Грех

У религијском концепту, грех је чин трансгресије против Божанског закона.[1] Грех се такође може посматрати као свака мисао или радња која угрожава идеални однос између појединца и Бога; или као било каква диверзија из перцепције идеалног реда за људски живот. „Грех” је дефинисан из грчке конвенције као „недостајућа ознака”.[2][3]

Етимологија

Реч је настала од стенгл. syn(n), од изворног *sunjō. Основа може бити повезана са 'лат. sons, sont-is'. У староенглеском постоје примери изворног општег смисла „увреде”, „радње покрешног” или „злочина”.[4] Енглески библијски појмови преведени као „грех” из грчких и јеврејских библијских израза понекад потичу из речи на каснијим језицима означавајући чин или стање недостатка ознаке; изворни осећај Новог завета грчке ἁμαρτία (hamartia) — „грех”, јест неуспех, бити у заблуди, недостајућа ознака, а поготову у бацању копља;[5] јеврејски „грех” потиче из стрељаштва и буквално се односи на недостатак „злата” у центру мете, али и ударац у циљ, тј. грешку.[6]

Бахаизам

У бахаизму, људи се сматрају природно добрим (савршеним), суштински духовним бићима. Људска бића су створена због неизмерне Божје љубави. Међутим, бахаичка учења упоређују људско срце са огледалом, које, ако се окрене од сунчевог светла (тј. Бога), није у стању да прими Божију љубав.

Будизам

Постоји неколико различитих будистичких погледа на грех. Амерички зен аутор Брад Ворнер наводи да у будизму не постоји појам греха.[7][8] Образовно удружење Буда Дарма такође изричито наводи: „Идеја о греху или оригиналном греху нема места у будизму.”[9]

Етнолог Кристоф фон Фирер-Хајмендорф је објаснио,

У будистичком размишљању читав универзум, људи као и богови, подложни су владавини закона. Свака акција, добра или лоша, има неизбежан и аутоматски ефекат у дугом низу узрока, што је ефект који је независан од воље било којег божанства. Иако ово не оставља простор за концепт 'греха' у смислу чина пркоса ауторитету личном богу, будисти говоре о 'греху' у смислу прекршаја против универзалног моралног кодекса. (1974: 550)[10]

Међутим, анантарика-кама у теравади је гнусан злочин, који путем процеса карме доноси непосредну катастрофу.[11] У махајани ових пет злочина се назива панканантарја (Пали), и спомињу се у сутри коју проповеда Буда о потпуном истребљењу дарме.[12] Пет злочина или грехова су:[13]

Хришћанство

Хамартиологија

Доктрина греха је централна за хришћанство, пошто је његова основна порука о откупљењу у Христу.[14] Хришћанска хамартиологија описује грех као чин увреде против Бога презиром његове личности и хришћанског библијског закона и наношењем повреда другима.[15] У хришћанским погледима то је зао људски чин, који нарушава разумну природу човека, као и природу Бога и његов вечни закон. Према класичној дефиницији светог Августина Хипонског, грех је „реч, дело или жеља у супротности са вечним Божјим законом.“[16][17] Дакле, грех захтева искупљење, метафору која алудира на помирење, у којој је Исусова смрт цена која се плаћа да се верни ослободе од ропства греха.[18] У неким облицима хришћанства, то такође захтева репарацију (види покајање).

Међу неким научницима, грех се углавном схвата као законско кршење или кршење уговора необавезујућих филозофских оквира и перспектива хришћанске етике, и стога се спасење посматра у правним терминима. Други хришћански научници схватају грех као суштински однос — губитак љубави према хришћанском Богу и уздизање самољубља („пожуда“, у овом смислу), као што је касније изложио Августин у својој расправи са пелагијанцима.[19] Као и са законском дефиницијом греха, ова дефиниција такође утиче на разумевање хришћанске благодати и спасења, који се стога посматрају у релационим терминима.[20]

Исконски грех

Фреска Сикстинске капеле приказује протеривање Адама и Еве због кршења Божје заповести да се не једе плод са Дрвета познања добра и зла.

Ово стање је окарактерисано на много начина, у распону од нечег тако безначајног као што је склоност ка греху, које се назива „грешна природа“, до нечег тако драстичног као што је тотална изопаченост, учење да људи, осим Божије милости, нису у стању да бирају да чине добро.[21][22]

На концепт првобитног греха први пут је алудирао у 2. веку Иринеј, бискуп Лиона у својој контроверзи са одређеним дуалистичким гностицима.[23] Други црквени очеви, попут Августина, такође су обликовали и развили доктрину,[24] сматрајући је заснованом на новозаветном учењу апостола Павла (Римљанима Romans 5  12–21 и 1. Коринћанима 1 Corinthians 15  21–22) и старозаветном стиху Псалмa Psalm 51:5.[25][26][27][28][29] Тертулијан, Кипријан, Амвросије и Амброзијастар сматрали су да човечанство учествује у Адамовом греху, преношеном људским нараштајима. Августинова формулација првобитног греха после 412. године била је популарна међу протестантским реформаторима, као што су Мартин Лутер и Џон Калвин, који су изједначавали првобитни грех са пожудом (или „штетном жељом”), потврђујући да је опстао чак и након крштења и потпуно уништио слободу чињења добра. Пре 412. године, Августин је рекао да је слободна воља ослабљена, али не и уништена првобитним грехом. Али после 412. године, ово се променило у губитак слободне воље осим греха.[30] Модерни августински калвинизам заступа ово касније гледиште. Јансенистички покрет, који је католичка црква прогласила јеретичким, такође је тврдио да је првобитни грех уништио слободу воље.[31] Уместо тога, Католичка црква изјављује да крштење брише првобитни грех.[32] Методистичка теологија учи да се првобитни грех искорењује кроз целокупно посвећење.[33]

Види још

Референце

  1. ^ „Sin”. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 04. 07. 2017. г. Приступљено 28. 8. 2017. 
  2. ^ „Hamartia - New Testament Greek Lexicon - New American Standard”. Bible Study Tools. Приступљено 31. 3. 2018. 
  3. ^ Хипонски, Августин. On Grace and Free Will in Nicene and Post-Nicene Fathers. 5. стр. 30—31, 14—15. 
  4. ^ „Sin”. Oxford English Dictionary. Приступљено 16. 9. 2013. 
  5. ^ ἁμαρτία, ἁμαρτάνω. Liddell, Henry George; Scott, Robert; A Greek–English Lexicon at the Perseus Project
  6. ^ Pagels, Elaine (2013). The Gnostic Gospels. New York: Orion. стр. 123. ISBN 978-1-78022-670-5. 
  7. ^ Warner, Brad (2003). Hardcore Zen: Punk Rock, Monster Movies & the Truth About Reality. Wisdom Publications. стр. 144. ISBN 978-0-86171-380-6. 
  8. ^ Warner, Brad (2010). Sex, Sin, and Zen: A Buddhist Exploration of Sex from Celibacy to Polyamory and Everything in Between. New World Library. стр. 72. ISBN 978-1-57731-910-8. 
  9. ^ „Buddhism: Major Differences”. Buddha Dharma Education Association. Приступљено 13. 5. 2013. 
  10. ^ von Fürer-Haimendorf, Christoph (1974). „The Sense of Sin in Cross-Cultural Perspective”. Man. New Series 9.4: 539—556. 
  11. ^ Obeyesekere, Gananath (1990), The Work of Culture: Symbolic Transformation in Psychoanalysis and Anthropology, University of Chicago, ISBN 978-0-226-61599-8 
  12. ^ Hodous, Lewis; Soothill, William Edward (1995). A Dictionary of Chinese Buddhist Terms: With Sanskrit and English Equivalents and a Sanskrit-Pali Index. Routledge. стр. 128. ISBN 978-0700703555. 
  13. ^ Rām Garg, Gaṅgā (1992). Encyclopaedia of the Hindu World. Concept Publishing Company. стр. 433. ISBN 9788170223757. 
  14. ^ Rahner, стр. 1588
  15. ^ Sabourin, стр. 696
  16. ^ Contra Faustum Manichaeum, 22,27; PL 42,418; cf. Thomas Aquinas, STh I–II q71 a6.
  17. ^ Mc Guinness, p. 241
  18. ^ Gruden, Wayne. Systemic Theology: An Introduction to Biblical Doctrine, Nottingham: Intervarsity Press, pp. 580
  19. ^ On Grace and Free Will (see Nicene and Post-Nicene Fathers, trans. P.Holmes, vol. 5; 30–31 [14–15]).
  20. ^ For a historical review of this understanding, see R.N.Frost, "Sin and Grace", in Paul L. Metzger, Trinitarian Soundings, T&T Clark, 2005.
  21. ^ Burson, Scott R. (13. 9. 2016). Brian McLaren in Focus: A New Kind of Apologetic (на језику: енглески). ACU Press. ISBN 978-0-89112-650-8. „...affirms the total depravity of human beings and their utter helplessness even to exercise a good will toward God apart from God's supernatural, assisting grace.” 
  22. ^ Brodd, Jeffrey (2003). World Religions. Winona, MN: Saint Mary's Press. ISBN 978-0-88489-725-5. 
  23. ^ "In the person of the first Adam we offend God, disobeying His precept" (Haeres., V, xvi, 3).
  24. ^ Patte, Daniel. The Cambridge Dictionary of Christianity. Ed. Daniel Patte. New York: Cambridge University Press, 2010, 892
  25. ^ Peter Nathan. „The Original View of Original Sin”. Vision.org. Приступљено 24. 1. 2017. 
  26. ^ „Original Sin Explained and Defended: Reply to an Assemblies of God Pastor”. Philvaz.com. Архивирано из оригинала 03. 11. 2018. г. Приступљено 24. 1. 2017. 
  27. ^ „Preamble and Articles of Faith”. Архивирано из оригинала 20. 10. 2013. г. Приступљено 13. 10. 2013.  – V. Sin, Original and Personal – Church of the Nazarene..
  28. ^ „Are Babies Born with Sin?”. Архивирано из оригинала 21. 10. 2013. г. Приступљено 13. 10. 2013.  – Topical Bible Studies..
  29. ^ „Original Sin”. Приступљено 13. 10. 2013.  – Psalm 51:5 – Catholic News Agency..
  30. ^ Wilson, Kenneth (2018). Augustine's Conversion from Traditional Free Choice to "Non-free Free Will": A Comprehensive Methodology. Tübingen: Mohr Siebeck. стр. 16—18, 157—187. ISBN 9783161557538. 
  31. ^ „CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: Jansenius and Jansenism”. Newadvent.org. 1. 10. 1910. Приступљено 24. 1. 2017. 
  32. ^ Catholic Church. "The Seven Sacraments of the Church." Catechism of the Catholic Church. LA Santa Sede. 19 November 2019.
  33. ^ Whidden, Woodrow W. (18. 4. 2005). „Adventist Theology: The Wesleyan Connection” (на језику: енглески). Biblical Research Institute. Приступљено 30. 6. 2019. 

Литература

Спољашње везе