Стево Г. Опачић

стево г. опачић
Стево Г. Опачић
Лични подаци
Датум рођења(1923-08-08)8. август 1923.
Место рођењаПлавно, код Книна, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти17. јул 2016.(2016-07-17) (92 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Професијаправник
Породица
СупружникАнка Опачић
Деловање
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
19411945.
Херој
Народни херој од23. јула 1953.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден Републике са златним венцем Орден братства и јединста Орден рада са црвеном заставом
Орден за храброст Орден за храброст Орден партизанске звезде са пушкама
Партизанска споменица 1941.

Стево Глише Опачић (Плавно, код Книна, 8. август 1923Београд, 17. јул 2016) био је учесник Народноослободилачке борбе, правник, друштвено-политички радник СР Србије и СФР Југославије и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 8. августа 1923. године у селу Плавну код Книна, у сиромашној сељачкој породици. После завршетка основне школе, као курир-радник, запослио се на изградњи Унске пруге. Затим је отишао у Београд и радио као грађевински радник, где је учествовао у штрајковима.

Народноослободилачка борба

После Априлског рата, вратио се из Београда у Плавно, где је учествовао у прикупљању оружја, муниције и друге војничке опреме. Почетком устанка, 27. јула 1941. године, заједно с другим устаницима освојио је усташку касарну у Плавну. У пролеће 1942. године био је десетар, а затим водник у Плавањској партизанској чети, која је ушла у састав батаљона „Бранко Владушић“. Приликом формирања Друге далматинске бригаде, батаљон је ушао у њен састав.

У борбама код Купреса, крајем децембра 1942, усташе су изненадним продором на Стожеру разбиле Штаб бригаде и угрозиле Први батаљон. Стево је с неколицином бораца сачекао усташке снаге које су наступале од Бугојна, извршио јуриш и разбио их, обезбедивши батаљон. Био је бомбаш у нападу на елитне четничке јединице Драже Михаиловића на Калиновику и приликом преласка Друге далматинске бригаде преко Дрине у Санџак, априла 1943. године. У тим борбама био је рањен.

У почетку Пете непријатељске офанзиве, Друга далматинска бригада водила је борбе на планини Сињајевини. Ту се Стево сукобио са Немцима и у борбама прса у прса са водом држао своје положаје. У време битке на Сутјесци, када је Друга далматинска бригада водила вишедневне борбе на Барама, спречавајући покушаје надмоћнијих немачких снага да продру у долину Сутјеске, Стево је учествовао у одбрани положаја и у противјуришима. Стево је тада са водом бранио Планиницу, на коју су Немци од 5. до 8. јуна вршили напад за нападом, али су сваки пут били одбачени.

У покрету преко Зеленгоре 11. јуна, Први батаљон је изненада упао у немачку заседу. Стево је за време борбе запленио два митраљеза и две радио-станице. У борби је ликвидирано преко 40 немачких војника. За исказану храброст и вештину при командовању јединицом у борби, Стево је тих дана био постављен за командира Треће чете.

У борби с Немцима, 17. августа 1943. године, у селу Подгорје код Тузле, Стево се са четом провукао кроз шуму и напао Немце с левог бока, одбацивши их у долину и тако створио услове за њихов пораз. Том је приликом погинуло и рањено 50 Немаца. Учествовао је и у биткама које је Друга далматинска бригада водила касније у Црној Гори и Санџаку крајем 1943. и почетком 1944. године.

Јуна 1944. године, по наређењу Врховног штаба НОВ и ПО Југославије, Стево Опачић је из Црне Горе са групом од тридесетак војно-политичких руководилаца из Друге далматинске бригаде упућен у Осми корпус у Далмацију. Стево је тада у Осмом корпусу постављен за команданта Четвртог батаљона Четрнаесте бригаде Деветнаесте дивизије НОВЈ, која је тих дана водила борбе на подручју северне Далмације. Био се истакао у петнаестодневним борбама за ослобођење Книна против Немаца и четника Момчила Ђујића. У борбама је био тешко рањен код села Оћестова, у сукобу бораца са немачким тенковима.

Послератни период

После рата, био је на одговорним дужностима у Управи државне безбедности (УДБ) за Србију и Југославију. У то време је поред вршења дужности завршио гимназију и Правни факултет у Београду. Од 1963. године био је генерални директор предузећа за спољну трговину „Прогрес“.

Након одласка у пензију, живео је у Београду, у насељу Церак Виногради. На војној паради „Корак победника”, одржаној 16. октобра 2014. године, поводом 70-е годишњице ослобођења Београда, Стево Опачић се налазио међу 20-ак ветерана-учесника Београдске операције, који су присуствовали паради. Као једини народни херој Југославије, налазио се међу почасним гостима и стајао је у првом реду поред председника Владе Републике Србије, Александра Вучића.[1]

Преминуо је 17. јула 2016. године у Београду.[2] Кремиран је на београдском Новом гробљу, а сахрањен у породичној гробници на гробљу у Батајници.

Био је ожењен са Анком Опачић, рођеном Булат (1924—2016), која је била учесница Народноослободилачког рата (НОР) и носилац Партизанске споменице 1941, коју је упознао крајем 1944. године током лечења у Биограду на Мору, где је она радила у партизанској болници. Она је била рођена сестра генерала Радета Булата, такође народног хероја Југославије, а преминула је свега месец и по дана пре њега. У браку са њом имао је двоје деце — ћерку Јадранку и сина Петра.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден Републике са златним венцем, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом, два Ордена за храброст и Орден партизанске звезде са пушкама. Орденом народног хероја одликован је 23. јула 1953. године.

Референце

Литература