Варошица је добила име по реци Раљи и дели се на два краја, на Горњу и Доњу Раљу. За време Турака у Доњој Раљи је на друму Београд-Крагујевац постојала једна механа у коју су свраћали и ноћивали путници. Касније је (1868. г.) у овоме крају подигнута нова механа и то је основа данашње Раље. Затим је подигнута и друга механа поред реке Раље. Осим ове две механе није било више кућа.
У Горњој Раљи до 1884. године није било ничега. За време трасирања пруге ту су биле подигнуте бараке, у којима су становали радници. Није постојала ни једна кућа, нити је осим радника било других становника.
У овоме делу Раље подигнута је железничка станица, и кад је 1884. године прорадила пруга, сазидао је кафану Јован Радисављевић и почео са њом да ради. Идуће године су браћа Пантићи из Парцана подигли другу кафану, и од тога доба су почели и други да се насељавају и у Горњу и у Доњу Раљу. Варошица тада имала око 40 кућа; то су поглавито досељеници из села космајског среза, и то из Парцана, Поповића, Ропочева, Лисовића, Амерића и Иванче. Има само неколико кућа досељеника из Босне и из „прека“ (Баната).
Године 1897/98. у Доњој Раљи је подигнута фабрика цемента, поред које имала и парни млин. Око фабрике је створена мала колонија коју насељавају радници. Године 1902, Раља је проглашена за село и тада добила првог кмета, али је чинила једну општину са суседним селом Парцанима, Указом Краља од 29. децембра 1923. године насеље је добило статус варошице, а 1925. године одвојила се од Парцана и образовала засебну општину.
До 1923. године. Раља није имала своју школу. Те је године школа привремено смештена у кућу Станија Марковића. Године 1924, довршена нова школска зграда на плацу који је општини поклонио Андреја Митровић трговац из Раље. Варошица није имала своју цркву служили се са црквом у Поповићу. Андреја Митровић, трговац, поклонио је плац од 4200 кв. м. за подизање цркве. (подаци крајем 1921. године).[1][2]
У насељу Раља живи 2329 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,1 година (39,2 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 883 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,24.
Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
^Подаци су узети из: „Насеља“ књ.26 (др. Б. М. Дробњаковић. Космај) и из „Летописа“ општине Раље, Бр.30.
^Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935. г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били досељеници, чиме су се бавили мештани
Извор Монографија Подунавске области 1812-1927. објављено (1927. г.) „Напредак Панчево“
„Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999. г.). Летопис период 1812 – 2009. г. Саставио од писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села, ко су били досељеници, чиме су се бавили мештани
Напомена
У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.