ISO 639-3 проширује ISO 639-2 кодове с циљем обухватања свих познатих природних језика. Проширена језичка покривеност заснивала се првенствено на језичким кодовима коришћеним у Ethnologue (издања 10—14) које је објавио SIL International, а који је сада регистрациони ауторитет за ISO 639-3 кодове.[2] Омогућава набрајање језика што је могуће потпуније, укључујући живе и мртве, старе и конструисане, веће и мање, писане и неписане.[1] Међутим, не укључује реконструисане језике као што је праиндоевропски.[3]
ISO 639-3 је намијењен за употребу као метаподатак кодова у широком спектру примјена. Широко се користи у рачунарским и информационим системима, као што је интернет, у којима је потребна подршка за многе језике. У архивама и другим складиштима информација, користи се у системима за каталогизацију, показујући на ком језику је извор или о ком се језику ради. Кодови се такође често користе у лингвистичкој литератури и другдје како би се надокнадила чињеница да називи језика могу бити нејасни или двосмислени.
Пронађите језик
Унесите ISO 639-3 код да бисте пронашли чланак о језику.
ISO 639-3 укључује све језике у ISO 639-1 и све појединачне језике у ISO 639-2. ISO 639-1 и ISO 639-2 су фокусирани на главне језике, најчешће заступљене у укупној свјетској литератури. Пошто ISO 639-2 укључује језике збирке које ISO 639-3 не садржи, ISO 639-3 није надскуп ISO 639-2. Гдје ISO 639-3 користи T и B кодове, ISO 639-3 користе T кодове.
Стандард од 18. фебруара 2021. садржи 7.893 уноса.[6] Бројно стање језика је засновано на бројним изворима, укључујући: појединачне језике садржане у 639-2, савремене језике из Ethnologue, историјске варијетете, древни језици и вјештачки језици са Linguist List, као и језици које препоручују у годишњем периоду за коментарисање јавности.[7]
Машински читљиве датотеке података пружа регистрациони ауторитет.[6] Мапирање из ISO 639-1 или ISO 639-2 у ISO 639-3 може се извршити помоћу ових датотека података.
ISO 639-3 за циљ има да претпостави разлике на основу критеријума који нису сасвим објективни. Није намијењен документовању или пружању идентификатора за дијалекте или друге подјезичке варијетете.[8] Ипак, предрасуде о разлика између језика могу бити субјективне, посебно у случају језички варијетета без утврђених књижевних традиција, употребе у образовању или медијима, или других фактора који доприносе канвенционализацији језика. Стога се стандард не би требао сматрати мјеродавном изјавом о томе који различити језици постоје у свијету (о чему у неким случајевима може доћи до значајног неслагања), већ једноставно један користан начин за прецизно идентификовање различитих језичких варијетета.
Кодни простор
Пошто је код абецедни од три слова, једна горња граница за број језика који се могу представити је 26 × 26 × 26 = 17.576. Будући да ISO 639-2 дефинише посебне кодове (4), резервисани опсег (520) и само B-кодове (22), 546 кодова не могу се користити у 3. дијелу. Дакле, строжа горња граница је 17.576 − 546 = 17.030.
Горња граница постаје још строжа ако се одузму збирке језика дефинисане у 639-2 и оне које ће тек бити дефинисане у ISO 639-5.
У ISO 639-2 постоји 58 језика који се, за сврхе стандарда, сматрају „макројезицима” у ISO 639-3.[9]
Неки од ових макројезика нису имали појединачни језик дефинисан у ISO 639-3 у скупу кодова ISO 639-2, нпр. ’ara’ (општи арапски). Други попут ’nor’ (норвешки) имали су већ своја два појединачна дијела (’nno’ (нинорск), ’nob’ (букмол)) у ISO 639-2.
То значи да неки језици (нпр. ’arb’ стандардни арапски) који су према ISO 639-2 сматрани дијалектима једног језика (’ara’), сада се у ISO 639-3 у одређеним контекстима сматрају појединачним језицима.
Ово је покушај да се позабаве варијететима који се језички могу разликовати, али их њихови говорници третирају као два облика истог језика, нпр. у случајевима диглосије.
„Елемент колективног језичког кода је идентификатор који представља групу појединачних језика који се не сматрају једним језиком у било коме контексту употребе”.[10] Ови кодове не представљају тачно одређени језик или макројезик.
Иако ISO 639-2 укључује трословне идентификаторе за колективне језике, ови кодови су искључени из ISO 639-3. Стога ISO 639-3 није наставак ISO 639-2.
ISO 639-5 дефинише трословне колективне кодове за језичке породице и групе, укључујући колективне језичке кодове из ISO 639-2.
Референце
^ аб„ISO 639-3:2007”. ISO (на језику: енглески). Приступљено 29. 7. 2021.
Good, Jeff; Cysouw, Michael (2013). „Languoid, doculect, and glossonym: formalizing the notion 'language'”. Language Documentation & Conservation. 7: 331—359. hdl:10125/4606.
