба.
Републику Јерменију, независну од 1991, не признаје једна држава чланица ОУН-а, Исламска Република Пакистан, јер Пакистан није промијенио свој став подршке Азербејџану од Нагорнокарабашког рата.
Републику Кипар, независну од 1960. године, не признаје једна држава чланица ОУН (Турска Република) и једна држава нечланица ОУН (Турска Република Сјеверни Кипар), због текућег спора око острва.
Демократску Народну Републику Кореју, независну од 1948. године, не признају три државе чланице ОУН: Француска Република, Држава Јапан и Република Кореја и једна нечланица ОУН: Република Кина.[22][23][оригинално истраживање?][24][25]
Јужна Кореја сматра себе једином легитимном владом Кореје.
Народна Република Кина (НРК), проглашена 1949. године, познатија је као „Кина” од друге владе које претендују на тај назив, тј. Републике Кине (РК, позната и као Тајван). НРК не прихвата дипломатске односе са државама које су признале РК (17 чланица ОУН и Света столица од дана 24 5 2018). Већина од ових држава није званично признала НРК као државу, док су неке државе успоставиле односе са РК иако су истакле да не намјеравају повући признање НРК (Кирибати, Науру).[28][29] Неке државе које тренутно признају само НРК у прошлости су покушале уставити односе и са НРК и РК (Либерија, Вануату).[30][31][32] Према Резолуцији Генералне скупштине ОУН 2758, НРК је једини легитимни представник Кине у ОУН.[а]
Република Кина сматра себе једином легитимном владом цијеле Кине према уставу Републике Кине.
Државу Израел, основану 1948. године, не признаје 31 држава чланица ОУН.
Сирија сматра Голанску висораван дијелом своје суверене територије. Либан сматра Шеба фарме дијелом своје суверене територије. Палестина потражује области које контролише Израел. У зависности од текућег Израелско-палестинског мировног процеса и ширег Арапско-израелског мировног процеса.
И Сахарска Република и Мароко тврде да имају суверенитет над територијом Западна Сахара. Сахарсуа Републику, која је прогласила независност 1976. године, признало је 84 држава чланица ОУН и Јужна Осетија. Међутим, 39 држава је повукло, замрзнуло или суспендовало признање, у очекивању исхода референдума о самоопредјељењу.[61][62] Ниједна држава није признала Западну Сахару као саставни дио Марока, али неке државе подржавају марокански план о аутономији. „Територијални интегритет” Марока подржава Арапска лига. Сахарска Република је чланица Афричке уније. Резолуција Генералне скупштине ОУН 34/37 признаје право народа Западне Сахаре на самоопредјељење и признаје Полисарио као представника народа Западне Сахаре.[63] Западна Сахара се налази на списку несамоуправљајућих територија ОУН.
Мароко сматра Западну Сахару својом сувереном територијом.
Републику Кину (РК, уобичајено Тајван), уставно основану 1912. године, признало је 17 држава чланица ОУН и Света столица као државу Кину. Све остале државе чланице ОУН не признају званично РК као државу; неке од њих територију сматрају дејуре територијом Народне Републике Кине (НРК), док остале користе пажљив дипломатски језик како би избјегле заузимање става о томе да ли је РК саставни дио НРК.[а] Током година, РК је заузимала различите положаје о истовременом признању РК и НРК од других држава.[66]
Јужну Осетију, која је прогласила независност 1991. године, признало је six држава чланица ОУН (Тувалу је повукла своје признање) и два државе нечланице ОУН.
Грузија сматра Јужну Осетију својом сувереном територијом.
Абхазију, која је прогласила независност 1999. године, признало је seven држава чланица ОУН (Вунауту и Тувалу су повукли своје признање) и два државе нечланице ОУН.
Грузија сматра Абхазију својом сувереном територијом.
Сјеверни Кипар, који је прогласио независност 1983. године, признаје само једна држава чланица ОУН, Турска. Организација исламске сарадње и Организација за економску сарадњу додијелиле су Сјеверном Кипру статус посматрача под називом „Турска кипарска држава”. Резолуција Савјета безбједности ОУН 541 дефинише проглашење независности Сјеверног Кипра као правно ништаво..[73]Међународни суд правде у свом савјетодавном мишљењу о проглашењу независности Косова 2010. године наводи да је „Савјет безбједности у изразитом карактеру приписује незаконитост ПОН ТРСК, јер је била незаконита употреба силе или је била повезана са незаконитом употребом силе” и „опште међународно право не задржи примјенљиву забрану о проглашењима независности”.[74]
Кипар сматра Сјеверни Кипар својом сувереном територијом.
Сомалиланд, који је прогласио независност 1991. године, себе сматра насљедником Државе Сомалиланд. Сомалиланд је међународно признат као конститутивна држава Сомалије.
Сомалија сматра Сомалиланд својом сувереном територијом.
Суверени војни болнички ред Светог Јована Јерусалимског од Родоса и од Малте је недржавни суверени субјекат и није укључен на списак, јер нема претензије ни на државност ни на територију.[79][80][81][82][83] Успоставио је потпуно дипломатске односе са 107 суверених држава као суверени субјекат међународног права и учествује у ОУН као посматрачки субјекат. Иако га Француска не признаје као предмет међународног права,[84] ред одржава званичне, али не и дипломатске односе са Француском и са још пет држава: Њемачка, Белгија, Швајцарска, Луксембург и Канада.[85][86]
Субјекти који се сматрају микронацијама нису укључени.[г] Иако микронација уопштено тврде да су суверене и независне, често се води расправа о томе да ли микронације заиста контролишу територију на коју полажу право. Из тога разлога, мирконације се обично не сматрају геополитички релевантним. За списак микронација, погледајте списак микронација.
^ абИ Народна Република Кине и Република Кина тврде да имају суверенитет над цијелом Кином, наводећи да је Кина дејуре јединствени суверени субјект који обухвата и подручје под контролом НРК и подручје под контролом РК. Положај појединих држава по овом питању варира. Неколико држава је потпуно подржало положај НРК као једине Кине и да је НРК једини легитимни представник Кине. Друге државе само потврђују овај положај, док признају само НРК као државу. Неке државе признају само РК као државу, али су показале интересовање за признање и РК и НРК.[33]
^Микронације није укључена, чак и ако су их признале друге микронације
Референце
^Grant, Thomas D. (1999). „1”. The recognition of states : law and practice in debate and evolution (на језику: енглески). Westport, Conn. [u.a.]: Praeger. ISBN978-0-275-96350-7.
^„Non-member States”. www.un.org (на језику: енглески). Приступљено 18. 7. 2018.
^ абGoodman, David (2015). „Handbook of the Politics of China”. Приступљено 29. 9. 2017. „Seoul recognized Taiwan as the sole legitimate government of China”
^Chiu, Hungdah (1992). The international legal status of the Republic of China (на језику: енглески) ((Rev. version) изд.). Baltimore, Md.: School of Law, University of Maryland. ISBN978-0-925153-23-4.
^ абwriters, Staff (20. 2. 2008). „Palestinians 'may declare state'”. BBC News. British Broadcasting Corporation. Приступљено 22. 1. 2011. „Saeb Erekat, disagreed arguing that the Palestine Liberation Organisation had already declared independence in 1988. "Now we need real independence, not a declaration. We need real independence by ending the occupation. We are not Kosovo. We are under Israeli occupation and for independence we need to acquire independence”
^Shelley, Toby (1988). „Spotlight on Morocco”. West Africa. London: West Africa Publishing Company Ltd (3712–3723: December 5–31): 2282. „…the SADR was one of the first countries to recognise the state of Palestine.”
^„Israel's Disengagement Plan: Renewing the Peace Process”. 20. 4. 2005. Приступљено 16. 7. 2018. „Israel will guard the perimeter of the Gaza Strip, continue to control Gaza air space, and continue to patrol the sea off the Gaza coast. … Israel will continue to maintain its essential military presence to prevent arms smuggling along the border between the Gaza Strip and Egypt (Philadelphi Route), until the security situation and cooperation with Egypt permit an alternative security arrangement.”
^ абSalih, Zak M. Disagree Over Gaza's Occupation Status (17. 11. 2005). „Panelists”. University of Virginia School of Law. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 11. 2. 2016.
^„International Recognition of the State of Palestine”. Official website of the Palestinian National Authority. новембар 1988. Архивирано из оригинала 10. 10. 2003. г. „The PNA has publicly acknowledged recognition from 94 states, including the former Yugoslavia.”
^„Palestine (The State of)”. www.dirco.gov.za (на језику: енглески). Приступљено 16. 7. 2018. „The establishment of full diplomatic relations with the State of Palestine was announced on 15 February 1995.”
^Staff, Global Investment and Business Center, Inc (1999). Taiwan Foreign Policy and Government Guide (на језику: енглески). Int'l Business Publications. ISBN9780739736609.
^ абKer-Lindsay, James (2012). The Foreign Policy of Counter Secession: Preventing the Recognition of Contested States (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 53. ISBN9780199698394. „..there are three other territories that have unilaterally declared independence and are generally regarded as having met the Montevideo criteria for statehood but have not been recognized by any states: Transnistria, Nagorny Karabakh, and Somaliland.”
^„Somaliland profile”. BBC News (на језику: енглески). 14. 12. 2017. Приступљено 18. 7. 2018.
^„La Orden de Malta y su Naturaleza Jurídica” (на језику: шпански). Venezuela Analitica. 1. 5. 1999. Приступљено 1. 8. 2015. „The Order of Malta, within the limits that are compatible with its actual position as a subject deprived of territory, is in the international community, a sovereign entity on par with the States, and the Prince Grand Master is comparable, from the point of view of international law, to the Heads of State.”
^Shaw, Malcolm N. (2003). International Law (на језику: енглески) (5 изд.). Cambridge University Press. стр. 218. ISBN9780521531832. „The Italian Court of Cassation in 1935 recognised the international personality of the Order, noting that ‘the modern theory of the subjects of international law recognises a number of collective units whose composition is independent of the nationality of their constituent members and whose scope transcends by virtue of their universal character the territorial confines of any single state.’ (Nanni v. Pace and the Sovereign Order of Malta 8 AD, p. 2. See also …”
^„La Orden de Malta y su Naturaleza Jurídica”. Analitica.com (на језику: шпански). 1. 5. 1999. Приступљено 18. 7. 2018. „[T]he clear territorial separation of sovereign areas that exists between the Italian State and the State of Vatican City does not exist between the Order of Malta and the Italian State, but neither can it be said that the treatment given to the headquarters of the Order (Aventine, Via Condotti) is, simply, that reserved for the headquarters of diplomatic missions accredited to the Italian State. In fact, the headquarters of the Order have diplomatic extraterritoriality (authoritarian acts of any kind – executive, acts of inspection, judicial – cannot take place inside), but in addition, the Italian State recognizes the exercise, in the headquarters, of the prerogatives of sovereignty. This means that Italian sovereignty and Maltese sovereignty coexist without overlapping, because the Order exercises sovereign functions in a wider area than occurs in the diplomatic missions of the States for, although [those diplomatic missions] enjoy extraterritoriality, the guarantees deriving from the privilege of immunity are constrained to a purely administrative area; the Order, instead, makes use of extraterritoriality to meet the very acts of sovereign self-determination that are the same as the States (legislative, judicial, administrative, financial acts).”
