Портал је тренутно затворен због неактивности, према консензусу уредника. Уколико желите да поново покренете овај портал, прво своју наум изложите заједници на ВП:Трг/Википолитика.
Геофизика (грч. γή = Земља, грч. φυσικά = својство, природа) је наука која се бави проучавањем различитих физичких својстава литосфере, хидросфере и стратосфере. У оквиру геофизике изучавају се физичка поља Земље (гравитационо, магнетско, електрично) и њихова међусобна интеракција. Примењена геофизика је научна дисциплина, која проучава састав и структурну грађу Земљине коре, ради проналажења разних минералних сировина. Њена изучавања заснивају се на геофизичким методама истраживања.
Шире схваћена, геофизика подразумева и студију космичких феномена који утичу на појаве на Земљи - космичку радијацију и сунчеву радијацију (тзв. сунчев ветар).
Гравиметрија је дисциплина геофизике која се бави проблемом мерења и одређивања величина везаних за гравитационо пољеЗемље. Ово мерење односи се на убрзања Земљине теже или разлике тог убрзања, хоризонталне градијенте убрзања Земљине теже (његове промене на јединицу дужине у хоризонталној равни) и величине које одређују закривљеност еквипотенцијалне површи силе Земљине теже.
Геомагнетизам је област геофизике, чији је предмет проучавање геомагнетног поља и феномена који су у узрочној вези са њим. Обухвата проучавање процеса магнетизације стена под дејством геомагнетног поља, као и стабилност таквих врста магнетизације.
Основу савременом проучавању геомагнетских феномена поставио је Фридрих Гаус, који је и доказао да се геомагнетно поље може приказати полиномом, чији чланови представљају поља фиктивних дипола или мултиполова.
Геоелектричне методе заснивају се на мерењу потенцијала електричног поља Земље, било природног, било вештачки изазваног, и тумачењем мерених вредности разликама у отпорности делова полупростора, самим тим и разликама у геолошкој грађи полупростора.
Поступци, који се примењују у геоелектричној методи, деле се на основу тога да ли проучавају природно или вештачки изазвано електрично поље.
Геофизичка испитивања терена применом сеизмичких метода изводе се понајвише у циљу истраживања лежишта нафте, затим за потребе инжењерско - геолошких испитивања терена, као и при решавању појединих специфичних проблема из осталих домена геологије. Посебан значај имају при истраживању дубоких делова Земљине коре и одређивању њене дебљине. Интерпретација резултата сеизмичких испитивања превасходно је квантитативна и даје најпоузданије бројне податке о грађи Земље, који се применом геофизичких метода могу да добију. Сеизмичка испитивања изводе се на копну и мору.
Сеизмологија је грана геофизике која се бави студијом земљотреса. Састоји се од посматрања и мерења природних тектонских вибрација. Сеизмологија помаже у схватању тектонике Земљине коре, структуре унутрашњости Земље и предвиђању земљотреса.
Даљинска детекција представља метод прикупљања информација путем система који нису у директном, физичком контакту са испитиваном појавом или објектом. Принцип даљинске детекције се своди на систематско мерење одређеног енергетског поља и тумачење утврђених аномалија разликама у својствима испитиваног објекта. Даљинска детекција користи електромагнетно енергетско поље. По својој суштини она припада геофизичким методима истраживања.
Значај геофизичких метода лежи у томе што се њиховом применом омогућава лакше, брже и економичније решавање геолошких проблема уопште, а посебно оних везаних за истраживање лежишта минералних сировина, водоснабдевање или коришћење тла за изградњу грађевинских и хидротехничких објеката.
Миланковић је рођен 28. маја 1879. године у Даљу, близу Осијека (тада Аустроугарска, данас Хрватска). Похађао је Бечки технолошки институт, где је дипломирао грађевину 1902. и стекао докторат из техничких наука 1904, чиме је постао први српски доктор техничких наука. Касније је радио у тада чувеној фирми Адолфа Барона Питела Betonbau-Unternehmung у Бечу. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од ојачаног бетона, у тадашњој Аустроугарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу, до јесени 1909, када му је понуђена катедра примењене математике на Београдском универзитету, (рационална механика, небеска механика, теоријска физика).
Миланковићева истраживања имају велики утицај на геологију. Године 1988. у Перуђи (Италија) организован је научни скуп под називом „Цикло-стратиграфија”. На њему је званично промовисана нова истраживачка метода која у основи има Миланковићеве циклусе осунчавања, а која у ритмичким сменама слојева стена детектује хладније и топлије циклусе кроз које је прошла наша планета.
