Милена Дравић (Београд, 5. октобар1940 — Београд, 14. октобар2018) била је српска и југословенска глумица. Често је називана највећом југословенском филмском дивом. Глумила је у преко 100 филмских остварења, заједно са највећим домаћим и холивудским глумцима, а упоредо је играла и у позоришту, где је остварила око 70 улога.
Милена је често играла самохране мајке, сељанке, жене из радничке класе, заводнице и јунакиње ратних епопеја, била је и пионир и ексцентрична бунтовница из филмова црног таласа и трагична хероина, а великим делом на успеху у каријери дугује и романтичним комедијама у којима је глумила уз Љубишу Самарџића.
Милена је рођена 5. октобра 1940. у Београду, на Дорћолу, преко пута цркве Светог Александра Невског. Похађала је основну школу Јанко Веселиновић у Душановој улици, а потом уписала Прву мушку гимназију. Њен отац Миленко Дравић је играо фудбал, међутим морао је да престане када је сазнао да болује од инфективне жутице. Пар година касније, њен брат Раде постао је хокејаш. Мајка Ана била је талентована за певање, и премда је сањала да јој то буде професија, одлучила је да буде домаћица и посвети се само породици. Милена каже да јој је њен суд одувек био најбитнији.[2]
Њена тетка, очева сестра, препознала је у Дравићевој таленат за рецитовање и сцену, те је замолила једну своју пријатељицу да процени да ли је у праву. Ова се сложила са тетком, и Милениним родитељима предложила да је упишу на балет, што су ови одмах и урадили. Милена има чак и мало манекенског искуства, будући да је на Коларчевом универзитету учествовала на модној ревији и носила ђубретарац.[2] Убрзо након тога, стигла је прва филмска понуда.
Дравићева је на филм дошла случајно, када је 1958. први пут напустила Београд, и отишла код тетке у Сарајево. Запазио је словеначки редитељ Франтишек Чап и дао јој улогу у свом филму Врата остају отворена. Снимала је цело лето, а продуцент је била кућа Босна филм.[3] Милена потом снима Дилижансу снова, Заједнички стан, Боље је умети, Узаврели град и Лето је криво за све. Уписује Факултет драмских уметности и почиње рад на филму Прекобројна, у режији Бранка Бауера. Ту је играла девојку са села која са момком креће на радну акцију. Иако је факултет уписала зато што је била изузетно мотивисана, Милена је тада мислила да је њен опстанак на филму неизвестан. Међутим, добивши за Прекобројну награду Златна арена на Филмском фестивалу у Пули, схватила је да је на путу да изгради велику каријеру.[3]
Дравићева је тада била избачена са факултета, јер је на предавањима због снимања није било више од месец дана. Годинама касније, њена професорка Огњенка Милићевић је молила да се врати и предложила да јој Прекобројна буде дипломски рад, но ова није хтела. Негде у то време почела је да игра у позоришту Атеље 212, за које данас каже да је везују јако лепе успомене.[2]
Већ 1973. Дравићева је била најпопуларнија глумица у Југославији. Од зараде од филма Сутјеска, који је снимила те године купила је кола.[3] Четири године касније игра Лепу у филму Љубавни живот Будимира Трајковића, са Љубишом Самарџићем у насловној улози. Филм је постао велики комерцијални хит, те су дуо Дравић–Самарџић постали добитна комбинација и сан многих редитеља. Љубавни живот Будимира Трајковића био је само први у низу успешних романтичних комедија које су направили заједно. У ратној акцији Повратак отписаних из 1978. игра Лулу, а у биографском филму Снови, живот, смрт Филипа Филиповића из 1980. његову сестру Драгу Филиповић. Исте године снима још два битна филма: први је била комедија са Самарџићем Рад на одређено време, где глуми самохрану мајку чијем је сину (Никола Којо) потребан отац. Ово је био изузетно популаран филм, који се и данас често репризира. Други филм који је снимила 1980. је Посебан третман, кандидат за Златни глобус за најбољи страни филм.[10] Дравићева је за њега награђена Повељом Нишких филмских сусрета за најбољу женску улогу и Наградом за најбољу споредну глумицу на Канском филмском фестивалу.[10]
Милена осамдесетих наставља са низањем биоскопских хитова – игра у комедијама Лаф у срцу, Мој тата на одређено време, Развод на одређено време, тумачи споредне или мање улоге у филмовима Шећерна водица, Бој на Косову и Чавка. Изузетан успех остварује као Гордана Диклић, у данас често репризираном филму Није лако са мушкарцима. Дравићева је велику популарност и омиљеност у народу стекла и улогом у ТВ–серији за децу Приче из Непричаве, где је глумила учитељицу која долази да ради у једној сеоској школи, где се спријатељи са локалним сељаком, кога је играо Зоран Радмиловић. Серија је била веома гледана и вољена, јер је на духовит начин приказивала односе између господствене учитељице с једне, и необразоване али паметне деце и неотесаног, али шармантног сељака Миленка (Радмиловић) с друге стране.[11]
1991—2010.
Крајем века игра споредне улоге у филмовима Небеска удица и Буре барута, а 2002. поново добија на популарности захваљујући блокбастеру Зона Замфирова, где је играла Ташану. Године 2007. у ТВ–серији Позориште у кући игра Вукосаву Петровић. Овај римејк истоимене серије из 1972. године, био је веома гледан на РТС-у, где је приказиван у више наврата. Дравићева је још играла и споредне улоге у хумористичној серији Луд, збуњен, нормалан и у хит–филму Свети Георгије убива аждаху, као и епизодну улогу у серији Село гори, а баба се чешља. Милена са захвалношћу истиче да је Стефан Арсенијевић, редитељ филма Љубав и други злочини из 2008, вратио на филм у време када је на РТС-у нису желели, и на неки начин јој обезбедио улоге у поменутим пројектима.[12][13] Такође каже да је захвална и Горану Паскаљевићу, који јој је обезбедио улогу у његовом Бурету барута, у време када се борила против Милошевићевог режима, и када је трајала најгора деценија у њеној каријери.[12]
Педесет година глумичине каријере у земљи није обележено. Милена се 2009. године, тачно педесет година од снимања свог првог филма, поново нашла у Сарајеву. Шетајући се са својом кумом и колегиницом Секом Сабљић, зауставила се испред порушене зграде Босна филма. Велики јубилеј је обележен тако што је Сека телефоном сликала Милену која је стала испред зграде у којој је све почело.[3]
Милена је крајем 2011. и почетком 2012. године успешно играла у представи Харолд и Мод. Године 2013. глумила је у краткометражном филму Срећа, а наредне године у филму Маријина епизода, у улози Леле. У периоду од 2013—2015. године имала је улогу госпође Ксеније у ТВ серији Синђелићи. У серији Комшије (ТВ серија) глумила је од 2015. године у 19 епизода, у улози Браниславе Здравковић.
Крајем 2016. године објављена је монографија „Милена Дравић - више од уметности”.COBISS.SR227706380[14] Друга монографија, „Милена Дравић или кључ снова”COBISS.SR263630604, објављена је двојезично на српском и на енглеском, крајем 2018. године.[15][16]
Легат Милене Дравић и Драгана Николића је отворен у Југословенској кинотеци5. маја2018. године, а Дравићева је том приликом кинотеку назвала својом другом кућом.[17][18]
Дебитује 1971. године у Атељеу 212 са представом Улога моје породице у светској револуцији, где долази на позив тадашње управнице тог позоришта Мире Траиловић. Запажене улоге остварује и у представама Душана Ковачевића, у Звездара театру који је сматрала својом кућом. Представу Лари Томпсон - трагедија једне младости одиграла је 312 пута за 18 година, истичући да је веома волела улогу управнице Катарине. Са монодрамом Милена у свету мушкараца гостовала је по целом свету и остварила бројне успехе. Са посебном радошћу играла је у представи Бокешки Д-мол у Тивту, и често говорила како сматра да је то једна од најбољих представа у њеној каријери. Последњу улогу остварила је у представи Харолд и МодБеоградског драмског позоришта, за коју је вишеструко награђивана.
Након огромног успеха филма W.R. Мистерије организма, Милена је добила понуду да се слика за америчко издање Плејбоја, што је глатко и без размишљања одбила. Међутим, њене фотографије су ипак освануле у том часопису будући да су се уредници 1965. бавили глумицама иза гвоздене завесе и објављивали њихове слике. Између осталих, ту је била и Миленина слика у мушкој кошуљи.[2]
Милена Дравић први пут се удала за редитеља Младомира Пуришу Ђорђевића 1960. године[1], од кога се развела након неколико година заједничког живота. Други брак јој је био са редитељем Војиславом Коканом Ракоњцем, са којим је била у браку све до његове преране смрти 1969. године.
На снимању филма Како су се волеле две будале упознала је Драгана Николића, и са њим почела љубавну везу. У једној од пауза између снимања 31. децембра 1971. отишли су у Општину Врачар и венчали се.[2] Кума им је била Сека Саблић, а венчање је прошло без медија и остала им је забележена само једна фотографија..[29] Николић, који је три године млађи од ње, постао је популаран тек две године касније, са југословенском хит серијом Отписани.
Награде и признања
Златна медаља за заслуге, за изузетне заслуге у културним делатностима, 2015. године (поводом Дана државности Републике Србије)
