Као командир вода, учествовао је у нападу на жандармеријску станицу Тијарице, када је био рањен, и у рушењу моста у Триљу. У локалној офанзиви априла 1942, Иван и његов вод из заседе су напали италијанске фашисте на путу Хрваце—Рибарић и присилили их на повлачење. Сутрадан је непријатељ дошао са још јачим снагама, али их је Гувин вод успео да протера преко Цетине. Запленили су четири камиона и разни други материјал. Маја 1942, када су италијански војници напали Вјешића гору и опколили партизански логор, Гуво се са групом бораца пробио иза њихових линија и напао их слеђа.[1]
Након формирања Прве далматинске бригаде, Гуво је био постављен за командира чете, а потом за заменика команданта и команданта батаљона, те команданта Једанаесте далматинске бригаде. Учествовао је у акцијама код Вагња, Дувна и Јајца. Тада су Гуво и неколико других партизана штитили повлачење Прве далматинске бригаде пред немачким снагама.[1]
Једанаеста бригада је из Корушке била пребачена у Тетово. Гуво се налазио на дужности команданта Једанаесте бригаде до 1947. године, када је отишао у Пешадијску официрску школу у Сарајеву. Након завршетка школе 1948, био је постављен за команданта пука до 1950. године. После тога је постао директор фабрике „Чајавец“ у Бањалуци. Налазио се и на дужности персоналног референта Генералне дирекције ваздухопловства. Завршио је Вишу војну академију ЈНА, након чега је постављен на дужност начелника Првог одељења Прве армијске области. Пензионисан је 1956. године у чину пуковникаЈНА.[1]
Године 1958, био је изабран за народног заступника Сабора СР Хрватске. Био је активан у организацији Савеза бораца НОР-а, резервних војних старешина и у месној заједници где је живео. Био је члан многих друштвено-политичких организација.[1]
