Лад игре су група мушких народних плесоваа који се играју у Трансилванији (Румунија). Играју се на различитим свечаностима, прославама празника и као сценски наступ. Реч је о сличним плесовима, насталим под утицајем румунских и мађарских народних игара. У централној Трансилванији многа села су мешовите националности и дели се традиционални музички и плесни репертоар, мада постоје и они специфични за сваку заједницу.[1] Лад игре, које играју и румунске и мађарске заједнице најразвијеније су у погледу мотива и структуре трансилванских плесова. Свака заједница има своје варијанте, које све показују виртуозност и складне комбинације покрета и ритма.
Румунски Калушари на поштанској маркици из 1977Мађарски Вербунк, илустрација из 1816. године
Фолклорна традиција у Трансилванији обухвата низ мушких фолклорних плесова који су најчешће повезани у једну породицу, познати као Фећореште (рум.Feciorește) или „момачки”, а који су се развијали под утицајем различитих традиција. Многи румунски момачки фолклорни плесови имају исти облик као и мушке карпатске групне игре, са наизменичним сегментима кретања у колу и фигурама у месту. Слични елементи кореографије налазе се и у бројним мађарским фолклорним играма. Други су вероватно повезани са мушким групним фолклорним плесовима са штаповима, које играју Калушари.
Играчи могу бити сви мушкарци узраста од 5 до 70 година. Посебну улогу у игри имају главни играч, одабран због свог играчког умећа, који води игру и координатор, који обучава и интегрише чланове групе.[2]
У централној Трансилванији многа села су мешовите националности и припадници ових нација деле традиционални музички и фолклорни репертоар, мада постоје и репертоари специфични за сваку заједницу. Лад игре које играју и румунске - Фећореште и мађарске заједнице Легењеш (мађ.Legényes - нежење) најразвијенији су у погледу мотива и структуре трансилванских плесова.
Соло или појединачни облици трансилванских мушких фолклорних плесова типичнији су за мађарске мушке игре, али су се и румунски мушки трансформисали у соло верзије, адаптирајући се кроз ситуације када има премало мушкараца за извођење групне игре или су када наступају на такмичењима у оквиру неког друштвеног догађаја.[1]
Основне карактеристике
Као саставни елементи корака у овим играма се појављују ударци чизмом о чизму (односно ногом о ногу) и петом о пету, који су највероватније наслеђени из Аустроугарске. Мађарски Вербунк и румунска верзија Барбунц најближи су аустроугарској форми.
Момачке игре играју се у групи и појединачно.
У групном облику играчи се углавном крећу у кругу, у смеру супротном од кретања казаљки на сату. Кораци укључују синкопиране ударце ногама о под, петом о пету и ротације потколенице. По форми је слично карпатској игри.
У соло деоницама сваки плесач изводи низ фигура окренутих према музичарима. Фигуре се састоје од великог броја мотива које плесач саставља, понекад са одређеним мотивима на почетку и завршетку, како би се подударале са музичком фразом.[1]
Врсте лад плесова
Мушке игре у Трансилванији, односно Лад игре могу се оквирно груписати у неколико форми:
Фећореште из јужне Трансилваније (претежно румунско подручје) има неке мање развијене варијанте које могу бити међуверзија између карпатских игара и развијенијих мушких игара из других делова Трансилваније. Ритам игре је 2/4-ски или 7/8-ски, али су многи од ових плесова у локалном, асиметричном ритму.
Модификације ритуалних игара са штаповима, попут плеса током ритуала Калуш или игре Хајдау (рум.Haidău) из долине доњег Муреша, која је име добила по хајдучким фолклорним плесовима који се играју у Украјини, Словачкој, Мађарској и Пољској, а који су били популарни у 16. и 17. веку. За разлику од њих, румунска верзија задржава структуру румунске групе и не садржи борбене покрете. Ритам игре је 2/4-ски.
У централној Трансилванији, спојем мађарске и румунске традиције, настали су високо развијени румунски Фећореште и мађарски Легењеши. Они су формирани од елемената који се називају понт (тачке), а који се комбинују са завршном секвенцом како би се уклопили у музичку фразу. Споре мађарске мушке игре (Ritka Magyar) повезане су са осталим мушким играма, али укључују музику и кореографију која датира касније од хајдучких игара, али пре Вербунка из 19. века. Ритам игре је 2/4-ски.
Мађарски Вербунк, или на румунском Барбунц је настао инспирисан начином регрутовања у војника у Хабзбуршкој монархији у 18. веку. Ова игра има неформалну структуру и мноштво фигура, укључујући ударце петом о пету и ногом о ногу (односно чизмом о чизму). Ови елементи уклопљени су у трансилванијске мушке игре. Ритам игре је 2/4-ски.[1]
Друштвени утицај
Трансилванијски фолклорни плесови настали су као спој румунске и мађарске традиције. Национале одлике уграђене су у многе сценске наступе, националне стилизације и наративе.[1] У прошлости су представљали прилику младићима да ојачају свој социјални статус у традиционалним заједницама, а посебно међу девојкама и њиховим породицама, као потенцијални просци. Данас је то начин да се младићи укључе у своју заједницу, изграде тимски рад и остану активни, а њихови наступи оживљавају многа славља Румунији.[3]
Играчи могу бити сви мушкараци узраста од 5 до 70 година свих националности које живе на овим просторима - Румуни, Мађари и Роми. Овај аспект доприноси интеркултурном дијалогу и пружа контекст за учење о културној разноликости.[2]
У региону Тара Калатеј (рум.Țara Călatei, мађ.Kalotaszeg) сваког августа се, већ више од 30 година, организује Међународни фестивал народне музике и игара. Овај догађај привлачи младе из целе Европе, па чак и из САД и Канаде. Учесници могу да науче различите врсте народних игара, као и да свирају на традиционалним музичким инструментима. Програм укључује и такмичење младића у Лад играма.[4]
