Interferon tip II

3D struktura ljudskog IFN-γ (1HIG)

Interferon tip II grupa ima jednog člana koji se zove IFN-γ (gama).[1] Završeni IFN-γ je antiparalelni homodimer, koji se vezuje za IFN-γ receptorski (IFNGR) kompleks da bi pobudio signal u ciljnoj ćeliji.[2] IFNGR se sastoji od dve podjedinice, IFNGR1 i IFNGR2.

Izvori i funkcije

IFN-γ ima udela u regulaciji imunog i inflamatornog odgovora; kod ljudi, postoji samo jedan tip interferona gama. Njega proizvode aktivirane T-ćelije i prirodini ubica ćelije. IFN-γ ima određene antiviralne i antitumorske efekte, ali su oni uglavnom slabi. Međutim, ovaj citokin potencira efekte tip I interferona. IFN-γ oslobođen od strane Th1 ćelija regrutuje leukocite na mesto infekcije, što rezultuje u povećanoj inflamaciji. On takođe stimuliše makrofage da ubiju bakterije koje su bile obuhvaćene. IFN-γ oslobođen od strane Th1 ćelija je isto tako važan u regulaciji Th2 responsa. Pošto je IFN-γ vitalno impliciran u regulaciju imunog odgovora, njegova produkcija može da dovede do autoimunih poremećaja.[3]

Homologni proteini interferona -gama su nađeni kod ptica, žaba, i teleost riba. Odatle sledi da verovatno sve koštane ribe/tetropodi kodiraju IFN-γ. Struktura IFN-γ gena je identična sa strukturno povezanim citokinima, osim što intron između trećeg i četvrtog eksona ne postoji.

Naime, mnoge teleost ribe kodiraju dva različita IFN-γ proteina (zvana IFN-γ1 i IFN-γ2) koji izgleda da vezuju genetički i fizički različite IFN-γR1 lance. Kod svih ispitanih tetrapoda, postoji jedan IFN-γ gen koji vezuje jedinstven IFN-γR1 lanac i (kod amniota) jedinstven IFN-γR2 lanac. Žabe izgleda da kodiraju dva različita IFN-γR2 gene čiji se intracelularni domeni značajno razlikuju.

Reference

  1. ↑ Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). „Chapter 52. Immunosuppressants, tolerogens, and immunostimulants; Immunostimulation”. Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11 izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-142280-3. 
  2. ↑ Vilcek, Novel interferons. Nature Immunology, 2003, Volume 4, pages 8-9
  3. ↑ Mire-Sluis, Anthony R.; Thorpe, Robin, ur. (1998). Cytokines (Handbook of Immunopharmacology). Boston: Academic Press. ISBN 0-12-498340-5. 

Vanjske veze