Најважнија карактеристика кметства јесте у томе да су кметови везани уз земљу на којој обављају присилни рад у корист властелина, најчешће обављајући пољопривредне радове и друге послове које властелин сматра „нечистим” и недостојним. Кметови осим тога могу бити подвргнути низу додатних обавеза од којих је можда најпознатија ius primae noctis. Везаност кметова за земљиште се одражавала и уз чињеницу да они нису смели напустити феудално имање свог господара.[3] Феудални господар је, с друге стране, имао обавезу штитити кметове од напада разбојника, те пресуђивати у њиховим међусобним споровима. Кмет је такође, за разлику од робова имао право на одређену накнаду за свој рад, најчешће у облику удела у уроду, као и право да с њим располаже на слободном тржишту.[4]
С временом, поготово с развојем робно-новчане привреде и капитализма, кметске обавезе су се почеле трансформисати, односно гасити, па је тако обавеза присилног рада с временом замењена финансијским давањима, односно сложеним системом најамног рада. Кметски односи су се формално угасили у већини држава данашњег света. На простору бивше Југославије се то догодило 1918. године укидањем феудалних односа у Босни и Херцеговини. У Кнежевини и Краљевини Србији назив „кмет” се употребљавао у сасвим другачијем значењу. Кмет је био угледнији сељак биран или постављан у општини да суди спорове међу сељацима. Имао је улогу судије или поротника тј. судског органа општине.[5] У Краљевини СХС и Југославији постојала је дужност „кмета правника” који је био носилац судске општинске власти. Општински (мјесни) судови су били посебни судови за грађанске спорове. Ова дужност је укинута ступањем на снагу Закона о градским општинама из 1934. године.
Смањење заступљености кметства у Западној Европи понекад се приписује широко распрострањеној епидемији куге црне смрти, која је стигла у Европу 1347. године и изазвала масовне смртне случајеве, узнемирујући друштвено уређење.[6] Насупрот томе, кметство је ојачало у Централној и Источној Европи, где је раније било мање уобичајено (овај појава је била позната као „касније кметство”).
У источној Европи, институција је опстала до средине 19. века. У Аустријском царству, кметство је укинуто Патентом о кметству из 1781; Кулук је наставио да постоји до 1848. У Русији је 1861. укинуто кметство.[7]Пруска је прогласила кметство неприхватљивим у својим Општим државним законима за пруске државе 1792. и коначно га је укинула октобра 1807. године, након Пруског реформског покрета.[8] У Финској, Норвешкој и Шведској феудализам никада није био потпуно успостављен, а кметство није постојало; у Данској, институције налик кметству су постојале у stavn (stavnsbånd, од 1733. до 1788.) и у њеном вазалном Исланду (рестриктивнији вистарбанд, од 1490. до 1894).
Мелвин Голдштајн је описао да је Тибет имао кметство до 1959. године,[11][12] али други научници оспоравају да ли је тибетански облик сељачког закупа који је квалификован као кметство био широко распрострањен.[13][14]Бутан је описао Таши Вангчук, бутански државни службеник, као да је званично укинуо кметство до 1959. године, али он верује да је мање од или око 10% сиромашних сељака било у ситуацији ауторског власништва.[15]
Друштвене установе сличне кметству биле су познате у античко доба. Статус хелота у древном грчкомграду-државиСпарти личио је на статус средњовековних кметова. До 3. века нове ере, Римско царство се суочило са недостатком радне снаге. Велики римски земљопоседници су се све више ослањали на римске слободњаке, који су радили као фармери закупци, уместо на робове за обезбеђивање радне снаге.[17]
Ови фармери закупци, на крају познати као колони, видели су да њихово стање стално нарушава. Пошто је порески систем који је применио Диоклецијан одмеравао порезе и на основу земље и на основу становника те земље, постало је административно неподесно да сељаци напуштају земљу на којој су били пописани у попису.[17]
Средњовековно кметство је почето распадом Каролиншког царства око 10. века. У овом периоду моћни феудалци су подстицали успостављање кметства као извора земљорадничке радне снаге. Кметство је, заиста, било институција која је одражавала прилично уобичајену праксу у којој су велики земљопоседници били уверавани да други раде да би их прехранили и да су притом били потлачени, правно и економски, док су то чинили.
Овакав аранжман је обезбедио већину пољопривредне радне снаге током средњег века. Ропство је опстало све до средњег века,[18] али је било ретко.
^Wu, Ta-k'un (фебруар 1952). „An Interpretation of Chinese Economic History”. Past & Present. 1 (1): 1—12. doi:10.1093/past/1.1.1.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Lee, James; Campbell, Cameron (1998). „Headship succession and household division in three Chinese banner serf populations, 1789–1909”. Continuity and Change. 13 (1): 117—141. S2CID144755944. doi:10.1017/s0268416098003063.
^Goldstein, Melvyn C. (1986). „Re-examining Choice, Dependency and Command in the Tibetan Social System-'Tax Appendages' and Other Landless Serfs”. Tibet Journal. 11 (4): 79—112.
^Goldstein, Melvyn C. (1988). „On the Nature of Tibetan Peasantry”. Tibet Journal. 13 (1): 61—65.
^Barnett, Robert (2008) "What were the conditions regarding human rights in Tibet before democratic reform?" in: Authenticating Tibet: Answers to China’s 100 Questions, pp. 81–83. Eds. Anne-Marie Blondeau and Katia Buffetrille. University of California Press. ISBN978-0-520-24464-1 (cloth); ISBN978-0-520-24928-8 (paper)
^BhutanStudies.org.btАрхивирано 27 јун 2008 на сајту Wayback Machine, T Wangchuk Change in the land use system in Bhutan: Ecology, History, Culture, and Power Nature Conservation Section. DoF, MoA
Freedman, Paul, and Monique Bourin, eds. Forms of Servitude in Northern and Central Europe. Decline, Resistance and Expansion Brepols, 2005.
Frantzen, Allen J., and Douglas Moffat, eds. The World of Work: Servitude, Slavery and Labor in Medieval England. Glasgow: Cruithne P, 1994.
Gorshkov, Boris B. "Serfdom: Eastern Europe" in Peter N. Stearns, ed, Encyclopedia of European Social History: from 1352–2000 (2001) volume 2 pp. 379–88
Hoch, Steven L. Serfdom and social control in Russia: Petrovskoe, a village in Tambov (1989)
Kahan, Arcadius. "Notes on Serfdom in Western and Eastern Europe," Journal of Economic History March 1973 33:86–99 in JSTORАрхивирано 12 мај 2022 на сајту Wayback Machine
Kolchin, Peter. Unfree labor: American slavery and Russian serfdom (2009)
Moon, David. The abolition of serfdom in Russia 1762–1907 (Longman, 2001)
Scott, Tom, ed. The Peasantries of Europe (1998)
Vadey, Liana. "Serfdom: Western Europe" in Peter N. Stearns, ed, Encyclopedia of European Social History: from 1352–2000 (2001) volume 2 pp. 369–78
White, Stephen D. Re-Thinking Kinship and Feudalism in Early Medieval Europe (2nd ed. Ashgate Variorum, 2000)
Wirtschafter, Elise Kimerling. Russia's age of serfdom 1649–1861 (2008)
Wright, William E. Serf, Seigneur, and Sovereign: Agrarian Reform in Eighteenth-century Bohemia (U of Minnesota Press, 1966).
Wunder, Heide. "Serfdom in later medieval and early modern Germany" in T. H. Aston et al., Social Relations and Ideas: Essays in Honour of R. H. Hilton (Cambridge UP, 1983), 249–72
Backhaus, Jürgen. The Liberation of the Serfs: The Economics of Unfree Labor (Springer Science & Business Media, 2012)
Eddie, S.A. Freedom's Price: Serfdom, Subjection, & Reform in Prussia, 1648–1848 (Oxford University Press. 2013). 356pp
Gorshkov, Boris B. "Serfs, Emancipation of" in Encyclopedia of Europe, 1789–1914. John Merriman and Jay Winter, eds. in chief. New York: Charles Scribner's Sons, 2006
Mironov, Boris. “When and Why was the Russian Peasantry Emancipated?” in Serfdom and Slavery: Studies in Legal Bondage Ed. M.L. Bush. (London: Longman, 1996) pp. 323–347.
Moon, David. Abolition of Serfdom in Russia: 1762–1907 (2002)
Stanziani, Alessandro. Bondage: Labor and Rights in Eurasia from the Sixteenth to the Early Twentieth Centuries (2014)