Чиово^[1]

Поглед на Чиово (у средини слике)
Чиово[1]
Географија
Локација	Јадранско море
Координате	43° 29′ 08″ С; 16° 18′ 07″ И / 43.4855532° С; 16.3018235° И / 43.4855532; 16.3018235 43° 29′ 08″ С; 16° 18′ 07″ И / 43.4855532° С; 16.3018235° И / 43.4855532; 16.3018235
Површина	28,12 km2
Обала	46,7 km
Администрација
Највећи град	Трогир
Хрватска
Демографија
Становништво	6071
Густина ст.	215,9 стан./km2

Чиово је острво у средњој Далмацији.

Пружа се у смеру исток – запад и својим положајем затвара Каштелански залив. Простире се на површини од 28,8 km², дуг је 14,3 km, а широк 4,3 km. Острво је брдовито са највишим врхом Рудине са 218 m. Од рта Марјана на копну Чиово је удаљено 2 km, а са Трогиром је повезано покретним мостом.

Чиово је грађено од кречњака, покривено ниским средоземним грмљем које је местимично прошарано боровом шумом. Познато је по својој средоземној клими, архипелагу малих сликовитих острваца, безбројним скривеним залевима и плажама.

На острву је према последњем попису живео 6.071 становник. На најсевернијем делу налази се јужни део града Трогира, а остала насеља су Арбанија и Слатине на североисточној обали, Жедно у унутрашњости и Округ Горњи и Доњи на западној обали.

Романски назив за острво је Буа, Боа, Баво и Бабуса и вероватно је илирског порекла. Друго име за острво Caput Jovis, из којег се изводи данашњи назив Чиово. По П. Скоку име Чиово је изведено од властитог имена Чих.

У ували Салдун налази се бродоградилиште, основано 1920. године за градњу и поправку дрвених бродова. После Другог светског рата бродоградилиште се потпуно оспособило за рад у железу. Године 1954. изграђено је ново бродоградилиште. У пространим увалама острва (Салдун, Моварштица) после 1960. изграђено је много кућа за одмор, што је био почетак туризма на овим просторима. Ривијера Округ удаљена је само 4 км од центра Трогира, то је најпопуларније туристичко одредиште на подручју Трогира.

Острво је било насељенио у доба Римљана. У раном средњем веку готово је ненасељен. Године 1461. помињу се насеља Жедно и Округ. Доласком Турака део становника са копна бежи на Чиово. Трогирани су се сместили у насељу Чиово, а избеглице с копна у унутрашњост у унутрашњост острва. У XV веку подигнут је доминикански самоста Светог Крижа.

Међу скромним античким остацима занимљива су два гроба са бронзаним печатом на сребрном новцу и каменим натписом, као и више делова саркофага од којих су неки у слатинској луци где су на том месту били локални каменоломи и клесарске радионице. Познати су и остаци стрих црквива Светог Петра у ували Супетар и Светог Мауна у ували Моварштица.

• Црква Госпе покрај Мора на Чиову
• Црква Светог Јакова на Чиову

• Иво Робић, Наши отоци на Јадрану, Сплит 1952.
• Група аутора у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1984.

Чиово на Викимедијиној остави.

1. ^ Duplančić Leder, T.; Ujević, T.; Čala, M. (2004): Duljine obalne crte i površine otoka na hrvatskom dijelu Jadranskog mora određene s topografskih karata mjerila 1:25 000, Geoadria, Vol. 9, No. 1, 5-32.