Ружица Сокић
Ружица Сокић
Лични подаци
Датум рођења	(1934-12-14)14. децембар 1934.
Место рођења	Београд, Краљевина Југославија
Датум смрти	19. децембар 2013.(2013-12-19) (79 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Образовање	Факултет драмских уметности
Занимање	Филмска и позоришна глумица
Породица
Супружник	Мирослав Лукић (? – 2013)
Родитељи	Петар и Вукосава Сокић
Рад
Активни период	1957—2013.
Веза до IMDb-а
Награде Остале награде Златна арена (1973, 1974), Павле Вуисић, Жанка Стокић, Стеријина награда, Златни ћуран

Ружица Сокић (Београд, 14. децембар 1934 — Београд, 19. децембар 2013) била је српска филмска, позоришна и телевизијска глумица.

Као дете учествовала је у Дечјој радио-драмској групи Радио-Београда, а 1958. године је дипломирала глуму на Академији за позоришну уметност у Београду. Једно време је била чланица Савременог позоришта, да би затим прешла у Атеље 212. Филмску каријеру започела је 1957. године у филму Суботом увече и током своје каријере глумила је у око 40 филмова. За улогу у филму Горки део реке (1965) награђена је Сребрном ареном на филмском фестивалу у Пули.

Највеће успехе остварила је филмовима Кад будем мртав и бео (1967) и Жута (1973). За свој перформанс у филму Жута, као и у филму Ужичка република, награђена је Златном ареном. Велику популарност у бившој Југославији донела јој је улога мајке Персиде "Сиде" Пантић у комедији Тесна кожа. Упечатљиве су остале и улоге снаје Руже у Другој Жикиној династији и Велиборке у Срећним људима. Неке од њених познијих великих улога је улога Таске, у великом биоскопском хиту Зона Замфирова из 2002. године, а истакла се и у серији Грех њене мајке, тумачећи лик куме Анице.

За свој филмски и позоришни рад добила је многе награде и признања, као што су Жанка Стокић, Добричин прстен, Златни ћуран, Јоаким Вујић, Павле Вуисић, Златна арена, Стеријина награда и друге. Њен легат налази се у Музеју Југословенске кинотеке и Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.^[1][2]

Након дуже борбе са Алцхајмеровом болешћу, Ружица Сокић преминула је у Београду 2013. године у 79. години живота.^[3][4]

Рођена је 1934. у Београду, у тадашњој Краљевини Југославији, као кћерка трговца и сувласника листа „Правда“, Петра Сокића (1893—1964), и мајке Вукосаве (умрла 2000), ћерке свештеника из Бањалуке.^[5] У детињству је летовала код деде у Бањалуци, где је наследила земљиште у центру града.^[6]

Још као девојчица учествовала је у Дечјој радио-драмској групи Радио-Београда, а године 1958. дипломирала је глуму на Академији за позоришну уметност у Београду. Краће време била је чланица Савременог позоришта, убрзо прелази у Атеље 212, где је бројним улогама (првенствено савременог и домаћег репертоара) открила и потврдила дар „рођене глумице“. Глумила је у око 40 филмова; већ за прву улогу („Горки део реке“, 1965, Ј. Живановића) награђена је Сребрном ареном на фестивалу у Пули. Највеће успехе остварила је главним улогама певачице у филму „Кад будем мртав и бео“ (Ж. Павловића, 1967) и простодушне уличарке у филму „Жута“ (В. Тадеј, 1973), за коју је у Пули награђена Златном ареном. Запажена је и на телевизији (играла је и у истоименом комаду Г. Михића у Атељеу 212), те споредном улогом мајке којој син гине у борби у „Ужичкој републици“ (Ж. Митровић, 1974), за коју је такође награђена Златном ареном. Запажена је и на телевизији (нпр. комедије Б. Црнчевића и А. Поповића, телевизијске серије „Цео живот за годину дана“, „Рађање једног народа“, „Занати“, „Самци“ и др.).

Током 2010. објавила је књигу сећања „Страст за летењем“.^[7]

Преминула је 19. децембра 2013. године у Београду, после дуге болести (Алцхајмерова болест).^[8] Сахрањена је 24. децембра 2013. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.^[9]

У Југословенској кинотеци је 16. октобра 2015. отворен легат Ружице Сокић са њеним фотографијама, наградама, плакатима и књигама.^[10]

На кући у којој је живела откривена је спомен-плоча 27. марта 2016. године.^[11]

Фондација „Ружица Сокић“, основана 2014. године, додељује награду Ружица Сокић. Заслуге за то имао је њен супруг Мирослав Мики Лукић.^[12] Прва добитница ове награде за сезону 2014/15 је Нада Шаргин.^[13] Добитница за сезону 2017/18 је Милица Гојковић.^[14]

За свој филмски и позоришни рад добила је бројне награде и признања:^[15]

• Добричин прстен, највећа глумачка награда која се у Србији додељује за глумачко дело, (2011)
• Награда Велика Жанка, која се додељује глумачкој личности која је "обележила позоришни живот Србије својом стваралачком вредношћу и богатством глумачког израза", (2007)
• Награда "Павле Вуисић“, за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму, на Филмским сусретима у Нишу (2003)
• Нушићева награда, за животно дело глумцу комичару на „Нушићевим данима“ у Смедереву (2002)
• Статуета Јоаким Вујић, за изузетан допринос развоју позоришне уметности Србије (1999)
• Стеријина награда за улогу у представи „Крмећи кас“, (1966)
• Стеријина награда за улогу у представи „Чудо у Шаргану“, (1976)
• Златна арена у Пули, за најбољу главну женску улогу у филму Жута, (1973)
• Златна арена у Пули, за најбољу споредну женску улогу у филму Горки део реке, (1965)
• Златна арена у Пули, за најбољу епизодну улогу у филму Ужичка република, (1974)
• Седмојулска награда за животно дело (1989)
• Статуета ћуран за улогу у представи „Рањени орао" на Данима комедије у Јагодини,(1974)
• Статуета „Миливоје Живановић"
• Велика повеља за женску улогу у филму Жута, на Филмским сусретима у Нишу (1973)
• „Златна колајна“ на Фестивалу монодраме у Земуну (1981)
• „Кристална призма“ Академије филмске уметности и науке (1994)
• „Златна клапа"
• Златни медаљон „Љубиша Јовановић“ на Свечаностима у Шапцу (1999)
• Награде „Јазавац у џаку“ на ТеатарФесту у Бањалуци
• Октобарске награде града Београда

• Хани (Е. Олби, Ко се боји Вирџиније Вулф), Атеље 212
• Глорија (М. Шизгал, Тигар), Атеље 212
• Милева (А. Поповић, Крмећи кас), Атеље 212
• Госпава (Љ. Симовић, Чудо у Шаргану), Атеље 212
• Лудмила (Н. Ромчевић, Гробљанска), Звездара театар
• Бароница Штетен (Е. фон Хорват, Код лепог изгледа), Атеље 212
• Мир–Јам (М. Јаковљевић–Б. Михаиловић, Рањени орао), Атеље 212
• Жута (Г. Михић, Жута), Атеље 212
• Јулија (Б. Пекић, Корешподенција), Атеље 212
• Патриција (Ж. Ануј, Женски оркестар), Атеље 212
• Валерија (Е. фон Хорват, Приче из Бечке шуме), Атеље 212
• Фригајет (В. Рабадан, Кад је жена нема), Атеље 212
• Секретарица (Т. Ружевич, Картотека), Атеље 212
• Хана ((П. О. Енквист, Из живота кишних глиста), Атеље 212
• Мајка (А. Адамов, Случај професора Тарана), Атеље 212
• Сара (Х. Пинтер, Љубавник), Атеље 212
• Розика (А. Поповић, Развојни пут Боре Шнајдера), Атеље 212
• Беатриса (А. Вескер, Четири годишња доба), Атеље 212
• Кнегиња Хималаји (В. Гомбрович, Оперета), Атеље 212
• Зорка (Д. Михајловић, Жене), Атеље 212
• Зорка Туцаковић (Б. Љумовић, Бонтон или како се понашати према особама супротног пола), Атеље 212
• Карла (Р. Патрик, Кенедијева деца), Атеље 212
• Степанида (В. Аксјонов, Чапља), Атеље 212
• Катарина (Л. Нурен, Демони), Атеље 212
• Трудна Васиљка (А, Поповић, Мрављи метеж), Атеље 212
• Мег Фолан (М. Макдона, Лепотица Линејна), Атеље 212
• Хелена (Х. Ибзен, Авети), Атеље 212
• Шарлота (И. Бергман, Бергманова соната), Народно позориште у Београду
• Тијана (С. Ковачевић, Велика драма), Народно позориште у Београду.
• Мери (Ј. О’Нил, Дуго путовање у ноћ), Атеље 212
• Жанка (М. Илић, Жанка), Славија театар,
• (А. П. Чехов, Три сестре), Битеф театар
• Зора Шишарка (А. Поповић, Плеј Поповић), Атеље 212
• Мајка (С. Ковачевић, Јанез), Народно позориште у Београду
• Жена (М Марковић/А. Николић, Да нам живи, живи рад), Атеље 212
• Певачица (Р. Харвуд, Квартет), Мадленианум
• Госпођа (М. Момчиловић, Седам и по), Атеље 212
• Госпођа Бернхард (В. Моберг, Судија), Народно позориште у Београду

• Биографија је делом пренета са адресе http://www.filmovi.com/yu/glumci/451.shtml уз одобрење.

• Ружица Сокић на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Фондација Ружице Сокић
• Ружица Сокић на сајту PORT.rs
• Друга кућа Атеље 212 („Вечерње новости“, 17. новембар 2010)
• Ружица Сокић („Пулс“)
• Тако је говорила Ружица Сокић („Блиц“, 22. децембар 2013)
• „Ružica Sokić (1934-2013)”. Време. 19. 12. 2013. Приступљено 2. 4. 2022.