Статуета Ћуран 1972. Развојни пут Боре Шнајдера 1981. Ожалошћена породица 2002. Доктор Шустер 2005. Свињски отац Златни ћуран 2012. Награда за животно дело
Јелисавета „Сека” Саблић (Београд, 13. јун1942) српска је глумица јеврејског порекла. По неким изворима слови за највећу домаћу комичарку[1][2] или краљицу комедије.[3]
Отац Стеван рођен је у Малој Градуси, на Банији, а мајка Вера Аврамовић (рођена као Мери Ашеровић[4]) у Лесковцу[5] и пореклом је сефардскаЈеврејка. Завршила је Основну школу „Свети Сава”, Четрнаесту београдску гимназију и Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, 1965. године, као најбољи студент у класи професора Мате Милошевића.[6] Ту је упознала Драгана Николића, који је најпре постао њен најбољи пријатељ са класе, а потом и кум. За време гимназијских дана, као чланица Драмске секције, била је један од оснивача аматерског позоришта Дадов, а по завршетку факултета, након многих потешкоћа, дебитовала је у Позоришту „Бошко Буха“, и глумила у представама Пепељуга, Концерт за тинејџере, Чаробњак из Оза, Три мускетара и другима. Убрзо потом, помогла је да и Николић добије ангажман у Бухи.[7] У једном интервјуу за НИН, Саблићева је открила да јој је мајка прижељкивала дактилографску каријеру, јер је глумачку професију сматрала опасном по здравље.
Године 1982. Сека је играла у филму Маратонци трче почасни круг, по многима највећем остварењу југословенскекинематографије. Њена јунакиња, Кристина, свира клавир у време немих филмова, и не прихвата тонске филмове који убрзо стижу. Поред тог, јавља се и проблем љубавног троугла између Ђенке (Бора Тодоровић), његовог најбољег пријатеља, Мирка (Богдан Диклић) и ње. Касније су се појавиле многобројне урбане легенде у вези са снимањем филма, као и о односима који су владали унутар глумачке екипе. Најпознатији међу њима свакако је био инцидент између Саблићеве и Тодоровића, двоје дугогодишњих пријатеља. Наиме, Бора се, у сцени у којој наводно води љубав са Кристином, занео толико да је прешао границу професионализма и глуме, због чега се Саблићева увредила и претила да ће напустити снимање.[9] Иако је било познато да двоје глумаца од тада не одржавају никакав контакт, обоје су изјављивали да су у добрим односима.[10] Тек 2016, две године након Борине смрти, у једном интервјуу Сека је признала да јој је жао што је дошло до свађе која је трајала тридесет година, и што толико дуго није причала са њим. Онда је додала да тада, када глумац више није међу живима, мисли да је вампирски поново говорити о томе и одбила даљи разговор.[9] Сека је још инсистирала и на преговарању о сцени у којој нага плива у језеру у подножју Авале у Малој Иванчи, Језеро Трешња. Како је сама рекла у емисији Балканском улицом, редитељ није желео да је снима скроз обнажену, јер (како је она сама веровала) никад није била нека риба. На питање о непријатностима током снимања, Саблићева је Дедићевој одговорила:
„Да, било је јако непријатно. Пливала сам у тој баруштини. Жабе су скакале око мене. Бора (Тодоровић) је трчао го по шуми. Њему је то причињавало задовољство, знате. И свађао се око дневница.”
Сека је играла споредне улоге у ТВ серијама Казнени простор и Метла без дршке, а затим и у филму ЛединаЉубише Самарџића из 2003. године. Зенит нове популарности доживела је 2005. у ситкому Љубав, навика, паника, где је тумачила лик Вере, психолога. Серија је на комичан начин приказивала живот дисфункционалне београдске породице, коју чине две тинејџерке, отац (Никола Симић) и мајка—матријарх (Сека). Брза размена хумористичних реплика учинила је ситком изузетно гледаним, а глумици обезбедила обновљену популарност. Стога је и њена наредна улога опет била главна — у ТВ серији Премијер, Сека се појавила у улози Борјане, комичне председнице Републике. Успех ситкома Љубав, навика, паника касније је потврђен и наградом гледалачке публике, будући да је заједно са Николом Симићем, Саблићева 2007. године добила награду Глумачки пар године "Она и он", на Филмским сусретима у Нишу.
За улогу Дивне у представи Доктор ШустерЗвездара театра, Сека је 2002. године награђена Статуетом Ћуран на Данима комедије у Јагодини. Ову награду, своју четврту по реду, добила је и 2005. године за улогу Даре у представи Свињски отац, у изведби Крушевачког позоришта. За исту улогу, 2006. године награђена је и наградом Љубинка Бобић, коју додељује Савез драмских уметника Србије, за најбоље глумачко остварење у области комедије. Исте године, Сека је постала лауреат Нушићеве награде, која јој је додељена за велики допринос уметности глуме у области комедије.
Године 2008. постала је лауреат награде Жанка Стокић, за свеукупан допринос српској филмској, телевизијској и позоришној уметности. Жири који јој је доделио награду чинили су Ружица Сокић, Предраг Ејдус, Егон Савин и Манојло Вукотић, а Ејдус је приликом уручења изјавио да је Сека „један од оних уметника које је Бог дотакао, и који су тај додир схватили као обавезу”. Додао је и да је Сека „глумица свих београдских позоришта”, а у образложењу је још истакнуто и да је Сека Саблић „глумица упечатљиве мимике и способности трансформације непоновљивог глумачког израза, заснованим на темељним психолошким студијама”. Године 2010. Сека је награђена највећим глумачким признањем у Србији — Добричиним прстеном, наградом за животно дело.
Ову деценију у каријери Саблићеве обележиле су и улоге у филмовима Хадерсфилд и Читуља за Ескобара, затим у серији Село гори, а баба се чешља и у теленовели Љубав и мржња. Изузетно значајна била је још једна главна улога — у ТВ серији Куку, Васа, будући да је глумица имала 67 година и утврђивала статус једног од најстаријих активних ТВ лица. Године 2010. Сека је играла улогу Ноне Салом у ТВ серији Мирис кише на Балкану, Љубише Самарџића. Недељник „Време” написао је да је Секино присуство у кадру такво да њена споредна улога на гледаоца делује као главна.[11]
Глумачку каријеру започела је у Позоришту „Бошко Буха“, где је играла у представама Пепељуга, Чаробњак из Оза, Три мускетара, итд.
Њену каријеру обележио је период проведен у Атељеу 212 од 1968. до 1993. године, од када је у статусу слободног уметника. Неке од улога које је остварила у том позоришту су следеће:
Играла је у представи Развојни пут Боре Шнајдера, који је по тексту Александра Поповића режирао Бранко Плеша. За ову улогу награђена је Златним ћураном за најбоље глумачко остварење на Фестивалу комедије у Јагодини;
Играла је лик Анђелке Бојанић у представи Рањени орао или смеју ли девојке допустити пробу пре брака у Михизовој драматизацији, а у режији Соје Јовановић;
За улогу у представи Иза кулиса Мајкла Фејна, у режији Алисе Стојановић, добила је Октобарску награду града Београда у области позоришне уметности за глумачко остварење 1993. године;
Сека Саблић је увек нерадо говорила о детаљима из приватног живота. У емисији Балканском улицом, прекинула је Весну Дедић рекавши да не жели да износи полицијске биографске информације, те самим тим, да не жели да говори о свом детињству и пореклу.
За себе увек каже да је свом сину Стефану била строга мајка, да је инсистирала на његовом осмогодишњем музичком образовању (клавир), јер је сматрала да ће бити успешан човек једино ако је духовно богат и образован.
Позната је по томе што често, намерно или случајно, засмеје колеге са којима игра у представи или пред камерама. С друге стране, њу је, током читаве њене каријере, ненамерно засмејао само Бора Тодоровић, који ју је у представи Рањени орао држао у наручју и, не приметивши, певао у фалшу. Саблићева се толико насмејала да ју је он испустио из наручја на даске. Зоран Радмиловић је рекао да је на Секу слаб и приватно, као на блиску пријатељицу, и пословно као на глумицу која се једном рађа. Тодоровић, Лане Гутовић и Воја Брајовић сложили су се једном да је једина женска особа која никада није пала на њихове форе била управо Сека Саблић. Саблићева им се 2015. године шаљиво и јавно захвалила на том признању и рекла да је она много пре њих завршила чубурску мангупску школу.
Глумица је изјавила да никад није имала среће у љубави и да се никад није разумела у мушкарце. Сека је објаснила да је једним делом за то заслужно њено васпитање, у целости засновано на масивној руској књижевној традицији и на обимним руским љубавним романима. Додала је још да верује да би на љубавном плану много боље прошла да је на међуљудске односе гледала инспирисана америчком књижевном традицијом:
„Код њих је то поједностављено, наивно, невино. То су разумевање, дружење, секс, разговор.”
Све до 1999. године, глумица је једном годишње одлазила код дугогодишње пријатељице која живи у Њујорку. Као разлог за то навела је потребу да на кратко побегне од српске чамотиње и ксенофобије и да се отуд врати, не пуних батерија, него излечена. Мноштво пријатеља Саблићева је стекла и међу својим колегама. Међу њима су њени кумови, Милена Дравић и Драган Николић, затим Ружица Сокић, Мира Бањац, Зоран Радмиловић и Рената Улмански.
О себи често каже да људи стичу утисак да је увек забавна и шаљива, а да је у ствари често импулсивна, понесена „примитивним осећањима”, да гунђа и да је љута. Истиче и да пажљиво чува своју „приватну личност”, јер кад би попримала одлике својих (комичних) ликова, „одавно би била у лудници.”[11]
Секин син, Стефан Саблић, је познати позоришни редитељ.
