Pokolj u Vraniću je bio zloglasni četnički pokolj stanovnika beogradskog naselja Vranić, na svetog Nikolu 1943. godine.

Tokom noći 20/21. decembra 1943. Prvi bataljon Posavske brigade Avalskog korpusa JVuO izvršio je masakr civila u kojem je ubijeno 67 meštana (uglavnom žena i dece) sela Vranić 30 kilometara od Beograda. Podeljeni u tri grupe, četnici su izvršili pokolje u 14 kuća u selu čiji su pojedini članovi bili sumnjičeni za održavanje veze sa partizanima. U svim kućama pobijeni su svi ukućani, osim petoro koji su slučajno preživeli.

Ovaj masakr bio je najmasovniji u nizu decembarskih pokolja na teritoriji Avalskog korpusa JVuO. Pokolj u Vraniću je bio u noći 20. na 21. decembar, a pokolj u Boleču se desio narednog dana, 21. decembra 1943. godine. Na poslertnom suđenju u Beogradu, komandna odgovornost za zločine je stavljena na teret Dragoljubu Mihailoviću.^[1]

Glavni članak: Ugovori o saradnji četnika i Vermahta

Nakon gušenja ustanka u Srbiji 1941, u posavskom kraju zavladali su okupator i kvislinzi. Tek sredinom 1943. partizanske jedinice počele su ponovo da jačaju. Avalski korpus JVuO je tokom avgusta 1943. na Umci, u Poljanama, Konaticama i Stepojevcu likvidirao 16 osoba osumnjičenih za saradnju sa partizanima. Uprkos tome, prisustvo partizanskog pokreta otpora se i dalje osećalo u oblasti, što je dovelo do oštrih prekora četnicima od strane generala Mihailovića.

Nezadovoljan stanjem na teritoriji Avalskog korpusa, Draža Mihailović je oktobra 1943. naredio čišćenje okoline Beograda od komunista i njihovi simpatizera:

Naš avalski korpus sa srezovima Grocka, Vračar, Umka spava dubokim snom. Na svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda, nakotili su se komunisti i njihovi simpatizeri. Naređuje se komandantima, i to: majoru Mihailu Jovanoviću, kapetanu Lazoviću, kapetanu Nikoli Kalabiću, dalje Komarčeviću i rudničkom korpusu da najenergičnije sa juga na sever… čisteći usput i sve srezove, naročito srez kosmajski, naročito je važno što pre očistiti srezove Grocka i Umka. U isto vreme čestitam čin kapetana Živojinu Lazoviću i Nikoli Kalabiću... Unapređenja biće još s obzirom na zasluge...^[2]

– Depeša generala Mihailovića komandantima od 5 oktobra 1943.

U međuvremenu, delovi Avalskog korpusa su 31. oktobra poraženi u okolini Baćevca od Kosmajskog partizanskog odreda. General Mihailović je 17. novembra reagovao naređenjem o "čišćenju" Kosmaja po svaku cenu:

„Kosmaj mora da se očisti po svaku cenu. Radite prema situaciji da se Kosmaj, pa sve do Beograda, što pre očisti."^[3]

– Depeša generala Mihailovića komandantima od 17 novembra 1943.

Mihailović je za koordinatora akcija "čišćenja" postavio pukovnika Jevrema Simića. 17. novembra 1943. Draža Mihailović javlja Aleksandru Saši Mihailoviću, komandantu Beograda, da je Jevrem Simić pouzdan čovek, da ne naseda na optužbe kako on sarađuje sa Nemcima:

U pogledu čišćenja cele oblasti od Rudnika na sever već postoji moje naređenje i kojim rukuje puk. Simić koga ste Vi teško optužili jer se on bori i protiv Nemaca i protiv komunista. Sa ovom ste optužbom teško naseli.^[4]

– Dražina depeša komandantu Beograda od 17. novembra 1943.

20. novembra 1943. godine general Mihailović javlja svojim potčinjenima u oblasti operacija:

Pukovnik Jevrem Simić objediniće akciju protiv komunista u oblasti južno od Beograda.^[4]

– Depeša generala Mihailovića komandantima od 20. novembra 1943.

24. novembra 1943. godine Draža naređuje Milošu Radojloviću, komandantu Mlavsko-smederevske grupe korpusa, da batali razgovore sa Englezima o sabotažama i pomogne akciju čišćenja komunista južno od Beograda:

U pogledu uništavanja komunista na reonu avalskog korpusa izdato je naređenje puk. Simiću i puk. Simić za ovaj rad ima da upotrebi korpus Žike Lazovića, Kalabićev korpus, avalski, kosmajski i druge snage. Vi umesto što vodite neke razgovore sa Englezima koji sada idu ka vama, učinite sve da ova akcija bude potpomognuta...^[4]

– Depeša generala Mihailovića Milošu Radojloviću, komandantu Mlavsko-smederevske grupe korpusa od 24. novembra 1943.

Sjutradan, u depeši poslatoj kapetanu Nikoli Kalabiću (pseudonim »Švarc«), Mihailović urgira da se nastavi sa gonjenjem i uništenjem »komunista«, tj. partizana:

Primljen Vaš izveštaj o borbi vođenoj 24/25 novembra. Dostavljajte stalno izveštaje pismeno i radio putem. Komuniste gonite u stopu. Naređeno valjevskom korpusu da i on krene svoje snage. Naredili smo svima susedima da pripreme napade na njih. Ova grupa komunista mora biti uništena.^[5]

Simić i Kalabić su 27. novembra 1943. u selu Bujačiću kod Valjeva, potpisali ugovor sa Nemcima o saradnji, radi izvođenja akcije:

U oblasti koja obuhvata gročanski, umljanski, vračarski, podunavski, kosmajski, mladenovački, oplenački, aranđelovački, lepenički, kragujevački, gružanski, kačerski i kolubarski srez, kapetan i pukovnik Simić se obavezuju da će se svi njihovi odredi uzdržati od svakog dela sabotaže protiv nemačke vojske, njenih saveznika i mesnih odreda koji se bore na njenoj strani. Rešenost na zajednički otpor protivu komunističkog neprijatelja. Gore navedena pokrajina se daje Kalabiću i Simiću da vode nezavisnu borbu protivu komunista. U slučaju većih operacija, četnički će odredi sa pristankom Kalabića i Simića biti prisajedinjeni nemačkoj komandi i dobijaće uputstva za vođenje operacija od nemačke komande...^[6]

– Sporazumu Jevrema Simića i Nikole Kalabića sa Nemcima od 27. novembra 1943.

Narednih sedmica vršene su intenzivne pripreme, da bi sredinom decembra 1943. krenuli u brutalnu akciju obračunavanja sa porodicama pripadnika pokreta otpora. Nakon sklapanja ugovora sa okupatorom, na terituriju Avalskog korpusa došle su i jedinice Korpusa gorske garde i Smederevskog korpusa JVuO, ali su snage Avalskog korpusa odigrale glavnu ulogu u teroru, pošto su imali prikupljene podatke o porodicama i simpatizerima partizana.

19. decembra, dan uoči pokolja, major Svetislav Trifković je generalu Mihailoviću poslao depešu broj 127. koja glasi:

Depešu broj 961 primio sam. Čišćenje komunističkih jataka vrši se u velikoj meri. Trifković.^[7]

– Depeša majora Trifković generalu Mihailoviću od 19. decembra 1943.

20. decembra 1943. godine Jevrem Simić izveštava generala Mihailovića da Živojin Lazović i Nikola Kalabić "čiste teren od crvenih":

Dob i Ras čiste od crvenih svoj teren i još Kosmaj i Rudnik.^[8]

– Depeša Jevrema Simića generalu Mihailoviću od 20. decembra 1943.

Za Vranić je bila zadužen Prvi bataljon Posavske brigade Avalskog korpusa JVuO pod komandom Spasoja Drenjanina - Zeke. Na sastancima, kojima su prisustvovali i komandant korpusa major Trifković, i komandant brigade Kosta Marinković, uz pomoć doušnika iz Vranića sastavljen je spisak porodica čiji su članovi osumnjičeni za saradnju sa partizanima. Napravljen je plan da se prepad na sve njih izvrši u toku jedne noći, kako neki ne bi mogli da se sklone i pobegnu.

Za tu akciju bataljon, koji je brojao oko 60 ljudi, je mobilisao jedan broj seljaka za stražarske dužnosti. Grupa se okupila u susednom selu Jasenak 20. decembra 1943, i, sa padom mraka, po kišnoj i mračnoj noći i dubokom blatu, krenula prema Vraniću. Prva na udaru bila je kuća Marka Mitrovića, čiji je brat bio u partizanima od 1941. U njegovoj kući poklani su svi ukućani - ukupno njih pet. Zatim su svi produžili do dvorišta tadašnje vranićke škole, gde su se podelili u tri grupe. Tada je ubijen mobilisani četnik Boško Joksić, koji je shvatio da se sprema pokolj, i pokušao da izbegne učešće.

Prva grupa pod komandom podnarednika Dušana Markovića imala je zadatak da poubija pet porodica u zaseoku Rašić kraj. Prva na redu bila je kuća Stevana Pantića, nosioca albanske spomenice. U njegovoj kući masakrirano je svih 10 ukućana, uključujući i jednogodišnjeg Ljubomira. Šesnaestogodišnja Vidosava - Vida, kći Milijana Pantića, slučajno se zatekla u kući na konaku, jer je volela da se druži sa sinovima strica Jovana koji je bio u zarobljeništvu. To ju je stajalo života, dok je ostalih šest članova porodice Pantić ostalo živo jer su noćili u drugoj kući, nekoliko desetina metara udaljenoj, za koju četnici nisu znali da služi za stanovanje.

Zatim je ova grupa posetila kuću Marka Radosavljevića, gde je masakrirano svih pet ukućana. U kući Dušana Đorića bilo je 8 članova porodice. Dušanu su naredili da legne, i pucali mu u glavu, a zatim su povezali ostale ukućane i sve ih zaklali. Međutim, Dušan Đorić je preživeo, izgubivši oko. Kad su četnici otišli, pokušao je da potraži pomoć u kući svog šuraka Marka Mitrovića. Međutim, i tamo je našao poklane sve članove porodice.

Dušan Đorić je preživeo rat i svedočio na suđenju počiniocima, a bio je i svedok na suđenju generalu Mihailoviću.

Nakon pokolja njegove porodice, ova grupa četnika pobila je sve ukućane u kući Ivana Đorića - njih dvoje, i u kući Petra Matića - šestoro, čime je izvršila svoj zadatak. Nakon toga sa opljačkanim stvarima vratili su se u Jasenak.

Druga grupa četnika, pod komandom Vojislava Stojanovića zvanog Voja Kopilan imala je zadatak u zaseoku Piperija. U kući Radivoja Popovića poštedeli su ukućane, ubivši samo Radivoja. U kućama Selimira Stepanovića i Mirka Savića masakrirali su sve zatečene ukućane - u prvoj troje, u drugoj četvoro. Nakon toga vođe grupe Stojanović i Gačić pridružili su se trećoj grupi, dok su se ostali članovi vratili u Jasenak.

Treća grupa imala je zadatak da izvrši zločin u zaseoku Crkveni kraj. Tamo su masakrirali Milivoja Đoinčevića i ukućane - ukupno njih troje, zatim ukućane udovice Zorke Đoinčević - takođe njih troje, dok je Zorka preživela sa teškim ubodnim ranama po telu i vratu. Zatim je ubijen Života Đoinčević koji je bio sam u kući, pa petočlana porodica Velisava Popovića, zatim majka i supruga Todorović (Spasoja) Miodraga koji se tada nalazio u logoru na Banjici. Todorović (Marka) Miodrag ugijen je zajedno sa ženom i majkom, koja je presedno uspela da sakrije usnulu unuku Veru ispod jastuka i tako je spasi.

Sledeći je stradao Mirko Todorović, dok se njegov sin Branko spasio pobegavši u mrak. U kući Milivoja Ilića masakrirano je sedam članova porodice. Ubijena je i četvoromesečna Katarina. Jedino je preživela osmogodišnja Darinka, iako sa teškim ranama na grudnom košu.

Nakon obavljenog pokolja i treća grupa četnika natovarila je opljačkane stvari na kola i vratila se na zborno mesto u Jasenak.

Tri osobe, Zorka Đoinčević, Dušan Đorić i osmogodišnja Darinka Ilić, iako teško ranjeni, preživeli su pokolj.

• Porodica Stevana Pantića:
  • 1) Pantić Jovana Joksim, star 87. godina, 2) Pantić Joksima Stevan, 60. godine, 3) Pantić Stevana Mileva, 58. godine, 4) Pantić Stevana Dragomir, 22. godine, 5) Pantić Dragomira Milojka, 20. godine, 6) Pantić Dragomira Ljubomir, 1. godine, 7) Pantić Milijana Vidosava, 16. godine, 8) Pantić Jovana Milena, 30. godine, 9) Pantić Jovana Branislav, 10. godine, 10) Pantić Jovana Svetomir, 7. godine,

• Porodica Milorada Đorića:
  • 11/1) Đorić Dragomira Jelena, 65. g, 12/2) Đorić Dragomira Milorad, 36. godine, 13/3) Đorić Milorada Stamena, 36. godine, 14/4) Đorić Milorada Dragoljub, 15. godine, 15/5) Đorić Dušana Živka, 30. godine, 16/6) Đorić Dušana Tomislav, 10. godine, 17/7) Đorić Milisava Ivka, 30. godine,
• Porodica Milivoja Ilića:
  • 18/1) Ilić Jovice Milivoje, 55. godine, 19/2) Ilić Milivoja Darinka, 55. godine, 20/3) Ilić Milivoja Mihailo, 33. godine, 21/4) Ilić Mihaila Milka, 30. godine, 22/5) Ilić Mihaila Katarina, stara pet meseci, 23/6) Ilić Milivoja Svetozar, 20. g, 24/7) Ilić Milivoja Nadežda, 18. godine,
• Porodica Marka Radosavljevića:
  • 25/1) Radosavljević Milovana Marko, 48. godine, 26/2) Radosavljević Marka Draga, 48. godine, 27/3) Radosavljević Marka Jovan, 16., 28/4) Radosavljević Marka Jovanka, 16. godine, 29/5) Radosavljević Marka Milan, 14. godine,
• Porodica Petra Matića:
  • 30/1) Matić Radoja Petar, 56. godine, 31/2) Matić Petra Marica, 56. godine, 32/3), Matić Petra Živko, 29. godine, 33/4) Matić Petra Katarina, 20. godine, 34/5) Matić Petra Anđelija, 18. godine,
• Porodica Marka Mitrovića
  • 35/1) Mitrović Vladimira Marko, - 35. godine, 36/2) Mitrović Marka Darinka, 35. godine, 37/3) Mitzrović Marka Dikosava, 16. godine, 38/4) Mitrović Marka Milan, 11. godine, 39/5) Mitrović Marka Slavoljub, 9. godine,
• Porodica Blagoja Popovića:
  • 40/1) Popović Stevana Blagoje, - 55. godine, 41/2) Popović Blagoja Darinka, 55. g, 42/3) Popović Velisava Darinka, 33. godine, 43/4) Popović Velisava Branislav, 14. godine, 44/5) Popović Velisava Julijana, 12. godine,
• Porodica Mirka Savića:
  • 45/1) Savić Marka Anđelija, - 58. godine, 46/2) Savić Marka Mirko, - 32. godine, 47/3) Savić Mirka Radmila, - 22. godine, 48/4) Savić Marka Kata, - 35. godine,
• Porodica Milivoja Đoinčevića:
  • 49/1) Đoinčević Blagoja Milivoje, 63. godine, 50/2) Đoinčević Milivoja Tomanija, - 63. godine, 51/3) Đoinčević Živote Smiljka, - 80. godine,
• Porodica Zorke Đoinčević
  • 52/1) Đoinčevi Nenada Živko, - 23. godine, 53/2) Đoinčević Nenada Milorad, - 20. godine, 54/3) Đoinčević Nenada Stanija, -17. godine,
• Porodica Selimira Stepanovića
  • 55/1) Stepanović Ljubomira Anka, - 56. godine, 56/2) Stepanović Ljubomira Selimir, 36. godine, 57/3) Stepanović Selimira Milena, 30.,
• Porodica Miodraga M. Todorovića:
  • 58/1) Todorović Marka Jelena, 75. godine, 59/2) Todorović Marka Miodrag, 39. godine, 60/3) Todorović Miodraga Miljana, 37. g.
• Porodica Miodraga S. Todorovića
  • 61/1) Todorović Spasoja Jelena, 67. godine, 62/2) Todorović Miodraga Stana, 45. godine,
• Porodica Ivana Đorića:
  • 63/1) Đorić Čedomira Ivan, 23. godine, 64/1) Đorić Mirka Olga, 28. godine,
• Pojedinačna ubiostva:
  • 65) Đoinčević Milana Života, 44. godine, 66) Popović Svetozara Radivoje, 43. godine, 67) Todorović Jovice Mirko, 43. godine, 68) Joksić Tihomira Boško.

Glavni članci: Pokolj u Boleču i Četnički teror u Srbiji decembra 1943.

Masakr u Vraniću bi je najmasovniji, ali nije jedini slučaj terora u podavalskom kraju. U tom periodu, decembra 1943. i januara 1944. Avalski korpus JVuO uz pomoć susednih korpusa provodio je kampanju terora i zastrašivanja.

3. bataljon Posavske brigade Avalskog korpusa JVuO, čiji je komandant bio Milorad Todorović "Sitničar" 18. decembra 1943. uhapsio je veću grupu meštana Velikog Borka, Leskovca i Šiljakovca. Oni su u zatvoreni u selu Veliki Borak, gde su maltretirani. Istog dana desetoro je streljano, dok je više desetina osuđeno na javno batinanje.

21. decembra Jevrem Simić javlja Draži da priprema ubijanje poznatih komunista u Beogradu:

Moj poverenik iz Beograda javlja: Nemci javno govore da će uskoro napustiti Balkan. Svi strahuju od komunista. Njih je pun Beograd. Hitno Saši naredi da mi dođe na Rasov teren, da organizujem rad »Crnim trojkama« i da počnem ubijanje poznatih komunista u Beogradu.^[8]

25. decembra 1943. godine, Baćevac su opkolili četnici Posavske brigade Avalskog korpusa i muškarce oterali u seosku školu. Oko 50 ljudi zadržano je i maltretirano do 28. decembra. Sledeće noći petoro je zaklano, daljih petoro streljano, a veliki broj je pretučen.

26. i 27. decembra 1943. godine, delovi Velikooraške brigade Smederevskog korpusa su pod neposrednom komandom kapetana Božidara Lazarevića počinili još jedan zloglasni pokolj u Boleču. Mihailovićevi četnici su zaklali 10 osoba, partizanskih saradnika i članova porodica, što je zabeleženo i od organa Nedićeve vlade.^[9]

27. decembra 1943. Živojin Lazović je izveštavao Dražu Mihailovića o likvidacijama civila u Boleču:

Stanje u korpusu redovno. Sa 400 ljudi nalazim se u selu Boleču, srez Grocka. Selo sam blokirao 27 - XII u 4 sata izjutra, pretres otpočeo u 8 časova, uhvaćeno 11 aktivnih komunista i 15 simpatizera. Održao sam govor pred 1000 ljudi. Iz sela uopšte niko ne veruje da nas uopšte ima. Selo je potpuno komunizirano... Svi pohvatani komunisti likvidirani i to: 30, 10 iz Boleča i 20 iz ostalih sela.^[10]

– Depeša Živana Lazovića, komandanta Smederevskog korpusa, Draži Mihailoviću od 27. decembra 1943.

Četrdesetogodišnja Danica Marinković, iako presečenog grkljana, preživela je klanje i svedočila na suđenju Mihailoviću.

28. decembra Živan Lazović javlja Draži iz Vrčina da lokalni četnici borave pod zaštitom Nemaca i nose policijska odela:

Nalazim se u selu Vrčinu. Komandant vračarske brigade, kome je dodeljeno ovo selo, video sam, sa sobom vodi 20 vojnika, većinom policisko odelo sa policiskim pločicama na grudima. Stalno boravi u jednom kraju, većinom blizu železničke stanice na kojoj ima 50 Nemaca, te je na ovaj način obezbeđen da ga komunisti ne napadaju... narod videći njih u policijskom odelu sa pločicama nije ubeđen da je ovo naša organizacija.^[10]

– Depeša Živana Lazovića, komandanta Smederevskog korpusa, Draži Mihailoviću od 28. decembra 1943.

Hapšenja, batinanja i ubistva vršena su i u Boždarevcu, Sremčici, Umci, Ostružnici i drugim mestima.

Prema istraživanju Dragoslava Dimitrijevića Belog, po nepotpunim podacima ukupan broj žrtava četničkog terora na teritoriji Posavske brigade Avalskog korpusa tokom 1943 i 1944 godine iznosi 323 osobe.^[11]

Ukupno su četnici te noći ubili 68 osoba, računajući i mladića mobilisanog u četnike Boška Joksića, koji je odbio da učestvuje u pokolju. Od ukupnog broja žrtava 15 je bilo mlađe od 17 godina, 35 je ženskog pola, a sedmoro je starijih od 60 godina.

Velisav Popović, koji se spasio jer je boravio kod svog rođaka, četničkog funkcionera, a čija je kompletna porodica stradala u pokolju 20. decembra, zaklan je od strane četnika Posavske brigade u februaru. Miodrag S. Todorović, koji je u vreme klanja porodice bio u Banjičkom logoru, zaklan je od strane četnika nakon puštanja iz logora, 26. jula 1944.

U više navrata u Vraniću su četnici zaklali još nekoliko stanovnika, tako da ukupan broj četničkih žrtava iz Vranića iznosi 84, među kojima je i vranićki paroh Bora Gavrilović.

Na spomen-domu u Vraniću nalaze se ploče sa imenima 327 meštana poginulih u prvom svetskom ratu, 5 meštana poginulih u Aprilskom ratu, 38 streljanih od strane nemačke kaznene ekspedicije 1941, 84 žrtve četničkog terora, i 62 borca poginula u NOVJ. Prema prikupljenim podacima, 32 meštana Vranića poginulo je u četničkim i kvislinškim formacijama ili osuđeno na smrt posle rata, ali se njihova imena ne nalaze na spomen-domu.

Svedočanstvo o ovom pokolju ostavili su i organi Nedićeve policije:

Noću između 20. i 21. decembra u selu Vraniću zaklano je ili pobijeno 67 lica od nepoznatih učinioca. Sumnja se na četnike Draže Mihailovića jer su žrtve bili simpatizeri ili pomagači komunista.^[12]

– Izveštaj Okružnog načelstva za okrug beogradski Ministarstvu unutrašnjih poslova (Odeljenju za državnu bezbednost)

Zločin u Vraniću nije izvršen u tajnosti. Četnici su ostali u selu i narednih dana, praveći gozbu u kućama ubijenih.^[7][13] Preživelim rođacima su pretili, zabranjivali da kukaju za ubijenima, a nekima su zabranili sahranu na groblju. Tako su sedam ubijenih članova porodice Ilić morali da sahrane u njivi iza kuće, odakle su ekshumirani tek 6/7. decembra 2009, ličnom inicijativom Dragana Todorovića, sina Darinke Ilić koja je, kao osmogodišnja devojčica, tešlo ranjena preživela pokolj.

Nakon pokolja u Vraniću i Boleču, general Mihailović je isticao Živana Lazovića za primer ostalima. 13. januara 1944. godine Draža Mihailović je pohvalio Žiku Lazovića za "čišćenja simpatizera" u okolini Beograda:

Vrlo dobro ste uradili što ste upali u oblast Bgd-a. Tako se radi. Produžite.^[14]

– Depeša generala Mihailovića od 13. januara 1944.

17. januara 1944. godine major Vladimir Komarčević izveštava generala Mihailovića da je "čišćenje komunista" u okolini Beograda uspešno završeno streljanjem većeg broja civila:

Na teritoriji posavskog sreza, završeno je potpuno čišćenje komunista. Zadnjih meseci po danu uhvaćeno je 37 ilegalnih komunista od kojih 22 streljano, streljano je 50 komunističkih jataka kod kojih je nađena veća količina oružja i od naših ljudi opljačkana sprema. U čišćenju učestvovali oko 500 ljudi, koji su dolazili do Čukarice.^[15]

18. januara 1944. godine, nakon serije pokolja u okolini Beograda, general Mihailović je Živana Lazovića istakao za primer ostalim komandantima:

„Strahovita neaktivnost kod starešina avalskog korpusa. Živan Lazović morao je da dođe da bi vam pokazao šta se može da uradi..."^[7]

– Depeša generala Mihailovića od 18. januara 1944.

Sa pokoljem u Vraniću je upoznat i Centralni Nacionalni Komitet ravnogorskog pokreta. Jedan od članova ravnogorskog Komiteta, predratni funkcioner Demokratske stranke Branislav Ivković, je nakon obilaska sreza u leto 1944. u svom izveštaju CNK, opisao četnički teror:

Major g. Trifković sa njegovim "Zekom" i drugim sličnim saradnicima ubili su u srezu Posavskom masu ljudi, žena, staraca pa čak i male dece, koja ne mogu ni za šta biti krivi ni Bogu ni ljudima.

... Vrhunac zločinstva ovih ljudi predstavlja zločin koji su izvršili u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine u selu Vraniću.(Odluka doneta u Jasenku, u kući Dragoljuba Stančića zv. "Toče" na satanku Trifkovića, Đorđevića, Marinkovića i "Zeke"). Te noći su zašli od kuće do kuće i poubijali cele familije, počev od starca i starica pa do praunuka od nekoliko meseci u kolevci. Samo u ovom jednom selu ubili su oko 75 lica. Vranić je 70-80% bio uz Demokratsku stranku.

Izveštaj žandarma, koji su na licu mesta vršili uviđaj, podnet vlastima glasi: da su ove noći četnici D. M. poubijali ova lica, navodeći svakog poimence po godinama starosti, i to na taj način, što su starije ubili iz puške, a mlađe klali.

Poubijane familije u selu Vraniću i ubijeni Obrad Lazić u Boždarevcu opljačkani su tako da su njihovi srodnici jedva imali u čemu da ih sahrane.

Svakome onome ko ma šta prigovori odmah prete ubistvom...^[16]

– Izveštaj Branislava Ivkovića Centralnom Nacionalnom Komitetu ravnogorskog pokreta

Do kraja rata, niko od počinilaca ni nalogodavaca pokolja nije kažnjen.

Položaj majora Trifkovića, komandanta Avalskog korpusa JVuO, bio je ugrožen uoči pokolja, ali opstao je uprkos nekoliko pokušaja smene. Nakon pokolja, Mihailović ga je unapredio u čin potpukovnika. Komandovao je korpusom tokom borbi u istočnoj Bosni 1945, i poginuo tokom bitke na Zelengori maja 1945.

Milorad Sudimac, zvani Ustaša, Rista Ružić i Milojko Marinković dezertirali su iz četničkog korpusa za vreme povlačenja preko Sjenice oktobra 1944, i vratili se u okolinu Čačka, odakle su poticali. Tu su se prijavili novim vlastima. Međutim, neki mobilisani četnici iz Vranića, takođe dezerteri, odali ih su Milijanu Pantiću, ocu ubijene devojčice Vide Pantić, pa je došlo do hapšenja u kojem je učestvovao i Milijan.

Podnarednik Dušan Marković takođe se prijavio novim vlastima i dobio stražarsko zaduženje na železnici. Tu su ga prepoznali ljudi iz Vranića, pa je uhapšen.

Na suđenju u okružnom sudu u Beogradu osam ljudi osuđeno je na smrt zbog zločina u Vraniću.

Spasoje Drenjanin Zeka nakon poraza u istočnoj Bosni ilegalno se vratio u Posavinu. Poginuo je braneći se oružjem prilikom pokušaja hapšenja 1947. na Umci.

Njegov lični pratilac Veselin Kuzmanović dospeo je 1945. u nemačku bolnicu u Sarajevu kao bolesnik, i evakuisan je sa bolnicom u Nemačkom. Nakon života u inostranstvu, 1991. vratio se u Srbiju i živi u Mislođinu kod Obrenovca.

Glavni članak: Beogradski proces

O masakr u Vraniću dokaze i svedočenja izvodila je optužba na suđenju Mihailoviću u Beogradu juna 1946.

Tužilac: Vi ćete imati prilike da se suočite sa jednim starcem, koji je sačuvao kolevku kroz koju su četnici pucali, i čuva je kao uspomenu na porodicu od 7 članova koja je sva ubijena. Ja ću još dovesti svedoke sa ranama na glavi, koji su ostali živi.

Optuženi: Ja nisam znao.

Tužilac: Da vi niste izdali naređenje za te operacije?

Optuženi: To je bilo vojničko naređenje.^[3]

Optuženi Mihailović je još suočen sa izveštajem majora Trifkovića uoči pokolja, ali je sve poricao.

Tužilac: On kaže: „Primio sam depešu 961 od 23/H1 - i po njoj će biti postupljeno. Čišćenje komunističkih jataka vrši se na veliko".

Tužilac: Da li ste ovako bili obavešteni?

Optuženi: Ne.^[3]

Tužilac Miloš Minić je, nakon iskaza svedoka, suočio Mihailovića sa posledicama njegove direktive da se raščiste komunisti, ali je on i dalje poricao.

Tužilac: Optuženi Mihailoviću, vi ste čuli iskaze svedoka. Vi ste čuli da je pokolj u Vraniću bio 21 decembra 1943 godine. Ja sam vas malo pre pitao da li je to ostvarenje vaše direktive da se raščiste komunisti.

Optuženi Mihailović: Nikad.

Tužilac: (čita njegovu depešu upućenu komandantima od 4 oktobra 1943.) Molim vas da se izjasnite da li vidite da je užasni zločin u Vraniću i Boleču ostvarenje vaše direktive?

Optuženi Mihailović: Nikada. Ne mogu da verujem, niti bih mogao da verujem...

Tužilac: Jeste li čuli kako su pričali ovi ljudi o streljanju, klanju i ubijanju od vaših četnika. Njima su porodice klali na leđima. Je li to ostvarenje vaše direktive?

Optuženi Mihailović: Ne.^[7]

U presudi su utvrđene sledeće činjenice oko pokolja:

Decembra 1943. godine četnici pod komandom potpukovnika Miodraga Paloševića i majora Trifkovića Svete zaklali su u selu Vraniću, blizu Beograda, 73 lica među kojima jedno dete od dve godine, drugo od tri meseca. Jednu od žrtava su kastrirali. Pored toga opljačkali su seljačke domove.^[17]

– Presuda Dragoljubu Mihailoviću

Sud je utvrdio da je pokolj u Vraniću jedan od ratnih zločina za koje je general Mihailović direktno odgovoran:

Sud se uverio da su zločini izvršeni od Mihailovićevih četnika u selima Vraniću, Drugovcu i Boleču, zatim u srezovima bjelopoljskom, čajničkom, fočanskom i pljevaljskom, koji su na pretresu potpuno rasvetljeni pismenim dokumentima i iskazima preživelih svedoka, izvršeni pod neposrednim Mihailovićevim naređenjima.^[17]

– Presuda Dragoljubu Mihailoviću

Mihailović je 15. jula 1946. godine osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine.

Na šest preživelih članova porodice Pantić tragedija je ostavila dubok utisak. Dragoljub Pantić, koji je u vreme masakra bio dvanaestogodišnji dečak, i koji je sa ocem i sestrama pred zoru 21. decembra 1943. prvi našao masakrirana tela svoje sestre Vide i devet drugih članova porodice, tokom celog života je prikupljao artefakta i izjave svedoka vezane za ovaj masakr. Da bi rasvetlio događaje, razgovarao je, kako sa svedocima, tako i sa četnicima koji su bili prisutni te noći, ili imali neka saznanja. U svojoj staroj kući u Vraniću uredio je spomen-sobu, neku vrstu privatnog muzeja sa slikama, knjigama i dokumentima o događaju. Na osnovu prikupljenog materijala, on je 1996. napisao knjigu pod naslovom "Noć kame".

Glavni članak: Historijski revizionizam

Tokom 1990-ih pojavile su se nove interpretacije događaja. Uglješa Krstić, u vreme pokolja član Jugoslovenske ravnogorske omladine i zamenik omladinskog rukovodioca Posavske brigade. Napisao je knjigu sećanja pod naslovom "Najlepši poziv na svetu", u kojoj se osvrće i na masakr u Vraniću:

Uzrok, svakako ne i opravdanje, za tako strašnu kaznu ležao je u tome što su se, dan pre dolaska u Vranić jedne jedinice Avalskog korpusa, u tim kućama, na tavanima, po kačarama, štalama i drugde, posakrivali partizani, pa u toku noći iznenada napali vojnike majora Trifkovića, raskomoćene i porasturane na noćištima. Borili su se prsa u prsa, noževima, zubima, pištoljima, gušali se, mnogo je izginulo na obe strane, znatno više na napadnutoj... ... svi mi omladinci osuđivali smo zločin u Vraniću...^[18]

Po njegovom opisu, kolovođa pokolja je bio "ozloglašeni komandant četničke leteće brigade Zeka Drenjanin, omalen crnpurast čovek s provincijskog dna (kafedžija, a imao je u Obrenovcu i kupleraj)".^[18] Iako se Krstić distancira od masakra, priznajući "zaista su pobijene čitave porodice", on uvodi novo tumačenje događaja, po kojem su partizani sakriveni na tavanima, štalama i drugde u toku noći iznenada napali četnike, "raskomoćene i porasturane na noćištima". Krstić dovodi masakr u vezu sa nekim porazom jedinica Avalskog korpusa u borbi sa partizanima, pri čemu je masakr bio osvetnička nekontrolisana reakcija. Snage Avalskog korpusa jesu doživele poraz u borbi protiv partizana u susednom selu Baćevcu, ali gotovo dva meseca ranije, 31. oktobra 1943. godine. U vreme pokolja, u istorijskim izvorima i izjavama svedoka nema tragova o prisustvu partizana u blizini Vranića.

Za ovu knjigu Uglješa Krstić dobio je 1998. godine nagradu "Miloš Crnjanski" Udruženja književnika Srbije.

Vremenom je revizionistička verzija uznapredovala. 2014. godine Novica Stevanović piše da su partizanske porodice u Vraniću poklali sami partizani prerušeni u četnike, kako bi kompromitovali generala Mihailovića i Jugoslovensku vojsku u otadžbini.^[19]

• Masakr u Boleču
• Masakr u Drugovcu
• Masakr u Pomoravlju
• Četnički teror u Srbiji 1943-1944

• [Dragoljub Pantić - NOĆ KAME - https://znaci.org/00001/22.htm]
• [Intervju Dragoljuba Pantića Radio-Beogradu 1989, audio zapis, deo prvi - https://znaci.org/temp/vranic01.mp3]
• [Intervju Dragoljuba Pantića Radio-Beogradu 1989, audio zapis, deo drugi - https://znaci.org/temp/vranic02.mp3]
• [Intervju Dragoljuba Pantića Radio-Beogradu 1989, audio zapis, deo treći - https://znaci.org/temp/vranic03.mp3]
• [Intervju Dragoljuba Pantića Radio-Beogradu 1989, audio zapis, deo četvrti - https://znaci.org/temp/vranic04.mp3]
• [Intervju Dragoljuba Pantića Radio-Beogradu 1989, audio zapis, deo peti - https://znaci.org/temp/vranic05.mp3]
• [Zapisnici sa saslušanja okrivljenih - https://znaci.org/00001/22_12.htm]