Европска банка за обнову и развој (енгл.European Bank for Reconstruction and Development; EBRD) основана је 15. априла1991. године са седиштем у Лондону, у циљу олакшавања транзиције седам централно-планских привреда бивших социјалистичких република (Бугарска, Чехословачка, Мађарска, Пољска, Румунија, СССР и СФРЈ) на тржишну привреду. Највећи део њених средстава усмерава се на зајмове за приватизацију. Услов за њихово коришћење је поштовање „људских права“, развијање вишепартијске „демократије“, изградња правне државе и тржишна оријентација. Чланице EBRD су 62 земље.
Историја
Смештена у Лондону, EBRD је на почетку имала за циљ да се фокусира на прелазак са централно планиране економије на тржишну економију у земљама централне и источне Европе улагањем у приватни сектор, углавном банке, индустрије и предузећа, и промовисањем политика које их фаворизују.[3] Настала је као резултат завршетка Хладног рата због посебних питања у вези са постојећим међународним системом, историјским и политичким контекстом у то време.[4] Штавише, њене земље приматељице морале су да осигурају да ће радити на „вишепартијској демократији и политичком плурализму“[5] што се сматрала као једном од главних посебности EBRD-а по чему се разликовала од других финансијских институција.[3] Прво, оно што су посебно заговарали европски политички актери као што је француски председник Митеран 1989. године, идеја о стварању ове финансијске институције која би укључивала европске земље започела је пре пада Берлинског зида. Пријем овог предлога је био ублажен у зависности од земље, на пример, наишао је на непријатељство Британаца, док су Французи били важни заговорници пројекта и утицали на процес.[4] У јануару 1990. године започели су преговори о циљевима EBRD, њеној политици кредитирања јавног и приватног сектора и укључили су све тадашње земље ЕУ, као и разне друге европске земље, неевропске земље и представнике ЕУ и Европске инвестиционе банке. Совјетски Савез је у том процесу представљала сопствена делегација и тако је учествовала у преговорима као и САД. Касније, због неслагања око политичких и економских циљева институције, укључивање Совјетског Савеза је било угрожено. Сматран као кратка рунда преговора, споразум (из разлога који се односе на ситуацију у Источној Европи и талас приватизације широм Европе) који је довео до његовог стварања потписали су 29. маја 1990. актери попут 40 држава, као и две европске организације[6] и до марта 1991. године остварени су први учинци када је банка отворена. Стварање EBRD је довело до финансирања различитих пројеката у годинама након њеног првог рада, на пример, 1992. године било је двадесет пројеката у којима је EBRD обезбедила финансирање у вредности од 2,1 милијарду ЕЦУ.[6]
Управа
Подељена између свог седишта у Лондону и теренских канцеларија које се налазе на другим местима, Европска банка за реконструкцију и развој се састоји од трослојне структуре која се састоји прво од председника и особља, а затим од Одбора гувернера и коначно од Управног одбора. Структура банке се временом мењала због забринутости око конкуренције унутар институције. У ствари, почетком 90-их година постојале су две различите банкарске дивизије (с једне стране, трговачко банкарство се односило на приватни сектор, а са друге стране развојно банкарство које је углавном радило са јавним сектором). Сходно томе, дошло је до спајања два одељења у једнo, замењујући ову структуру другом, након чега се банка поделила са седам регионалних одељења за полисе и земљу.[4]
Управни одбор
Представници сваке државе чланице чине овај одбор, и они имају управна овлашћења.
Управни одбор
Управни одбор се састоји од 23 члана које бира Одбор гувернера. Ови чланови не могу бити у одбору гувернера. Његова функција је да усмерава опште пословање банке, а посебно:[3]
Одобравање буџета;
У складу са Управним одбором, утврђивање политика и доношење других одлука, кредита, инвестиција,...;
Припрема рада Управног одбора;
Годишње подношење ревидираних рачуна Управном одбору на одобрење.
Председник
EBRD се састоји од многих чланица са правом гласа, од европских и неевропских држава до чланства у другим институцијама као што је Европска инвестициона банка, међутим, у зависности од географске локације сваке чланице, права гласа се разликују. Тачније, већинско право гласа имају европски и остали чланови кредитори. EBRD је на почетку била у власништву више од 40 чланица; 2015. године број земаља које су је поседовале био је 61; а од марта 2022. године власништво је имала 71 држава.[7]
Следећи председници су служили EBRD до данас (од марта 2022.).
Да би постала чланица банке, држава мора да задовољи захтеве EBRD статута. Ови чланови предвиђају да држава може постати држава чланица само ако је држава у Европи или неевропска чланица ММФ-а. Институције попут Европске уније и EIB такође учествују у пословању банака. Од свог оснивања, EBRD се скоро удвостручила у броју чланова.[8] Последње су приступиле банци земље које се налазе у Африци.
Јавно банкарство
EBRD је јавна банка, што значи да су јавне институције као што су државе акционари у тим институцијама. Прецизније, јавне финансијске институције су веома ефикасно контролисане од стране јавних органа (више од 50%), док у институцијама са јавним учешћем, јавне власти нису већински акционари.[9] Јавне банке су биле посебно укључене у економску транзицију бивших совјетских република и земаља централне и источне Европе пошто приватне банке и други извори финансирања нису желели да инвестирају из разлога попут макроекономских потешкоћа тих земаља, као и политичких разлога везаних за неадекватну стабилност земље на пример.[10]
Однос са EIB
У контексту инвестиционог банкарства Европске уније, EBRD и EIB су биле укључене у ривалство у вези са статусом „главне развојне банке ЕУ“. Највеће критике на рачун EBRD-а у овој ситуацији односе се на чињеницу да су земље које нису чланице ЕУ такође важни акционари, док је EIB у потпуности у власништву ЕУ.[11] У скорије време, још један извор ривалства био је око постајања нове „Европске банке за климу и одрживи развој (ECSDB).[12]
Јавне банке и пандемија Ковида-19
У скорије време, од почетка пандемијеКовида-19, утицај и улога јавних банака су се повећали јер су постале важни актери одговора на економски опоравак.[13] Што се тиче Европске банке за обнову и развој, она је у периоду од 2020. до 2021. године финансирала 21 милијарду евра. Тачније, успостављен је њен сопствени пакет у оквиру опсега отпорности, Програма олакшице трговине и Програма подршке виталној инфраструктури итд.[14] Само у 2020. години уложила је 11 милијарди евра у оквиру 411 пројеката, што одговара порасту од 10% у односу на 2019. 72% њених инвестиција је примио приватни сектор. Штавише, због овог специфичног контекста, EBRD је неке од својих операција фокусирала на секторе осим зелених инвестиција, што значи да је фокусирала само 29% својих инвестиција у овој области (у поређењу са 46% у 2019.).[15]
Одрживост животне средине
EBRD је јединствена међу развојним банкама из два разлога. Прво, то је била прва мултилатерална развојна банка која је у својој повељи имала изричит мандат за заштиту животне средине (од 1995. године),[16] и друго, по томе што неће финансирати експлоатацију термалног угља и производњу електричне енергије на угаљ због њиховог утицаја на животну средину.[17][18][19]
EBRD се обавезала, пре Париског споразума из 2015, да ће до 2020. године посветити преко 40 одсто свог финансирања зеленим инвестицијама. Овај циљ је први пут остварен 2017. године.[24] С обзиром да је Русија заправо највећи донатор Фонда за подршку NDEP за животну средину унутар банке, са укупним доприносима од 60 милиона евра. Исте 2015. године Русија је донирала 5 милиона евра.[25]
^ абвLessambo, Felix I. (2015). International financial institutions and their challenges : a global guide for future methods. New York City, NY. ISBN978-1-137-52270-2. OCLC919430034.
^Schmit, Mathias; Gheeraert, Laurent; Denuit, Thierry; Warny, Cédric (2011). Public Financial Institutions in Europe. Bruxelles: European Association of Public Banks.
^Mahmood, M., & Orazalin, N. (2017). Green governance and sustainability reporting in Kazakhstan's oil, gas, and mining sector: Evidence from a former USSR emerging economy. Journal of cleaner Production, 164, 389-397.