Госпић је смештен у средишњем делу Лике, на важној раскрсници путева. Простире се на површини од 967 km², димензија око 42 km у смеру југоисток-северозапад и ca 33 km у правцу североисток-југозапад. Кроз Госпић протиче река Новчица, притока Лике.
Историја
Подручје Госпића и његове околине насељено је од праисторије, у старије камено доба и у бронзано и гвоздено доба. Доказ томе су бројни археолошки налази, што се посебно односи на племе Јапода.
У античко доба, овај простор је обележен једном од најзначајнијих саобраћајних комуникација што је из унутрашњости /Siscia/, континенталним правцем водила према југу и морској обали /Salona/.
Од 11. века јачају племићке породице, које уз економски развитак, граде своје добро утврђене градове — бургове, и у њима развијају културне и духовне тековине ондашњег доба. Те породице су Толимировића, Могоровића, Тугомерића, Дисиславића и друге.
Зачеци насеља данашњег града налазе се у документу из 1263. године, у ком краљ уговара замену поседа с личким жупаном Петром Толимировићем, у којој се између осталих, спомиње и насеље Касег, а касније Касези, на левој обали реке Лике, поред потока Новчице..
У време турских продора Касези се расељавају, те поново насељавају.
Бројне су легенде о настанку назива Госпић. Једна је прича о две кнегиње од којих је једна Госпава основала овдје град.
У првом попису на подручју данашњег града или сасвим близу њега, налази се село Госпојина у нахиј Нови, а 1604. године као насеље Госпић.
Након истеривања Турака из Лике, од краја 17. и током 18. посебно у 19. веку, Госпић добија препознатљиве урбанистичке одреднице као управно, административно, политичко, војно и културно средиште личког простора.
То је време изградње данашње катедралне цркве (1781—1783), градске капелице Св. Ивана Непомука, премда је она већ постојала и пре 1756. године. Пописан је 1847. године у Госпићу само 251 православни Србин. Две деценије касније 1867. године збрајају се становници Госпића и Смиљана па их укупно има 1871 душа.[2]
Ширењем градског језгра и популације, осјећа се потреба за новим простором градског гробља, те се оно премјешта на данашњу локацију и гради капелица посвећена Св. Марији Магдалени 1856. године, уједно заштитници Града.
Од 1729. године Госпић је седиште Личке и Оточке пуковније, али и Штапско место.
Године 1729. се оснива и прва пучка школа, 1766. године немачка школа, 1799. године „нормалка“, а 1823. године математичка школа.
У 19. веку граде се и нови градски мостови — преко Новчице 1804. године и преко Богданице 1845. године.
Железничка пруга пролази 1920. године, а први воз 1921. године.
Од краја 19. века, па до 1940. године, Госпић живи интензивним животом мање метрополе.
Године 1900. у госпићкој парк шуми Јасиковац било је тениско игралиште, прво у овом делу Европе.
Дан Града Госпића је 22. јула — празник Свете Марије Магдалене и обележава се свечано.
Грб и застава Града Госпића
Грб Града Госпића има облик полукружног штита. У полукружном штиту, на црвеном пољу, налази се сребрни вук у борбеном положају. Вук у десној шапи држи мач сребрне оштрице и златне дршке.
Застава Града Госпића је правоугаоног облика.
Однос дужине и ширине је 2:1.
У средини заставе, на пресеку дијагонала налази се обострано грб Града Госпића. Висина грба је 2/3 ширине заставе.
Култура
Споменици
Споменик генералу Буди Будисављевићу био је постављен 1870. у Госпићу на централном тргу, а уклоњен је послије Другог свјетског рата, јер његов лик и дјело нису одговарали новој власти.[4] Споменик Николи Тесли у Госпићу је миниран 16. фебруара 1992. године, јер је као припадник српског народа сметао хрватским националистима.[5]
Парохија
У Госпићу је сједиште истоимене парохије Српске православне цркве. Парохија Госпић припада Архијерејском намјесништву личком у саставу Епархије Горњокарловачке а чине је Госпић, Јасиковац, Липе, Ведро Поље, Гљивари, Клиса, Каменуша и Почуче.[6] У Госпићу је постојао храм Српске православне цркве посвећен Светом Великомученику Георгију изграђен 1785. године, обнављан 1843-1844. (од стране Буде Будисављевића)[7], 1903. и 1964. године, а до темеља срушен 1992. године. Данас се на мјесту храма налази паркиралиште. Основа цркве и зидови су били у барокном стилу, а торањ је био у српско-византијском стилу.[6] У госпићкој парохији службовао је 1827. године само капелан, поп Стефан Дошен.[8]
Цркве Госпићког деканата на подручју града Госпића
Госпић — Жупна црква Навјештења Блажене Девице Марије, из 1780. године.
У градском гробљу Св. Марије Магдалене је истоимена капелица саграђена 1856. године.
У Канишкој улици у Госпићу је капела Св. Ивана Непомука изграђена пре 1756. године.
Алексинца — Жупна црква Св. Ивана Крститеља, изградио ју је 1695. године.
Билај — Жупна црква Св. Јакова апостола, саграђена 1848. године.
Брушане — Жупна црква Св. Мартина, саграђена 1834. године.
Бужим — Црква Св. Терезе Авилске
Доње Пазариште — Жупна црква Св. Јакова апостола саграђена 1700. године.
Кланац — Жупна црква Вазнесења Блажене Девице Марије, саграђена 1837. године.
Лички Нови — Жупна црква Св. Антуна Падованског, саграђена 1690. године.
Лички Осик — Жупна црква Св. Јосифа, саграђена 1842. године.
Рибник — Жупна црква св. Апостола Петра и Павла, саграђена 1878. године.
Смиљан — Жупна црква Блажене Дјевице Марије Кармелске, саграђена 1860. године.
Широка Кула — Жупна црква Св. Матеје, саграђена 1734. године.
Трновац — Жупна црква Св. Николе Блаженога, саграђена 1880. године.
Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN978-953-6667-07-9.
.gif)
