руски
русский язык
Изговор	[ˈruskʲɪj jɪˈzɨk][1][2]
Говори се у	Русија, мањине у земљама бившег СССР, имигранте заједнице око света, значајно Израел
Број говорника	150 - 180 милиона (2010)[3], 260 милиона са особама којима је други језик)[4] (2012)
Језичка породица	индоевропски балто-словенски словенски источнословенски руски
Писмо	ћирилица (руска ћирилица)
Званични статус
Службени језик у	Русија (државни)[5]  Белорусија (државни)[6]  Казахстан (службени)[7]  Киргистан (службени)[8]  Таџикистан (међуетничка комуникација)[9]  Узбекистан (међуетничка комуникација)[10]  Молдавија  Гагаузија (службени)[11] Делимично непризнате државе:  Абхазија (службени)[12]  Јужна Осетија (државни)[13] Непризнате државе: Придњестровље (службени)[14] Организације: Организација уједињених нација Међународна агенција за нуклеарну енергију Организација међународног цивилног ваздухопловства Унеско Светска здравствена организација, CIS, EAEC, CSTO, GUAM[15] Заједница независних држава Евроазијска економска унија Организација за колективну безбедност и сарадњу Шангајска организација за сарадњу Организација за европску безбедност и сарадњу Секретаријат антарктичког споразума Међународна организација за стандардизацију
Признати мањински језик у	Списак  Румунија (регионални и мањински) Неколико општина у окрузима Тулча и Констанца  Финска  Украјина (регионални и мањински)[16][17] Крим Дњепропетровска област Доњечка област[18] Харковска област[19] Херсонска област Луганска област Миколајивска област[20] Одеска област[21] Запорошка област[18]  Јерменија[22]  Пољска[22]  Чешка[23]  Словачка[22]  Молдавија  Израел  Литванија  Естонија  Узбекистан[24][25][26][27]  Сједињене Америчке Државе Њујорк (изборни документи)[28]
Регулише	Руски језички институт[29] на Руској академији наука
Језички кодови
ISO 639-1	ru
ISO 639-2	rus
ISO 639-3	rus
Проценат говорника руског језика по државама у свету 2014. године   0% - 1% говорника   1% - 9% говорника   10% - 19% говорника   20% - 29% говорника   30% - 39% говорника   40% - 49% говорника   Више од 50% говорника
Дијалекти руског језика 1915. Северни дијалекти   Архангељски   Олонецки   Новгородски   Вјатски   Владимирски Централни дијалекти   Московски   Тверски Јужни дијалекти   Орјолски (Дон)   Рјазански   Туљски   Смоленски Остали дијалекти   Северни руски са белоруским утицајем   Слобода и Степа (украјински дијалекти)   Степни дијалект украјинског језика са руским утицајем

Руски језик (рус. русский язык) је званични језик Русије, Белорусије, Казахстана и Киргистана, а у прошло доба био је језик међународне комуникације у СССР.^[30][31] Осим Русије, користи се у земљама које су раније биле у саставу СССР, те исто тако и на подручјима компактног становиштва емиграната из земаља бившег СССР, као што су Израел, Немачка, Канада, Сједињене Америчке Државе, итд. — као матерњи језик дела становништва и као језик међународне комуникације. У Израелу, на пример, према подацима пописа становништва из 1999. живи 750 хиљада исељених из СССР. Тамо се објављују руски листови, те функционишу руске радио-станице и телевизијски канали. Одређени број оних који знају руски налази се у Источној Европи, где је руски донедавно био обавезан предмет у школама.

Према подацима Кембриџове енциклопедије језика, руски као први или други језик говори преко 455 милиона људи.^[32] Према подацима часописа „Language Monthly“ (№ 3 за 1997), око 285 милиона људи у свету говори руски језик, што га чини 4. језиком по распрострањености. Од ових, око 160 милиона га зове матерњим (што га чини у том погледу 7. у свету). Руски језик је један од 6 званичних језика УН. Године 1999. проглашен је за четврти најутицајнији језик на свету.^[33]

Руски језик припада источној групи словенских језика.

Како се сматра, између 2. и 1. миленијума п. н. е. од индоевропских језика се издвојио протословенски дијалекат, који се током 1. миленијума преобликовао у прасловенски језик; у 6, 7. односно 8. веку после Христа распао се на три групе: источну, западну и јужну. Уз основе источнословенског (који се такође зове и староруски, односно древнерусский на руском, кад га треба издвојити од руског језика Московске кнежевине) између 14. и 15. века настали су савремени руски, украјински, и белоруски. Између 16. и 17. века настали су и северно- односно јужноруски дијалекти, са хибридним средњоруским у међупростору.

Централизација путем радија и телевизије умањује разлику међу дијалектима, али само у извесној мери; сами изговори становника Москве и Санкт Петербурга, двају највећих града, разликује се по нагласку.

„Слово о полку Игореве“ је међу најпознатијим и најстаријим књижевним делима, док је „Повесть временных лет“ међу најпознатијим делима средњег века.

Књижевнојезичка традиција староруског језика настављена је на најнепосреднији начин у руском књижевном језику. Крајем XII века ослабила је државна моћ Кијевске Русије, ојачали су локални центри и постало је изразитије присуство дијалекатских црта у староруском језику, да би затим стицај више унутрашњих и спољашњих фактора (татарско-монголска најезда, а касније опасност од пољске и литавске експанзије са запада) још више убрзао процес формирања посебних источнословенских народа и њихових језика. Политички и културни центар великоруског народа била је Ростовско-суздаљска земља, а касније - Московска држава. Током XIV и XV века на тлу Московске државе формира се великоруски народ, као и великоруски језик са основним групама дијалеката које су се углавном сачувале до данас.

У 14. веку завршава се период општеисточнословенског, односно староруског језика (древнерусский язык) и почиње период староруског језика у ужем смислу (старорусский язык), који је трајао до XVII века; од XVII века почиње период развоја руског језика; он се завршава почетком XIX века, када се формира савремени руски језик.

Иако је писменост Московске државе настављала традицију староруске писмености, под утицајем нових историјских околности у њој је дошло до неких промена. Оне су биле највидљивије у административним документима, у државној и пословној преписци, у чијој основи је био живи народни великоруски језик. С друге стране, црквенословенски језик строго је чуван од иновација, а било је и покушаја његове архаизације. У томе се огледа тзв. други јужнословенски утицај на источнословенску писменост (први је био у Х веку, а до другог је дошло после турског продора на Балкан када су многи учени људи избегли пред османлијском најездом на словенски исток).

Крајем XVI и почетком XVII века долази до осетнијег утицаја јужних говора на народни језик московског центра. У изговору се учвршћује „акање“ (изговор гласа /а/ на месту неакцентованог /о/, што је и данас карактеристично за руски језик). Међутим, у књишком језику чува се „окање“ и низ језичких црта које се наслањају на црквенословенску књижевну традицију. Те и друге противречности превладане су тек у XVIII веку, умногоме заслугом књижевника и научника Василија К. Тредиаковског, а посебно Михаила В. Ломоносова и његовог филолошког, песничког и укупног научног рада.^[34] Из Ломоносовљевог научног опуса за развој руске граматичке мисли и формирање руског књижевног језика нарочито је значајна његова Руска граматика, објављена 1755. године.

Ломоносов је практично стабилизовао основне тенденције развоја руског књижевног језика које су биле наговештене у XVII веку. Посебно је била значајна његова теорија о три стила у руском књижевном језику, а то су високи, средњи и ниски стил, од којих сваки има и неке само за њега карактеристичне језичке црте. У току даљег развоја руског књижевног језика дошло је до јачања жанровске разноврсности средњег стила и учвршћивања његових норми, тако да је у првој половини XIX века, посебно током тридесетих и четрдесетих година, формиран јединствен књижевни језик са јединственом књижевнојезичком нормом. Велику улогу у конституисању савременог руског књижевног језика имала су дела руских песника, писаца, научника и публициста XIX века.

Развој руске књижевности почео је пошто су Источни Словени примили хришћанство (988. год)., а са њим и писменост. С књигама на старословенском и грчком језику стизали су јужнословенски и византијски утицаји. Стара руска књижевност развила се из књижевности Кијевске Русије. Поред црквене убрзо се развија и световна књижевност, на пример хагиографије, проповеди и летописи (један од најпознатијих је Несторов летопис, око 1113. год.). У периоду феудалне расцепканости Кијевске Русије и експанзије Полована (XII век) настају многа значајна књижевна дела, међу њима и спев Слово о Игоревом походу (1185—1187).

После периода извесног застоја у развоју књижевности због монголско-татарске најезде^[35] (XIII-XIV век) кијевска традиција се од XIV до XVI века наставља у Москви, Новгороду, Тверу, Смоленску и Пскову. У периоду консолидације руске централизоване државе (XVI век) преовладавале су публицистичке тенденције до XВII века, у којем настаје Житије протопопа Авакума, као и нове световне књижевне врсте, дворско позориште, силабичка версификација. У XVII веку развија се руска књижевност барока (С. Полоцки), али још увек књижевност има јаке црквене, научне и публицистичке функције. Од прве половине XVIII века доминира класицизам (М. Ломоносов, А. Сумароков и др.), да би у другој половини XVIII века, под утицајем француског просветитељства, ојачали елементи друштвене критике у делима сатиричара Дениса Фонвизина и Ивана Крилова. Гаврило Державин уводи у поезију интимна осећања и наговештава предромантизам и сентиментализам, који је делимично присутан већ седамдесетих година XVIII vека. Водећи представници сентиментализма били су Александар Н. Радишчев, са револуционарном тематиком, и Николај М. Карамзин. Предромантизам је доживео успон почетком XIX века у елегичној поезији Василија А. Жуковског.

Руска књижевност постаје светски позната од Александра С. Пушкина, за којим следи плејада великих руских књижевника XIX века: Михаил Ј. Љермонтов, Николај В. Гогољ, Лав Н. Толстој, Фјодор М. Достојевски, Тјутчев, Фјодор Иванович, Иван А. Гончаров, Николај С. Љесков и други. Поезија Афанасија А. Фета и Инокентија Ф. Ањенског, као и проза Всеволода М. Гаршина и Антона П. Чехова наговестиле су долазак модерне. Тај период размеђа двају векова назива се и сребрним веком руске књижевности (њеним златним веком сматра се књижевност прве половине XIX века). Александар А. Блок, Андреј Бели, Валериј Ј. Брјусов и Фјодор К. Сологуб водећи су представници симболизма. Акмеизмом и футуризмом (Л. Гумиљов, В. Мајаковски, В Хлебњиков и др.) почео је авангардни период у развоју руске књижевности, који је Октобарска револуција учврстила. Нове књижевне тенденције приметне су и у стваралаштву Александра И. Куприна, Ивана А. Буњина, Леонида Н. Андрејева (касније експресионисте) као и других писаца тога времена. Иако су се многи значајни писци после револуције нашли у емиграцији, авангардност је током двадесетих година још постојала у бројним књижевним групама (ЛЕФ, Серапионова браћа, конструктивисти и др.) или изван таквих група. У то време стварају Ана А. Ахматова, Осип Е. Мандељштам, Владимир В. Мајаковски, Марина И. Цветајева, Велимир Хлебњиков, Борис Л. Пастернак, Сергеј А. Јесењин, Леонид М. Леонов, Алексеј К. Толстој, Јевгеније И. Замјатин, Николај А. Заболоцки, Михаил М. Зошченко и многи други.

Стаљинистичке репресије тај развој заустављају. Следи период социјалистичког реализма са сразмерно ређим делима која од тог правца одступају и имају значајну уметничку вредност (нпр. најпознатији романи М. М. Булгакова и М. А. Шолохова), Са наступањем политичког „отопљавања“ (1954—1957) јачају тежње за стварањем слободнијег књижевног живота и критичким приказивањем стварности (нпр. А. И. Солжењицин, А. П. Платонов и др), као и трагања за "изгубљеном традицијом" и новим изражајним могућностима (А. А. Вознесенски, В. П. Катајев, Ј. А. Јевтушенко, Б. Ш. Окуџава и многи други).

У заградама је дата приближна транскрипција на српском језику. Подебљани делови текста означавају место нагласка у речи.

Руски језик се пише руским ћириличним писмом, алфабетом (рус. алфавит). Савремени руски алфабет (стандардизован 1918) поседује 33 слова.

Услед распада Совјетског Савеза већина независних земаља је отпочела политику такозване дерусификације, мада у овим земљама и данас живе многобројне етнички и језички руске мањине. Ово се најпре десило у земљама Балтика, Молдавији и Туркменистану. Оваква политика довела је до потпуног прекида школовања на руском језику, прекид финансирања локалних радио и телевизијских програма на руском језику, као и за превођење радио и телевизијских програма из Русије, а повећани су и порези за руску периодичну штампу.

• Википедија:Транскрипција са словенских језика
• Википедија:Транскрипција са руског језика

Руски језик на Викимедијиној остави.