Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (редних референци). (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)
Иранска теорија о пореклу Хрвата је једна од теорија о пореклу Хрвата, према којој су Хрвати изворно били ирански народ.[1] По једној варијанти ове теорије, Хрвати воде порекло са подручја данашњег Ирана и Авганистана (из регије Арахозија), одакле су се преселили прво у Сарматију (северни Кавказ), а потом на подручје данашње јужне Пољске (Беле Хрватске), где су се, вероватно, помешали са Словенима и оставили им своје име.[2][3] У делу литературе се за Хрвате из периода пре сеобе на Балкан користи назив Стари Хрвати, да би се њиме направила разлика у односу на данашње Хрвате. Хрвати на подручју Пољске били су познати као Бели Хрвати. Заговорници иранске теорије о пореклу Хрвата хрватско име препознају и у старим називима Харауватиш и Харауват на подручју Ирана и Авганистана.
Иран и Авганистан
У 13. веку пре Христа, на подручју данашњег Ирана и Авганистана постојала је држава која се називала Харахваити (Харахватија), чије име неки доводе у везу са именом Хрвата. Ту државу спомиње староиранско-мадски верски учитељ и обновитељ Заратустра у светим књигама Авеста (Vendidat I,12).
Претпоставља се да је сам Заратустра могао бити пореклом из земље Харахваити, јер је у Авести испевао хвалоспев о овој земљи: „Као десето између најбољих места и насеља створио сам ја, Ахурамазда, лепу Харахваити“. Главни град државе Харахваити налазио се у близини данашњег града Кандахара у Авганистану. Овај град, као и река која кроз њега протиче називали су се Хорохват.
У част победе над Гауматом и над девет побуњених краљева, Дарије I је године 520/519. п. н. е. подигао победнички споменик-проглас на стени планине Багастан у горју Загрос. На том споменику су уклесана имена народа и земаља над којима влада „по вољи Ахурамазде“, а између осталих ту се налазе имена народа Харауватиш и земље Харауватија (Харахватија).
Име Харауватиш налази се и у попису народа Персијског царства, који је уклесан на унутрашњој страни величанствених степеница које су водиле на тврђаву у Даријевој престоници Персеполису. У планинским стенама близу Персеполиса, на месту које се данас зове Накш-и-Рустам, на гробници Дарија I уклесани су ликови представника тридесет народа којима је Дарије владао, са уклесаним именима тих народа. Испод десетог лика по реду, бројећи у горњем реду слева надесно, пише на староперсијском језику: „Ово је Харауват“.
Претпоставља се да су се Хрвати са територије данашњег Ирана и Авганистана преселили на подручје Сарматије, односно на простор поред Азовског мора (северни Кавказ). На том простору налазимо траг хрватског имена у 2. и 3. веку нове ере на две мраморне спомен-плоче пронађене на ушћу реке Танаис (данашњи Дон) у Азовско море. Хрватско име је овде записано као Horoúatos и Horóatos. Према тумачењима, ова два натписа представљају лична имена особа, које су биле хрватског порекла. Према тврдњи Ника Жупанића, у римско доба су у Танаису постојале особе са презименима која су упућивала на њихову народност. Из тога се закључује да су у Танаису тада живели и Хрвати (видети чланак: Камен из Танаиса).
У својој књизи "Словени у раном средњем веку", руски слависта Валентин Васиљевич Седов тврди да су Хрвати били једна од антских племенских заједница северног приобаља Црног мора. Њихов етноним, према Седову, спада у групу иранизама, који потичу из времена словенско-скитско-сарматских контаката у римско доба.[4]
Средња Европа и Балкан
Такође се претпоставља да су се Хрвати касније преселили у Централну Европу, на подручје данашње јужне Пољске, у регион познат под именом Бела Хрватска. Према овој теорији, ту су се Хрвати помешали са Словенима и оставили им своје име.
Део ових Словена, који је усвојио име Хрвати, се, потом, доселио на Балкан у седмом веку, где се помешао са раније досељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца.
Полемика
Распадом СФР Југославије у Хрватској су настали повољни услови за проучавање етногенезе Хрвата и порекла њиховог имена. Међутим, поред осведочених стручњака, за те проблеме су се интересовали и многобројни дилетанти. Због различитих приступа проблему дошло је до сукоба међу њима.
Критична према иранској теорији је била и ћерка угледног лингвисте Далибора Брозовића Дуња Брозовић-Рончевић, лингвиста са великом научном спремом. Дипломирала је индологију и етнологију, а магистрирала општу лингвистику. На Одсеку за блискоисточне студије Универзитета Харвард, САД, студирала је иранистику (авестански, староперсијски, пехлеви). Мада свесна да ће објављивање њене критике иранске теорије у време српско-хрватских борби „изазвати жучне реакције оних за које је дубина старости хрватских коријена јединица мјере њихова хрватства“, ипак се одлучила на тај корак.[5] Чланак је изазвао изузетно интересовање како у Хрватској тако и у хрватској дијаспори. Први се јавно огласио књижевник и публициста Мато Марчинко.[6] Недуго потом се огласило и Знанствено друштво за проучавање подријетла Хрвата отвореним писмом „Тко се противи проучавању праповијести Хрвата“, у коме су између осталог, Алемко Глухак и Дуња Брозовић оптужени да „умјесто озбиљна мултидисциплинарног приступа сложеном проблему старости и подријетла Хрвата у складу са сувременим методама свјетске знаности и бројним новијим подацима иноземних истраживачких центара... поново подваљују Хрватима већ офуцани бољшевички рецепт из повијесне ропотарнице“ и забрањују „знанствено истраживање праповијести Хрвата“. Писмо су потписали истакнути хрватски интелектуалци Антун Бауер, Марко Јапунџић, Недјељко Кујунџић, Јурај Коларић, Златко Томичић, Иван Кох (Coch), Мијо Цурић, Данко Бенић, Андрија-Жељко Ловрић.[7]
