Од признатих језика Европе њихов број по државама износи:
Албанија (7; укупно 7), Андора (3; укупно 5), Аустрија (9; укупно 20), Белгија (10; укупно 29), Белорусија (2; укупно 11), Босна и Херцеговина (4; укупно 8), Бугарска (11; укупно 16), Црна Гора (4; укупно 4), Чешка (10; укупно 20), Данска (7; укупно 13), Естонија (2; укупно 18), Финска (12; укупно 23), Француска (23; укупно 62), Гибралтар (2; укупно 3), Грчка (14; укупно 24), Хрватска (7; укупно 22), Ирска (5; укупно 5), Исланд (2; укупно 2), Италија (33; укупно 42), Латвија (5; укупно 13), Лихтенштајн (3; укупно 4), Литва (4; укупно 12), Луксембург (3; укупно 6), Мађарска (9; укупно 17), Македонија (9; укупно 10), Малта (4; укупно 4), Молдавија (5; укупно 13), Низоземска (15; укупно 38), Норвешка (10; укупно 20), Немачка (27; укупно 69), Пољска (14; укупно 20), Португал (8; укупно 9), Румуњска (15; укупно 23), Русија (европска Русија 60, за два је непознат број говорника; цијела Русија 100; укупно 123), Сан Марино (2; укупно 2), Словачка (10; укупно 13), Словенија (4; укупно 10), Србија (14; укупно 21), Шпанија (14; укупно 21), Шведска (12; укупно 30), Швајцарска (12; укупно 26), Турска (европска Турска 12, за један није познат ниједан говорника; цијела Турска 34, укупно 45), Уједињено Краљевство (12; укупно 56), Украјина (13; укупно 42), Ватикан (1; укупно 1)[1].
Већина језика Европе су индоевропски језици. Ова велика породица језика развила се из језика који се говорио пре више хиљада година, а стручно се назива протоиндоевропски језик.
Писани систем у Европи темељи се на фонографско-азбучном начелу. Његов извор је северносемитски (2000-1700 с. е.), затим пренесен у Европу преко Грка и од тамо представљен Римљанима у 6. столећу старе ере. Латински се алфабет развио на неколико начина. У средњем веку, каролиншка минускула била је најважнија варијација латинског писма. Из ње су се развиле две гране: готичка која се употребљавала у Немачкој и италијанско-античко-латинска која се и данас употребљава. (У Ирској се употребљава и посебни ирски тип.)
Неке нације Европе су и прије тога развиле своја властита писма, нпр. Германи су употребљавали руне (3. до 17. ст.).
Језици по европским државама :
1. Албанија (7; укупно 7): гегијски језик (1,800.000; 2007), тоскијски језик (2,900.000; 1989), влашки ромски (60.000; 1991), македорумунски (10.000; Салминен 1993), српски (297.000; 2007).), македонски (150.000), грчки (60.000; 1989)[2]
.jpg)
