Материјални докази сведоче о раној насељености ових простора, још у доба неолита. Предмети од камена и животињске кости сведоче да се поред обраде земље, човек бавио и сточарством, а предмети од бронзе упућују на ране почетке употребе метала. На овом простору живели су Илири, Келти и Римљани.
После сеобе Срба под Арсенијем IV Јовановићем део српске миграције населио се у четири села и на 11 пустара. Указом Марије Терезије, Петровчић је додељен Вуку Исаковичу за насељавање породица његових војника. Први пут под данашњим именом помиње се 1756. године као граничарско место.
У месту је још тада постојала трошна православна црква, а нови православни храм подигнут је 1845. године и посвећен је Рождеству Св. Јована. Сеоска слава је Ивандан.
Подаци о постојању школе датирају из периода између два рата. Школска зграда је имала две учионице и око 60 ђака. Одлуком СО Земун1955. године школа је припојена основној школи „Душан Вукасовић Диоген“ у Бечмену. Данас ученици после завршеног четвртог разреда наставу похађају у школи у Бечмену.
У насељу Петровчић живи 1096 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,8 година (36,1 код мушкараца и 37,5 код жена). У насељу има 415 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,39.
Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године).