Атар насеља се налази на територији катастарске општине Подујево површине 915 ha.
Историја
Подујево се као велико село у турском тефтеру пописа области Бранковића 1455. године помиње као село са 43 српске куће, попом Степаном и његовим братом Петром, на челу списка. Под истим именом јавља се и у попису Вучитрнског санџака 1487. године. У Дубровачком архиву чува се податак да су 1660. године дубровачки трговци куповали вуну у Подујеву. Године 1806. у Првом српском устанкуСтаноје Главаш је од Прокупља продро до Подујева где је подигао шанац према Турцима. Српска војска је, у Првом балканском рату, према писању Српских новина, ослободила Подујево 21. октобра (по јулијанском календару 7. октобра[1]) 1912.
Непознато је место где се српска средњовековна сеоска црква налазила у тадашњем селу Подујеву. Највероватније је да је била на садашњем брду Мерћезу које су Турци претворили у тврђаву и граничну кулу. После Првог светског рата на брду је подигнута нова црква која је посвећена Св. Илији. У Другом светском рату албански фашисти и Немци су срушили њено кубе и оштетили је. Црква је обновљена 1971. године. Овде се налази и Црква Светог Андреја у Подујеву.
Основна школа у Подујеву отворена је 1921. године. Први учитељ био је Божо Шолак.
Указом Краља од 31. марта 1922. године насеље је добило статус варошице.
Током Другог светског рата део подујевског среза припао је немачкој окупационој зони, док је други део припао италијанској окупационој зони. После преласка Бугарске на страну Антифашистичке коалиције, НОВЈ и Бугарска отаџбинска војска заједно су ратовале против немачких и албанских војника. Друга бугарска армија је 4. новембра 1944. заузела Подујево.[2] Након рата притисак на српско становништво је био велики па је из подујевског краја 1959. године отишло 22 српске и црногорске породице, а следеће 36.[3]. Албанске демонстрације 1968. почеле су у Приштини али су се убрзо преселиле у Подујево. Скоро да је дошло до погрома српског становништва да није интервенисала војска и полиција. Након демонстрација 1968. број Срба се осетно смањи, што се видело на попису 1971. године где је Срба у подујевској општини било за 42% мање у односу на 1961. годину.[4]
^Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.
^Вукадиновић, И. 2016. „Ослобођење Косова и Метохије 1944. године“. У Косово и Метохија у Другом светском рату: Седам деценија касније, тематски зборник међународног значаја, ур. В. Виријевић и Д. Елезовић, 205–224. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини.
.svg)
