Награда у Пули за дебитантску улогу у филму „Време љубави Златна Нимфа на фестивалу у Монте Карлу, 1969. године Награда публике и награда трибине младих
Године 1960. полаже пријемни испит на Академији за позоришну уметност у Београду, али је не примају. Тада ју је отац питао: „Хоћеш да будеш глумица? Дођи у Титоград, и буди глумица!“. Одлази у Титоград и први пут на сцену ступа 23. марта1961. године као Дијана сирота Диклица. Једну сезону игра у зрењанинском Народном позоришту. Поново полаже пријемни у Београду1962. године, и примају је. Дипломирала је 1966. у класи професора Мате Милошевића, са улогом Клеопатре. Одустаје од идеје да оде у Мостар, пошто је стипендија Атељеа 212 везује за Београд.[2]
Први пут на филму у „Издајник“ код Кокана Ракоњца, касније ће играти у још петнаестак његових филмова. Од половине шездесетих година једна је од најмаркантнијих лица југословенског глумишта; снима и по неколико драма годишње.
Награде
Награда у Пули за дебитантску улогу у филму „Време љубави“. Изјављује: „Иако ми се рад на филму допада, у позоришту се осећам сигурније“. Одговор на Новинарски упитник: „Амбиција: Немам је, али сам врло амбициозна; ваш драмски аутор: Чехов; песма коју највише певате: после кише долази сунце“.
За улогу у телевизијској драми „Господин Фока“ добија златну Нимфу на фестивалу у Монте Карлу, 1969. године. Те исте године за улогу Електре добија награду публике и награду трибине младих. За улогу Електре, пише критичар: „Њена Електра била је дивље створење, заслепљено мржњом и избезумљеном жељом за осветом, створење које је дошло из оног времена из кога су велики трагичари цивилизоване и углађене Атине узимали грађу за своје драме“[3]