Град је добио име по биљци Вучији трн (лат.Ononis spinosa). Према Вуку Караџићу, постоји предање да је некакав војвода Вук из Херцеговине кренуо у помоћ кнезу Лазару на Косово, али да је закаснио и успут срео Лазареве војнике код данашњег Вучитрна који су рекли да је кнез погинуо. Војвода Вук је тада узео свој мач, ставио дршку међу некакво трње, а себи зарио оштрицу у трбух и убио се по чему је место добило име Вучитрн.[1]
Историја
Средњи век
Најранија историја о постанку града није у потпуности расветљена. Неки археолошки налази упућују на закључак да се на месту данашњег Вучитрна налазио римски град Вицијанум (лат.Vitianum), али мишљења о томе нису у потпуности усаглашена. У средњем веку Вучитрн је био важно место за трговину са Дубровником. У 14. и 15. веку у њему је постојао двор Вука Бранковић, од кога је до данас остала Кула Војиновића. Године 1426. у њему је потписан уговор о миру између Ђурђа Бранковића и млетачке владе. За време турске владавине у Вучитрну је било током 14. и 15. века седиште турске управне власти-санџака. У турским пописима Вучитрнског санџака из 1477. и 1487. остали су вредни подаци о српском становништву, црквама и манастирима. У њима је наведено да је у Вучитрнском санџаку било 12 манастира и 5 цркава са 24 свештена лица. Међутим, у каснија три турска пописа обављена 1525/26. године, па затим 1530/31. и 1544/45, у време султана Сулејмана Величанственога, у Вучитрнском санџаку била су у прва два пописа убележена по 42 манастира и 11 цркава, а у трећем "укупно манастира и цркава-52". У граду је једно време било и седиште српске митрополије. Вучитрнски митрополит Јоасаф писао је 1568. Триод "Св. Николе Сибовачкоме у Чичавици". По једном предању сматра се да је на месту садашњег турског хамама била православна црква. По другом, пак, ту је била католичка црква некада снажне дубровачке насеобине. Остатке утврђеног дворца предање везује за Војиновиће, српску властелу из средине 14. века. Међутим, из сачуваних писаних извора произилази да је у Вучитрну између 1402. и 1426. породица Бранковића имала свој двор, где су примани посланици и издаване повеље. Врло је вероватно да је дворац саградио Вук Бранковић пред крај 14. века, када је његовим земљама запретила непосредна опасност од Турака. С обзиром на то да је Вучитрн смештен у плодној равници, на раскрсници трговачких путева, може се претпоставити да се ту прво развио трг, а да је дворац изграђен касније. Почетком 15. века Вучитрн је био значајна варош на Косову, са колонијом дубровачких трговаца и пословних људи. Дубровачка влада је 2. фебруара1402. понудила госпођи Мари Бранковић да јој исплати део њеног поклона у сребру у Новом Брду или Вучитрну. Она је са синовима 29. децембра1405. у Вучитрну издала повељу Дубровчанима. Деспот Ђурађ Бранковић је у Вучитрну 15. новембра1419. издао повељу манастиру Св. Павла у Светој Гори, а 22. априла1426. године он је тамо склопио споразум са посланицима Млетачке републике.
Турска владавина
Турци су први пут освојили Вучитрн 1439. године и држали га све до 1444, а други пут 1455, оставши у њему све до 1912. Године 1462. Вучитрн се први пут помиње као седиште санџака. Б. Курипчевић назива га 1530. "великим трговиштем". Године 1578. у њему је резидирао митрополит вучитрнски Јоасаф. У Вучитрнском срезу у току турске владавине није се ништа изграђивало, као и, мање-више, у осталим крајевима под турском империјом. Ово подручје је било искључиво пољопривредни крај у коме су се производиле житарице и узгајала стока. Турци су дозволили Албанцима да несметано насељавају ове крајеве из северне Албаније и неким места на Косову и истима давали власт. Срби су једино били раја. Према Евлији Челебији, Вучитрн је 1660. године имао око 2.000 кућа, џамију, медресу, хамам и друге објекте. У њему је А. Гиљфердинг видео 400 кућа, нову цркву и стару тврђаву са неколико кула.
Војиновића кула (снимак из 1913)
Утврђење је саграђено на приближно квадратној основи са странама око 35x35 m. Бедеми су од ломљеног и притесаног камена који је везиван кречним малтером, и широки су око 3 метра. Јужни бедем сачува се до 6-7 m висине, а остали бедеми око 3m. Једина кула (тзв. Војиновића кула) налази се у средини источног бедема. Она је готово квадратне основе, са странама дугим око 1 m, а сачувала се до око 8m висине. Зидана је притесаним каменом сложеним у правилним хоризонталним редовима, што је веома ретка појава код грађевина ове врсте. Улаз у кулу налазио се на западном зиду, окренутом ка унутрашњости, у висини првог спрата, и до њега се долазило дрвеним степеништем. Постојећи улаз у приземљу пробијен је касније.[2] За Војиновиће, сестриће цара Душана по народном предању, везује се изградња каменом моста на реци Ситници на северозападу од Вучитрна, са девет лукова, од којих је средњи највећи. Мост је направљен од тесаног камена и кречног малтера, а повезан је гвозденим клиповима и оловним спонама. Река Ситница је у 18. веку за време велике поплаве пробила обалу на западној страни више од 300-400 m даљине од каменог моста, тако да је мост остао на сувом. Мост је сада запуштен, однесено је камење са ограде моста, а лукови су затрпани смећем и муљем. Приликом изградње асфалтног пута Вучитрн-железничка станица пре неких 35 година, он је трасиран непосредно поред моста. Завод за заштиту споменика је пре рата тужио општину због тога, али је било све узалуд. Данашња црква св. Илије у Вучитрну подигнута је уз дозволу турски власти 1834. године на источној страни града, где су наводно пронађене закопане црквене утвари. То је ониски храм укопан у земљу да не би својим растом прешао од турских власти дозвољену висину цркве. Трошкове око зидања поднели су Срби Вучитрнци и управа манастира Девич.[3] Иза цркве је било српско гробље.
Српска народна школа ту је радила између 1867–1876. године. Била је то ниска једноспратна зграда, са две учионице и учитељском канцеларијом. Школско двориште је било врло пространо, ограђено високим зидом. Касније је поново отворена та школа и више није прекидала рад.[4] У Вучитрну је 1899. године прослављен први српски просветитељ и учитељ Св. Сава. Службовали су тог дана у цркви и школи иконом хаџи попа Данило Фртунић уз саслужење младог попе Давида Пардића. Светосавску беседу је изговорио учитељ Радивоје Орловић. Примио се за домаћина школског (школско кумство) идуће године, бакалин Димко Елезовић. На свечаности је уз гусле певао Анђелко Нешић.[5]
Наводи се 1908. године у извештају о Вучитрну да ту има 250 православних домова, а муслиманских (са малобројним Циганима) је близу 1000. Старих Вучитрнаца је било врло мало, насељеници су чинили доминантан део становништва.[6]
Приликом ослобођења од Турака1912. године Вучитрн је ослобођен на Митровдан 8. новембра (26. октобра по старом). У кулу Војиновића је затечен војни магацин и затвор у коме су Срби затварани од турских власти. На полеђини приложене фотографије која је снимљена 1913. године пише: Ђурђић Владо Шеф пореске управе дао је кров на лицитацију 1922. и купио га је Петар Петровић-Зајче (ради се о житељу Вучитрна).
Указом Краља од 23. јануара 1914. године насеље је добило статус варошице.
Учесници Другог светског рата од 1941. до 1947. године
Услед угрожености од Албанаца, многи Срби су одмах 1941. побегли у централну Србију и Црну Гору ради спаса. По избијању устанка у овим крајевима Србије и Црне Горе против окупатора, многи су се прикључили устанцима и НОБ-у, а нарочито они који су раније били партијски организовани, други су пак приступили из патриотских разлога. Неки су се прикључивали првим наоружаним формацијама на које су наишли, па било да су партизани или четници. Окупатор је уз помоћ албанских жандарма и есесоваца већи број Срба одвео на присилни рад у руднике Трепча, Бор, Баљевац на Ибру и друге. Они су након повезивања са припадницима НОБ-а бежали и њима се прикључивали настављајући борбу до ослобођења. Њихов број се стално повећао, да би стигао на крају рата, 715 бораца.
Данас је од целокупног некадашњег утврђења опстала само Донжон кула, која се у народу назива Војиновића кула (по Војиновићима из епских песама), са делом бедема у облику квадрата.
Сам Донжон спада у ред најлепших кула тог типа у овом делу Србије, због својих лепих пропорција и правилно поређаног камења у њеним зидовима. На њеним зидовима (дебљине око 3 m) се виде остаци машикула, стрелница односно пушкарница, а поред затвореног приземља, имала је спрат, над којим се налазио отворени врх куле са грудобраном.
Висина бедема квадратног дворишта је 4—5 m, са изузетком јужног дела бедема који је окренут ка главној улици са косином при дну (висина 1,2—1,5 m, испад 0,35—0,4 m), чија је висина 6—7 m.
Војиновића мост у Вучитрну преко реке Ситнице на старом караванском друму који је повезивао Дубровачку републику са Скопљем је најстарији очувани камени мост на простору Србије и потиче са краја 14. века. Чини га укупно 9 лукова (5 првобитних и 4 накнадно додата) са укупном дужином преко 135 m, док ширина коловоза износи скоро 5 m. Ситница више не протиче испод Војиновића моста, јер је, услед природних геолошких промена променила свој ток, па сада протиче у непосредној близини Војиновића моста.
^Попис из 2011. Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.
.svg)
