Јужни Судан, или званично Република Јужни Судан (енгл.Republic of South Sudan), је континентална државаисточне Африке[3]. Граничи се са Суданом, Етиопијом, Угандом, ДР Конгом, Кенијом и Централноафричком Републиком. Површина државе износи око 620.000 км², на којој живи 12.340.000[1] становника, по вери претежно хришћана и анимиста. Најбројније етничке групе у Јужном Судану су Динка, Нуер и Азанде. Главни и највећи град је Џуба, који се налази на југу државе. Јужни Судан је, пре стицања независности, у два наврата постојао као аутономни регион у саставу Судана. Последњих педесетак година пре проглашења независности Јужног Судана, ови простори су били захваћени грађанским ратом, који је однео око три милиона живота. Јужни Судан је једна од најмлађих независних држава, а самосталност је званично стекао 9. јула2011. године, након успешног референдума о независности одржаног у јануару 2011. Јужни Судан је постао 193. чланицаУједињених нација14. јула 2011. године[4]. Одлуком у Адис Абеби, од 27. јула 2011. године примљен је у Афричку унију као 54. чланица[5]. Јужни Судан је једна од најсиромашнијих држава света и има једну од најгорих хуманитарних ситуација.[6]
Име
Званичан назив државе је Република Јужни Судан, а проистекао је из назива некадашњег аутономног региона Јужни Судан, под којим је ова територија постала општепозната.[7] Пре проглашења независности било је неколико предлога за промену имена, као на пример: Азанија, Република Нил, Република Куш (према античком краљевству) и Џувама (према почетним словима три највећа града — Џуба, Вав, Малакал).
Јужни Судан је као део некадашњег Судана био у северној Африци, али је отцепљењем природно постао део источне Африке којој гравитира. Главни разлог томе су и физичко-географске одлике, на првом месту субекваторијална клима, у којој се смењују кишни и сушни период, затим велики предели под водом и мочварама (Суд) и бујне тропске шуме на крајњем југу. За Јужни Судан се може рећи да је смештен на реци Бели Нил, која је најдужа и најзначајнија река ових предела.
Положај
Државе са којима се Јужни Судан граничи су: Судан (члан Арапске лиге), Етиопија, Кенија, Уганда, Демократска Република Конго и Централноафричка Република. Површина државе износи 619.745,304981.
Јужни Судан се налази у источној Африци између Судана на северу, Етиопије на истоку, Кеније, Уганде и ДР Конга на југу и Централноафричке Републике на западу. Смештен је на прелазу између регије Судан у екваторску Африку. У физичко-географском смислу Јужни Судан је централноафричка, екваторијална земља у долини Белог Нила. Простире се између 10° и 4° сгш и 25° и 35° игд.
Клима Јужног Судана је субекваторијална-саванска. На крајњем југу и југозападу је утицај екватора изразитији, па се падавине крећу у просеку између 1.000—2.000 милиметара годишње, док остатак државе прима 500—1.000 мм талога. Средња јануарска температура је око 26 °C, а средња јулска 20—24 °C на југоистоку, а у остатку државе до 28 °C. Кишни период траје од априла до септембра.
Основицу хидрографске мреже чини река Бели Нил. Он прима велики број притока од којих су најзначајније Бахр ел Газал са леве и Собат са десне стране. Бахр ел Газал је дуг 716 km и прима неколико токова међу којима се истичу Џур, Гел и Бахр ел Араб. Улива се у Бели Нил код језера Но, недалеко од града Бентију. Собат се улива у Нил близу града Малакалa. Током кишне сезоне у сливу Белог Нила формира се највећа мочварна област на свету, позната под именом Суд. Њена површина у периоду април-новембар достиже 130.000 км², те је практично једна петина Јужног Судана поплављена.
Флора и фауна
Вегетација Јужног Судана је разнолика. На северу и северозападу доминира нискотравнасавана, која се наставља на високотравне пределе са галеријским шумама. За средиште земље у области Суд карактеристични су барска и мочварна вегетација. Крајњи југ Јужног Судана одликује се тропским кишним шумама. Доминантне врсте су акација, тврдолисно жбуње и разне врсте трава.
Фауна Јужног Судана је типично саванска. Истичу се слонови, жирафе, буфали, лавови, неколико врста антилопа (око 1,3 милиона јединки), дивље свиње и др. На југу има шимпанзи и других планинских мајмуна. Због изузетних природних одлика издвојено је и законом заштићено неколико области — мочвара Суд са долином Белог Нила, национални парк Бома и национални парк Бандингило.
Током историје просторима данашњег Јужног Судана владале бројне државе и народи. Између 1000. п. н. е., па све до 350. године нове ере овим пределима доминирало је Краљевство Куш (Доња Нубија). Након распада краљевства територију су населили централно-суданска племена. Њих су потиснули народи попут Динка, Нуера, Шилука и др. Ове заједнице контролисале су просторе јужног Судана све до египатске и турске најезде у XIX веку. На почетку XX века северни и јужни Судан окупирала је Велика Британија и створила Англо-египатски Судан. Он је постојао све до 1956. и независности Судана. Већ 1955. почео је грађански рат чији је епилог био формирање аутономног региона на југу Судана, а затим и отцепљење 2011. године.
Рана историја
Око 1500. године територија данашњег Јужног Судана била је под контролом говорника централносуданских језика. Ипак, највећи утицај оставили су Динке, Шилук и Луо. Они су дошли из мочварних предела Суда, а на основу археолошких истраживања утврђено је да су ови простори били насељени сточарима још око 3000. п. н. е. Нилотска експанзија повезана је са пропашћу Нубије и најездом Арапа.
Шилуци су доживели процват током 16. века нарочито за време вође Њиканга. Населили су просторе око леве и десне обале Белог Нила северно од данашњег града Малакала. Засновали су заједницу која се бавила сточарством, риболовом и гајењем житарица. Шилуци су били у честом сукобу са суседним Султанатом Фунџ. Током 17. века Шилуке је предводио краљ Одак Около. У том периоду они су ратовали на неколико фронтова и склапали бројне савезе. За време владавине краља Рета Тугоа Шилуци су установили централизовану државу са главним градом Фашодом (данашњи Кодок). Били су вешти у контроли речних токова и трговинских рута.
Азанде су дошли у Јужни Судан у 16. веку населивши тропске пределе око Маридија и Јамбјоа. Основали су једну од највећих држава тог доба у региону. Природна изолованост онемогућила је утицај исламскихсултаната са севера. Слично је било и са Динкама у мочварним пределима, док су народи на крајњем северу били под честим утицајем ислама.
Колонијални период
Пре европске колонизације Африке на подручју данашњег Јужног Судана нису постојале државе[10]. Регион су насељавале мање или веће етничке заједнице које су међусобно коегзистирале. Прву страну инвазију на ово подручје извршиле су 1820.-21 године турске трупе египатског паше Мохамеда Алија. Током честих упада, Турци / Египћани су бројно становништво са ових простора одвели у ропство. Иако је турско-египатска владавина овим просторима трајала преко 60 година, она није успела да потчини све становнике Јужног Судана, што није успело ни каснијем махдистичком режиму. Ови режими су, међутим, пљачкали богатства региона. Подручје Јужног Судана било је маргинализовано још током колонијалног периода, а после стицања независности власт у Судану преузима елита са севера. С обзиром да су остали без политичке и економске моћи, становници Јужног Судана подижу 1955. године побуну која прераста у 17 година дуг грађански рат[10].
Први грађански рат између Владе Судана и Народног покрета за ослобођење Судана вођен је између 1955. и 1972. године и окончан је Споразумом у Адис Абеби. Тиме је Јужни Судан добио известан степен аутономије, али су ова аутономна права кршена од стране власти у Картуму. Због тешког положаја становништва јужног дела земље, избијају нове побуне 1962. и 1972. године, а потом и нови грађански рат (1983—2005), који се завршава мировним договором према којем је Јужни Судан добио самоуправу и право да на референдуму 2011. године одлучи да ли жели пуну независност. У међусобним сукобима зараћених страна током 50 година страдало је око 3 милиона људи[10].
Током маја и јуна2011. године, месец дана пре проглашења независности, у региону Абјеј, на граници северног и Јужног Судана дошло је до оружаног сукоба, чији епилог је био око стотинак погинулих. Разлог сукоба био је то што у спорном региону који се налази у вилајету Јужни Кордофан (Судан) живи становништво које подржава Јужни Судан и жели да се прикључи његовим оквирима[11]. Регион је демилитаризован, а УН су распоредиле своје мировне снаге.
У августу месецу 2011. године у вилајету Џонглеј, дошло је до локалног сукоба између јужносуданских племена Нуер и Мурле. Повод је била крађа стоке, а у овим немирима настрадало је око 200-600 људи. Сукоб је и даље у току[12].
У циљу одржања реда и мира Уједињене нације одлуком Савета безбедности послале су мировну мисију сачињену од 7.000 војника са циљем да одржава ред и мир у новој држави на истоку Африке. УНМИСС има почетни мандат у трајању од годину дана[13].
Према проценама мисије Уједињених нација у Судану, Јужни Судан насељава између 7,5 и 9,7 милиона људи.[тражи се извор] На основу званичног пописа на територији Судана који је спроведен 2008. године, комисија је дошла до бројке од 8.260.490[14] становника у Јужном Судану, док су власти Јужног Судана наредне године дошле до бројке од 11-13 милиона.[тражи се извор]
Најгушће је насељен вилајет Централна Екваторија, у којем се налази и главни град Џуба и где живи преко 2,5 милиона људи или прецизније 109 становника по км². Са друге стране, најређе су насељени вилајети Источна Екваторија са 2,7 ст./км² и Западни Бахр ел Газал са 3,5 ст./км².
Главни град Џуба је највећи град Јужног Судана са 372.410 становника, према проценама из 2011. године.[15] Следе га Jej (185.000), затим Малакал (165.637), Вау (151.320) и Румбек (100.000).
У Јужном Судану живи већи број народа, тачније око 200 етничких група, углавном нилско-сахарског (нилотског) порекла. Поред нилотских народа, заступљене су и етничке групе нилско-хамитског и нигер-кордофанског порекла. Најбројнији народ Јужног Судана су Динке (нилско-сахарски народ), којих има између 2,5 и 3 милиона, што чини трећину укупног броја становника.[16] Друга по важности етничка група Јужног Судана је народ Нуер (такође нилско-сахарски народ), чијих припадника има око 2 милиона и који је некада сматран традиционалним непријатељем народа Динка.[17] По бројности их следе Азанде (народ нигер-кордофанског порекла), који станују на југозападу земље, у вилајету Западна Екваторија и којих има око један милион.[18] Значајан удео у становништву Јужног Судана чине и (нилско-сахарске) етничке групе Шилук на североистоку земље (500.000).[19]
Званични језик Јужног Судана је енглески. Пре проглашења независности, у званичној употреби био је и арапски. У употреби је и велики број регионалних језика међу којима доминирају динка, (око 2-3 милиона), следи га нуерски језик са приближно милион говорника, занде такође око милион, затим бари и шилук са по 420, односно 200 хиљада[20].
До доласка хришћанских мисионара подручје данашњег Јужног Судана насељавала су племена коју су практиковала анимизам и спиритуализам. Хришћанство је у Судан (јужни и северни) дошло у VI веку преко античке Нубије. Најездом Арапа у VII веку започета је присилна исламизација, нарочито на северу, али све до XV века хришћанске заједнице су пружале снажан отпор. Јужни део Судана био је географски изолован од севера захваљујући великим пространствима под мочварама и сезонским сменама кишног и сушног периода. То је био главни разлог што се хришћанство одржало на југу. Током XIX века за време британског протектората, хришћански мисионари су поново успоставили верске заједнице на северу и учврстили оне на југу у данашњем Јужном Судану[21]
На основу неких извора у Јужном Судану су најзаступљенија традиционална афричка веровања (анимизам, спиритуализам, тотемизам), са израженом хришћанском мањином[22]. Међутим, према наводима из 2011. године, чак четири милиона становника Јужног Судана, тј. приближно половина од укупног броја практикује хришћанство и припада англиканској цркви Судана[23]. Упркос томе, велики број народа Јужног Судана задржао је своја традиционална веровања и обичаје.
28 држава Јужног Судана створених 2015.32 државе Јужног Судана од 2017.
Од 2015. Јужни Судан је био подељен на 28 држава,[24][25] све до јануара 2017.[26]
Неколико нових држава је створено 14. јануара 2017. чиме је укупан број држава повећан са 28 на 32.[26] Од Источног Биеха (од 2017. Биех) одвојена је држава Акобо, Источни Нил је подељен на Централни Горњи Нил и Северни Горњи Нил, од државе Латјор издвојена је држава Мајвут, а од Будуе одвојена је Томбора.
Област Абјеј на граници Јужног Судана и Судана тренутно има посебан административни статус унутар Судана и под управом је Администрације Области Абјеј. Било је предвиђено да 2011. одржи референдум о отцепљењу од Судана и прикључењу Јужном Судану, међутим то се још увек није догодило.
Привреда Јужног Судана заснована је на принципу слободног тржишта. Према званичном сајту владе Јужнога Судана то је једна од најбрже растућих привреда на свету, тренутно[27]. Тачније, налази се на 17.[27] месту по расту упркос актуелно нестабилном економском тренду. Главни производи Јужног Судана су нафта, гас, агруми и дрвна грађа. Упркос овим показатељима, становништво Јужног Судана је већином изузетно сиромашно, што је директна последица дугог грађанског рата[28]. Званична валута у земљи је јужносуданска фунта.
Природни ресурси
Најзначајнији потенцијални обновљиви ресурс према сајту јужносуданске владе представљају воде реке Бели Нил са притокама Бахр ел Газалом, Собатом и другим. Најбитнија минерална налазишта, чији потенцијали се не користе, размештена су по ободу државе у побрђима (злато, сребро, хром, азбест, манган, гипс, гвожђе, цинк)[29]. Свакако најперспективнији природни ресурси Јужног Судана су нафта и гас, чија лежишта су концентрисана у северном делу земље у долинама Белог Нила и Бахр ел Газала. Приход од црног злата за Јужни Судан, чак 98% укупног буџета[30]. Нафта се транспортује преко Судана до Црвенога мора, па се приходи од нафте деле пола-пола.
Основу трговинске делатности Јужног Судана представља производња и извоз нафте и гаса. Око 98% јавних прихода који износе 1,3 милијарде долара, долазе од „црног злата“.[32] Главни трговински партнери Јужног Судана су Египат, неке земље Европе и државе Блиског истока. На страно тржиште извозе се и злато, сребро и дијаманти. У пољопривредној размени највише учествују месо, вуна и памук[33].
Саобраћај
Инфраструктура Јужног Судана је значајно запостављена и деломично уништена током вишегодишњи разарања током грађанског рата. Сви најважнији градови повезани су путевима[тражи се извор]. Главни град Џуба повезан је регионалним путем А-34 са Авејлом, Румбеком, Вавом, и даље на југоистоку са Кенијом и Угандом. Ка западу се наставља магистрала до града Јамбјо и даље у ДР Конго. На север од Џубе пролази пут преко Бора, па све до Малакала на североистоку земље. Ваздушни међународни транспорт врши се преко интернационалног аеродрома у Џуби, а једним делом и преко ваздушне луке у Малакалу. Осим поменутих у Јужном Судану постоји још 20-ак мањих аеродрома који се користе за локални саобраћај. Главни превозници су Садерн Судан ерлајнс и Фидер ерлајнс.
Саванска пространства средишњег и северног дела земље насељена су великим бројем газела, слонова, жирафа, зебри и других врста што ће омогућити развој фото-сафарија. На југу су богате тропске шуме где живе шимпанзе и друге врсте мајмуна. Још за време некадашњег Судана, због својих изузетних одлика законом су заштићене велике површине попут мочваре Суд, националних парковаБома и Бандигило и резервата Зераф[34]. Све наведено представља основицу потенцијалног туристичког развоја Јужног Судана.
.svg)
