Герардсберген переце или "mastellen" Тонекенсбранд ("ватрено буре")
Кракелинген и Тонекенсбранд (хол. "переце" и "ватрено буре") су називи годишњих вековних свечаности у Герардсбергену. Врх догађаја је Кракелингенворп (бацање переца) на врху брда Оуденберг. Истог дана и на истом месту Тонекенсбранд (паљење ватре) се дешава увече. Двострука свечаност уписана је у Попис нематеријалног културног наслеђа Фландрије 2009. године и на УНЕСКО-ове листе нематеријалног културног наслеђа 2010.[1]
У најстаријем сачуваном градском рачуну Герардсбергена из 1393. године наведени су трошкови за Тонекенсбранд. У то време градско веће је већ организовало овај фестивал ватре. Овај празник ватре називан је вековним обичајем. Од тада постоје стални докази и о Тонекенсбранду и о Кракелингену у градским рачунима Герардсбергена. Ова двострука прослава и даље садржи претхришћанске елементе који могу потицати из келтског периода, попут ватре, живе рибе, хлеба и времена забаве. Тонекенсбранд припада дому у широј традицији претхришћанских ватри и симболизује крај зиме и повратак светлости и живота. Поред тога, постоје и хришћански елементи, попут улоге пастора-декана.
Переца (холандски: "krakeling") која је бачена, такође се назива mastel у Герардсбергену, је пециво пречника око 10 цм у облику прстена. Облик се односи на култни хлеб и симболизује циклус годишњих доба или живота. Забава се одвија на крају зиме, обично последње недеље у фебруару.
Историјска парада
Пре стварног бацања переца на Оуденбергу, у центру града започиње историјска поворка, која даје живописну слику око 25 векова историје Герардсбергена. Пастор-декан и градско веће обучени су у историјску одећу. Отприлике 1000 статиста углавном су локални добровољци који једном годишње приказују историјску поворку. Овде, историјске чињенице (келтски елементи и пораз Герардсбергена против војске грофа Фландрије коју је предводио Валтер од Енгхиена) ступају у дијалог са сагом. Ово ствара широку рефлексију о њиховом сопственом културном наслеђу. Да би се промовисала ова свест међу становништвом, сваке године је, поред значајног језгра историје, посебно истакнут аспект историјско-народног наслеђа. Последњих година то укључује контакте Герардсбергена са Латинском Америком (мисионарски рад Педра де Гантеа, прелазак у Вера Паз у 20. веку), улогу жена у изградњи града, локалне средњовековне занате и индустрије 19. века (градитељи оргуља, чипке, цигаре), регионалне уметнике са међународном славом, народни и културно-историјски допринос вароши. Поворка започиње у 15 сати код старе романичке цркве Хунегем и завршава се код Оуденберга.
Бацање пецива, популарно име: "Mastellenworp"
На крају поворке, друиди, градско веће, носачи кошара са хлебом и хиљаде гледалаца одлазе на врх Оуденберга (110 м). Декан (духовна влада), заједно са градском управом (световна влада), моли литанију Госпе у Оуденберг капели, док се публика групише око бине да ухвати што је могуће више переца. Пре него што им буде дозвољено да баце 10-так хиљада пецива („мастелен“), градоначелник, старији људи и градски већници из 400 година старог сребрног пехара морају да попију гутљај вина са живом рибом. Тада креће стварно бацање переца. Једна переца садржи цедуљу којом се добија награда - златна переца: јединствени драгуљ у облику познатог пецива, који увек дизајнира други локални златар. После бацања сви могу да дођу до даха неколико сати на вашару у центру града.
Тонекенсбранд, ватрена гозба
У 20 сати на врху Оуденберга се пали лутка од сламе како би отерала зиму и дочекала ново пролеће док народни играчи стварају атмосферу. У неколико суседних општина на пожар Тонекенса се „одговара“ мањим пожаром. На Оуденбергу, пролазницима се деле запаљене бакље и они доносе ватру на Маркт, где сајамски млинови раде пуном брзином.
Симболика
Двоструки фестивал садржи и хришћанске и претхришћанске елементе (ватра, жива риба, хлеб, време). Претхришћански елементи датирају вероватно из келтског периода. Переца је колутић у облику прстена пречника 10 цм. Овај облик се односи на култни хлеб који симболизује циклус годишњих доба или живота. Фестивал се слави на крају зиме: до 1960. прве недеље поста, сада друге до последње недеље пре првог понедељка марта. Тонекенсбранд припада широј традицији претхришћанских ватрених фестивала и симболизује крај зиме, повратак светлости и живот. Декан, градоначелник, старији људи и општински већници пију вино у коме плива мала жива риба, такође су симбол новог живота, у знак прославе и братства. Последњи обичај, који је детаљно описао хуманиста Јос Сколаерт 1599. године, оптужила је организација за заштиту животиња Гаја 1997. године, али су разне судске власти подржале градско веће.
Сага
Од почетка 19. века помиње се историјска сага о пореклу ових свечаности. Када су Герардсберген 1381. године окружиле трупе Валтера ван Едингена и претиле му глађу, градске власти су смислиле варку: последњи остаци хлеба и харинге бачени су преко градског зида као „знак изобиља" да би се непријатељи обесхрабрили...У историјској поворци ова сага се супротставља историјској стварности, која је за Герардсберген била много мање лепа: град је зачас заузет и уништен. Међутим, легенда и даље упорно живи.
