Холандски језик
Nederlandse taal, Nederlands
Изговор	[ˈneːdərlɑnts̠]
Говори се у	Краљевина Холандија  Белгија (Фландрија и Брисел)  Суринам  Аруба  Холандски Антили Француска Фландрија  Јужноафричка Република
Регион	западна Европа, Кариби, Јужна Америка, Јужна Африка
Број говорника	матерњи: 22 милиона (2016) свеукупно: 28 милиона[1][2] (2012)
Језичка породица	индоевропски кентумски германски западногермански везерско-рајнски германски нискофраначки Холандски језик
Писмо	латиница (холандска варијанта)
Званични статус
Службени језик у	Холандија  Белгија  Суринам  Аруба  Курасао  Свети Мартин (Холандија)  Европска унија  Бенелукс  Унија јужноамеричких нација
Регулише	Холандска језичка унија (Nederlandse Taalunie)
Језички кодови
ISO 639-1	nl
ISO 639-2	dut (B) nld (T)
ISO 639-3	nld
Распрострањеност холандског језика у свету   Службени језик   Ко-службени језик
Распрострањеност холандског језика у Западној Европи   Већински језик   Мањински језик

Холандски језик (холандски  Nederlands (помоћ·инфо), Nederlandse taal; изворно: duits der nederen landen, односно de duitse taal der nederen landen/њемачки језик ниских земаља, такође: Nederduits/доњоњемачки језик), према холандској регији Холандији, из чијих се нарјечја холандски књижевни језик (доњоњемачки стандардни језик) првенствено развио, убраја се, као и њемачки језик, у германску грану индоевропских језика. Холандски језик се већином користи у Холандији, Белгији, те неким бившим и садашњим холандским колонијама. Варијанта холандског, која се користи у Белгији, понекад се назива фламанским језиком. Највећи утицај је холандски добио од француског и латинског, а од скорије и од енглеског.

Холандски језик је један од западногерманских језика. Настао је из доњофраначког (једне од грана доњоњемачког) и других дијалеката доњоњемачкога језика, те се даље развијао у „нижим земљама Франачке" – сјеверозападно од Бенратер линије. Наука о индогерманским језицима/Германистика смјешта холандски језик као западну грану доњоњемачког језика уз бок доњосаксонског језика и источнодоњоњемачке гране њемачког језика. Говорници доњоњемачких (сјеверноњемачких) нарјечја и они који их разумију, у правилу су способни (већим дијелом) разумјети и холандски. Холандски се језик стога с правом може описати као страни језик којег германофони најлакше могу научити. Због, у поређењу с холандским, сложеније њемачке граматике, ова изјава додуше не вриједи и за говорнике холандског језика који науче њемачки.

Првобитно се, а и данас претежно, холандски говори у Холандији, фламанском дијелу Белгије, у Бриселу, као и у пограничним регијама Француске и Њемачке. На језичној граници према њемачкоме нарјечја холандског односно доњофраначког непримјетно прелазе у западносредњоњемачка нарјечја, која су такође франачког поријекла.

Холандски се заснива на доњоњемачком књижевном језику 17. стољећа, који је поступно био обогаћиван изразима из нарјечја покрајина Брабант и Холандије. Старија варијанта био је прекорегионални језик Ханзе, који је био у употреби у Антверпену, Брижу, а недуго потом и у Холандији, гдје се проширио као језик трговине и учености. Посуђенице долазе из француског те у новије вријеме претежно енглеског језика. Што се рјечника тиче, холандски је у знатно већој мјери од савременог њемачког очувао староњемачке ријечи. Даљи језични развитак и нови облици данашњег њемачког језика никад нису успјели ући у холандски језик, па тако у (књижевноме) њемачком већ нестали појмови настављају живјети у холандском (нпр. Oorlog, lenen, kiezen, verbazen). За разлику од књижевног њемачког, ријечи су гласовно непромијењене = "platt" (= ravne), дакле нису судјеловале у промјени сугласника у њемачком књижевном језику.

Историја холандског језика често се дијели на сљедеће фазе:

• Старохоландски (отприлике 800-1100) – овим појмом означују се старофраначки дијалекти који су се простирали на данашњем холандском говорном подручју. Ти су дијалекти тек слабо утврђени, будући да су њихови трагови незнатни.
• Под средњохоландским (отприлике 1100-1500) подразумијевају се фламанска и брабантска нарјечја доњофраначког која су делимично била пренесена и у писани облик. Из овога су раздобља усменом предајом сачувана значајна дјела дворског и витешког пјесништва. Средњохоландски се обично звао "dietsch" или "dütsch". Од те речи потиче енглеска реч Dutch за холандски
• Новохоландски (од 16. стољећа) се напротив заснива на прекорегионалноме доњоњемачком књижевном језику (nederdytsch; nederduitsch; „средњодоњоњемачки"). Од 17. стољећа те посебно јако средином 20. стољећа доњоњемачки је у сјеверној Њемачкој поступно потискиван од књижевног њемачког (навластито у градовима) те данас још постоји само у облику регионалних дијалеката. У Фландрији, Брабанту и Холандији се међутим доњоњемачки развио у савремени холандски књижевни језик.

Средишњи догађај у историји холандског језика било је довршење "Statenbijbel" (=Државне Библије) између 1618. и 1637. Она има слично значење као и њемачки превод Библије Мартина Лутера. Пријевод је настао по налогу црквеног сабора у Дордрехту те се усмјеравао према аутентичним грчким изворницима. Пријевод Библије битно је допринио поједностављењу језика.

Даља значајна издања, која су утицала на настанак јединственог језика, била су први холандски граматички приручник Twe-sprack vande Nederduitsche letterkunst, Шпигел, дјело настало радом Хендрика Лауренсцона и других чланова угледне амстердамске „Редеријкерскамер“ око 1584, и темељно дјело Aanleidinghe ter Nederduitsche Dichtkunste, које је 1650. написао Јуст ван ден Вондел.

Читање и фонетика се у овом примеру базирају на стандардном књижевном холандском.

Остала слова и гласови, сем ових у правилу читања, читају се као и у српском.

Осим у Краљевини Холандији и Белгији, холандски језик се у прошлости увелико користио и на сјеверу Француске, подручју знаном као Француска Холандија. Данас га је на том подручју практично потпуно замијенио француски језик.

Укупно на свијету постоји око 23 милиона изворних говорника овог језика, без бројања говорника африканског, језика произашлог из холандског који се говори у Јужноафричкој Републици.

Холандски је службени језик Краљевине Холандије (која обухвата европску Холандију, Арубу и Холандске Антиле). Такође је једини службени језик независне државе Суринам, која је до 1975. била дио Краљевине Холандије. У Белгији има статус једног од трију службених језика државе, те службеног језика покрајине Фландрије. Један је од службених језика ЕУ.

Од 1980. тијело које регулише овај језик је Nederlandse Taalunie. Задатак ове организације је усклађивање и поједностављивање разних књижевних и граматичких аспеката овог језика. Организација је такође задужена и за промоцију холандског језика. Организација редовно издаје „зелену књижицу“ (groen boekje), списак службених ријечи холандског језика. Од 2005. и Суринам је члан ове организације, тако да се сада уз белгијско-холандске, ту налазе и бројни суринамски изрази.

Блиски рођак холандског језика је африкански који се говори у Јужноафричкој Републици и Намибији. Овај језик је настао већином од разних дијалеката холандског из 17. стољећа. Говорници холандског језика обично могу разумјети и читати африканерски језик.

Такође постоји одређени број креолских језика холандског поријекла, већином у Индонезији и САД.

Постоје разни дијалекти холандског, како у Холандији, тако и у Белгији. Обично се дијеле у сљедеће дијалектне групе:

А. Југозападна група (Zeeuws/West-Vlaams)

1. западнофламански, укључује Франс-Вламс у Зеувс-Вламс

B. Северозападна група

C. Североисточна група

D. Средишњосеверна група

E. Средишњојужна група

F. Југоисточна група

G. Суринам

Alle mensen zijn vrij en gelijk in waardigheid
en rechten geboren. Ze zijn met reden en
gewetens en moeten elkaar ontmoeten in een geest van broederschap.

Холандски је инфлекијски језик - што значи да се односи мјеђу рјеченичким елементима исказују променом ријечи, односно додавањем наставака (наставци за падеж, наставци за број, наставци за вријеме за глаголе ...). Холандски је до прије 80 и више година имао четири падежа: номинатив, генитив, датив и акузатив, као и сада њемачки. Данас, стандардни холандски више нема падеже, сем у неким фразама, нпр.: Koninkrijk der Nederlanden (Краљевина Холандија), гдје је у овом случају генитив.

Холандски поседује два одређена, један неодређени члан и одређени члан за множину, као и два рода (заједнички и неутрални, осим код заменица, гдје су ту три рода).

De - означава заједнички род ;

Het - означава средњи род ;

De - означава множину.

Ово је неодређени члан:

Een - означава сва три рода у једнини.

Ово су одрични чланови (који имају идентичне облике и употребу као и неодређени члан, само што се користи и за множину):

Geen - означава сва три рода у једнини и множину.

У холандском је специфично да ријечи могу бити јако дуге (сложенице) или да се пишу заједно, гдје се у српском углавном пишу одвојено (стога и немамо утисак да су сложенице), нпр. hondehuisje (срп. кућица за псе).

Холандски глаголи се мјењају према:

• једној од две конјугације, слабој и јакој. Постоји око неколико стотина глагола који се неправилно мијењају.
• три лица: првом, другом и трећем
• два броја: једнини и множини
• три начина: индикатив, кондиционал и императив
• два рода: актив и пасив; пасив се дели на статички и динамички.
• два проста времена (презент, претерит) и 4 сложена времена (перфекaт, плусквамперфект, футур, футур II)

Такође постоје бројни начини да се прошири значење основног глагола коришћењем више префикса, нпр. op (један од префикса који мјења значење глагола) + staan (стајати) = opstaan (устати).

Примјер мјењања правилних глагола spelen (играти, свирати):

Једна ствар специфична не само за глаголе, већ и за остале промјенљиве речи јесте када се основни облик ријечи или корен глагола завршава на један самогласник, а додају се одређене граматике или флексије које би промјениле значење ријечи, самогласник се често удвостручује да би се сачувала дужина гласа (једино се не ради за самогласник i). Треба рећи да се за 2. и 3. лице једнине уклања t са глагола, ако се налази пре заменице.

Холандски језик је писан латиничним писмом, поред стандардних 26 латиничних знакова, холандски поседује четири самогласника са прегласима (дијарезама): Ëë, Ïï, Öö и Üü, (дијарезе претежно служе да други самогласник у дифтонгу одвоје да направе одвојени самогласник, да се не би прочитао као један дифтонг) као и посебан самогласник са акутним знаком (Éé), који служи да се разликује нагласак и акценат. Такође, дијаграф IJij се издваја као засебно слово. Притом, када се реч почиње словом са тим дијаграфом на почетку речи или је у питању властита именица, оба се слова се пишу великим почетним словом, нпр.: IJburg (насеље код Амстердама).

Њемачки и холандски дијеле од око 60 до око 70% лексичке сличности. Иако имају доста сличности у граматици и вокабулару, битна разлика измјеђу њемачког и холандског јесте то што холандски припада везерско-рајнској групи западногерманских језика, а њемачки лабској групи западногерманских језика. Такође, њемачки је доживео доста промена сугласника.

• Hallo — Здраво
• Goedemorgen — Добро јутро
• Goedendag — Добар дан
• Goedenavond — Добро вече
• Welterusten — Лаку ноћ
• Tot ziens — Довиђења
• Hoe gaat het — Како си/сте, Како иде
• Bedankt, Dank je — Хвала
• Alsjeblieft — Молим
• Ik heet — Ја се зовем
• Ik ben ... (jaar oud) — Ја имам ... година
• Ja — да
• Nee — не
• Бројеви од 0 до 10: 0. nul, 1. één, 2. twee, 3. drie, 4. vier, 5. vijf, 6. zes, 7. zeven, 8. acht, 9. negen, 10. tien

• Nederlandse Taalunie & Taalunieversum (Холандска језичка унија)
• Граматика холандског језика на Интернету
• Холандски језик на сајту Curlie (језик: енглески)