Nemci su pokrenuli ofanzivu s ciljem uništenja četnika Rasinskog korpusa, pod komandom majora Dragutina Keserovića. Operacija je, između ostalog, trebala da posluži za uvežbavanje novoformirane SS divizije Princ Eugen. Međutim, četnici su se bez otpora povukli na teritoriju koja je bila van domašaja okupatorskih snaga.[1] Okupatori su izvršili zločine nad civilnim stanovništvom.
Nemačke snage pred napad
Nemci su početkom 1942. godine osnovali 7. SS dobrovoljačku brdsku diviziju Princ Eugen koja je brojala preko 20.000 boraca i stavljena pod komandu generala Artura Flepsa. Početkom oktobra 1942. godine divizija se razmestila na područje jugozapadne Srbije, Sandžaka i Kosova.[2] Za napad na četnike Rasinskog korpusa planirani su i delovi 9. bugarske pešadijske divizije.
Četničke snage pred napad
Četnici Rasinskog korpusa, pod komandom majora Dragutina Keserovića bili su raspoređeni na Kopaoniku, Jastrebcu i Goču. Rasinski korpus imao je oko 1.500 boraca pod oružjem.[nedostaje referenca]
Nemački plan napada
General Artur Fleps, komandant 7. SS divizije Princ Eugen izdao je naredbu 5. oktobra1942. godine u kojoj se kaže da nemačke i bugarske snage treba unište četničke snage višeg ustaničkog vođe srednje Srbije majora Dragutina Keserovića na planini Kopaonik čiji se štab nalazi u selu Kriva Reka.[3] Nemci i Bugari su planirali da na četnike izvrše sveobuhvatan napad iz četiri pravca, izvrše opkoljavanje a zatim ih unište. Za 7. SS dobrovoljačku brdsku diviziju Princ Eugen ovo je bila prva ratna operacija od njenog osnivanja, zamišljena kao "kao vežba sadejstva oružja pod ratnim uslovima":
Već u prvoj polovini oktobra bio je organizovan prvi divizijski poduhvat velikog obima, koji je Fleps zamislio više kao vežbu sadejstva oružja pod ratnim uslovima. Neprijatelj je bio organizacioni centar majora Keserovića, ustaničkog vođe u srednjoj Srbiji, na planini Kopaonik u Krivoj reci.[4]
Izvođenje operacije
Nemačke i bugarske snage izvršile su sveobuhvatan napad u zoru 12. oktobra1942. godine. Nemačke snage izvršile su napad iz četiri pravca. Nemačka borbena grupa Sever izvršila je marš na vrh Željina a jednom sporednom grupom na Kavalj. Borbena grupa Jug izvršila je sveobuhvatan pokret u oblast Gobelja koja se nalazi 17 km severozapadno od Raške. Borbena grupa Zapad skoncetrisala je svoje snage u dolini 5 km od Banje. Borbena grupa Istok zauzela je položaje zapadno od Brusa. Nemci i Bugari napravili su obruč oko četničke teritorije i naterali seljake u zbeg. Reichsführer-SS Hajnrih Himler, koji je bio vrhovni rukovodilac SS trupa, bio je veoma zainteresovan za formiranje 7. SS divizije, pa je doleteo u Kraljevo da se lično osvedoči o napretku u obuci.[3]
Od 15. do 18. oktobra diviziju je posetio Rajhsfirer-SS Hajnrih Himler, i on je oduševljen stavom i stepenom uvežbanosti.[5]
Nemačke borbene grupe Sever, Zapad i Jug napredovale su kroz četničku teritoriju u pravcu borbene grupe Istok, koja je imala ulogu zaustavnog zida za četnike. Međutim, četnici Rasinskog korpusa na čelu sa majorom Keserovićem izvukli su se na vreme iz obruča. Nemci i Bugari omašivši četnike, vršili su odmazde nad civilnim stanovništvom. Okupacione snage spalile su su nekoliko sela i izvršili ratni zločin nad seoskim stanovništvom. Selo Kriva Reka je najviše stradalo, jer je tu bio smešten Keserovićev štab. U Krivoj Reci je ubijeno 120 civila, koje su pripadnici 7. SS divizije zatvorili i spalili u seoskoj crkvi. U drugim selima na Kopaoniku Nemci su likvidirali 300 civila, a u selima na Goču streljali su 250 civila. Nemci su tokom ove operacije likvidirali ukupno 670 civila.
Oto Kum (nem.Otto Kumm), oficir u 7. SS diviziji koji je kasnije postao njen komandant, opisao je kako je na planini Željin upao u zasedu jedan četnički kurir, i dodao da drugih kontakata sa četnicima nije bilo.
Jedan kurir možda, prvi zarobljenik - a i jedini, jer tokom celog poduhvata nismo imali više dodira ni sa partizanima, ni sa četnicima. Kao ostatak „u šumi“ regularne armije nakon okupacije Jugoslavije, oni su nosili stare uniforme - i nove brade, jer su se zakleli da se neće brijati dok okupator ne bude isteran iz zemlje. Oni su bili verni kraljevini i borili su se za svog mladog kralja Petra II, ali radije su se držali udaljenih sela i oblasti, ne napadajući naše jedinice, osim ako se nisu osećali dovoljno nadmoćnim. Disciplina i naoružanje bilo im je relativno dobro, a u odnosu prema drugim jugoslovenskim narodnim i verskim grupama bili su nepredvidljivi - što je često išlo do napada na hrvatska sela i muslimanske žene. Kao prijatelje još su imali Engleze - i njihov radio. Na volovskim kolima ili na konjskim leđima oni su se povremeno prebacivali u druge oblasti, najčešće neuzdrmani, jer smo ih mi puštali, smatrajući da ih dugoročno možemo pridobiti za nas - kao braću po oružju protiv komunizma. To je donekle nejasna situacija, oni nisu prijatelji, ali ni neprijatelji, i situacija se menja s vremena na vreme.[5][6]
Posleratna suđenja za ratne zločine
Za zločin u Krivoj Reci komandant puka August Schmidhuber na suđenju u Beogradu okrivio je kapetana Kazerera (nem.Kaaserer). Prema njegovoj tvrdnji, Kazerera je nakon tog zločina smenio komandant divizije, i on je bio izbačen iz SS-trupa.[7] Kazerer je osuđen na smrt na suđenju u Beogradu od 9. do 19. decembra 1946. godine.[7] Komandant puka August Schmidthuber (kasnije komandant 21. SS divizije i zatim 7. SS divizije i krivac i za brojne druge zločine) osuđen je na smrt vešanjem na suđenju u Beogradu od 5. do 16. februara1947.[8]
Izvori
↑M. Samardžić, Draža i opšta istorija četničkog pokreta, drugi tom, Una pres, Beograd, 2005.
↑Napred Princ Eugen (Istorija 7. SS dobrovoljačke divizije „Princ Eugen“), general Oto Kum, Osnabrik; Vorwats, Prinz Eugen! (Gerschite der 7. SS-Freiweilligen-Division "Prinz Eugen"), Munin-Ferlag, GmbH Osnabrik.
↑(nem.Ein Kurier vielleicht, der erste Gefangene - und der einzige, denn das ganze Unternehmen bringt sonst keine Berührung mit Partisanen noch mit Cetniks. Als Reste der nach der Besetzung Jugoslawiens ,in den Wald' gegangenen regulären Armee tragen sie die alte Uniform - und neue Bärte, da sie geschworen haben, sich nicht früher zu rasieren, bevor nicht der Okkupator aus dem Land gejagt ist. Sie sind königstreu und kämpfen für ihren Jung-König Peter II., doch weichen sie lieber aus in abseits gelegene Dörfer und Gebiete und stellen sich nur selten unseren Verbänden, es sei denn, sie fühlen sich in ausreichender Ubermacht. Disziplin und Bewaffnung sind relativ gut, gegenüber den anderen jugoslawischen Volks- und Glaubensgruppen sind sie unberechenbar, weshalb es oft zu Ubergriffen gegen kroatische Dörfer oder muselmanische Frauen kommt. Als stille Freunde haben sie die Engländer - und ihre Funkgeräte. Auf Ochsenkarren oder hoch zu Roß verlegen sie manchmal in eine andere Gegend, meist ungeschoren, da wir sie ziehen lassen und sie auf lange Sicht für uns gewinnen wollen - als Waffengefährten gegen den Kommunismus. Es ist eine etwas unklare Situation, sie sind nicht Freund, auch nicht Feind, die Lage wechselt von mal zu mal.)
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
