У свету литвански говори око 4 милиона људи, од тога 3 милиона у Литванији (80% становништва). Уласком Литваније у Европску унију, велики број Литванаца је отишао на запад, тако да их данас само у Ирској има 120.000.
Литвански језик обухвата две групе дијалеката северне (žemaitique), и јужне (aukštaitique). Јужни дијалекти, познати и као „високи“, основа су савременог књижевног језика.
Историја
Литвански језик још увек садржи неке фонетске и морфолошке особине прото индоевропског језика и стога је веома значајан за лингвистичка истраживања. Ово је најближи језички рођак праиндоевропског језика. Језички историчари сматрају да се прото-балтички језик издвојио од осталих индоевропских језика око 1000 година п. н. е.
Одвајање литванског од летонског језика се збило негде у 7. или 8. веку.
Први текст на литванском је превод црквених химни из 1545. Све до 19-ог века било је мало књига на литванском, а и тад је литвански забрањиван од стране руских власти. Литвански је постао званични језик Литваније1918.
Карактеристике
Писани литвански има 12 самогласника и 20 сугласника. Акценат је слободан и може мењати место. Алфабет има 32 слова: A Ą B C Č D E Ę Ė F G H I Į Y J K L M N O P R S Š T U Ų Ū V Z Ž. Пише се латиничним писмом.
Литвански има веома сложена граматичка правила. Има најсложенији систем партиципа од свих индоевропских језика, који укључује активне, пасивне и герундивне форме.
У литванском језику постоје два граматичка рода: мушки и женски. Не постоји средњи род, али постоје неке форме које потичу од некадашњег средњег рода, на пример атрибутивни придеви. Литвански има пет именичних и три придевске деклинације и три глаголске конјугације. Постојање деклинација омогућава слободан ред речи у реченици.
Литвански језик има јако очуван првобитни фонд речи, што се види из поређења са древним језицима. Рецимо, речи sūnus (син) и avis (овца) су идентичне у санскриту и литванском језику, док се многе друге мало разликују: dūmas/dhumas (дим), vilkas/vrkas (вук). Сличност постоји и са латинским језиком: vyras/vir (човек), ariu/aro (орем), du/duo (два), septyni/septem (седам) итд.
Званична језичка политика је да се радије измишљају нове речи, него да се преузимају стране.