Филозофија је наука која се бави општим и фундаметалним проблемима у вези са реалношћу, постојањем, знањем, вредностима, разумом, умом и језиком. Лексикон страних речи и израза дефинише филозофију као „мудрост, научни рад на изграђивању општег погледа на свет и сам тај поглед на свет“.
Реч филозофија долази из старогрчког φιλοσοφία лат.philosophia што у буквалном преводу значи љубав према мудрости. Питагори се приписују речи филозоф и филозофија. Реч је уведена као супротност софистима — мудрацима важним у античкој Грчкој који су продавали своје знање као учитељи — док се филозофи, као људи који воле мудрост, нису бавили мудрошћу због новца. Историјски, филозофија је обухватала све облике знања. Од времена античког грчког филозофа Аристотела до 19. века, „природна филозофија“ је обухватала астрономију, медицину и физику. На пример, Њутнова књига из 1687. године се звала Математички принципи природне филозофије, а касније је класификована као књига физике. У 19. веку је развој модерних истраживачких универзитета довео до професионализације и специјализације академске филозофије и других дисциплина. У модерно доба, нека истраживања која су традиционално била део филозофије су постала засебне академске дисциплине, укључујући психологију, социологију, лингвистику и економију.
Сократ (4. јун, 470. п. н. е. - 399. п. н. е.) (грчки Σωκράτης) је био грчки (атински) филозоф и једна од најзначајнијих личности западњачке филозофске традиције. Он се сматра једним од оснивача Западне филозофије. Он је енигматична фигура, позната углавном путем записа класичних писаца, посебно дела његових студената Платона и Ксенофонта, као и представа његовог савременика Аристофана. Платонови дијалози су међу најсвеобухватнијим описима Сократа који су сачувани, мада је у извесној мери нејасно у којој мери је сам Сократ „сакривен иза његовог најбољег следбеника, Платона“.
Кроз свој портрет у Платоновим дијалозима, Сократ је постао познат по својим доприносима пољу етике, и то је тај платонски Сократ који позајмљује своје име концептима Сократове ироније и Сократовог метода. Сократов метод је и дан данас често кориштени алат у широком распону дискусија, и тип је педагогије у којој се постављају серије питања, не да би се добили индивидуални одговори, него да би се подстакао темељни увид у проблематику. Платонов Сократ је исто тако важан и трајан допринос пољу епистемологије, и његове идеологије и приступ су се показали јаком основом знатног дела Западне филозофије која је следила. Његов најзначајнији допринос западњачкој мисли је његова дијалошка метода истраживања, позната као сократски метод или метод еленхос (elenchos), који је он широко примењивао у испитивању кључних моралних концепата а први пут је описан у ПлатоновимСократским дијалозима. Због овога се Сократ обично сматра оцем етике или моралистичке филозофије и филозофије уопште.
Античка филозофија обухвата филозофска мишљења и системе који су се развили на широком медитеранском простору прожетом античкомгрчком и римском културом у периоду од 7. века старе ере до пропасти античког света почетком 6. века нове ере.
Култура античке Грчке зачетник је и западноверопске културе. На том се географском подручју први пут у историји издваја филозофско-научни облик мишљења из религиозно-фантастичнога. Карактеристика старе оријенталне културе била је уклопљеност одређеног степена научног мишљења, до којег су стари оријентални народи доспели, у религиозно-фантастични облик мишљења. Та уклопљеност егзактне мисли у фантастично-религиозну мистику карактеристична је и за личности које се баве науком у старим културама. То су биле затворене свештеничке групе или пророци који су се издвајали из света и људског друштва да би тако осамљени и удубљени у саме себе дошли до истине. Њиховим способностима придавана је ауреола узвишености, надземаљског и надљудског. Грчка цивилизација ослободила је научно мишљење и еманциповала га од религије, подредивши га практичним задацима трговине, брзом развоју привреде, али и политичким задацима који су се наметали у вези с измењеном друштвено-економском структуром. То мишљење напушта служење фантастичко-религиозном човеку, који себе још није издвојио као појединца у оквиру друштва, и прелази у службу конкретног, егоистичног човека појединца. Кроз таквог човека и у његовом интересу зачела се у Грчкој ера самосталне научне мисли, чиме је обележен почетак једне нове епохе у историји човекова овладавања природом и друштвом. Грчка постаје колевком културног комплекса који кратко називамо „Западом“, што у то доба представља померање културног и економског развитка с Истока према Западу.
Прво одређење метафизике дато је код Аристотела, али јој он никада не даје то име већ је назива prima philosophia, односно, прва филозофија. Ова област филозофије се бави оним што је највише, самом суштином ствари. Не интересују је појединачности, својства и особености свеколиког чулног света, она истражује прве и највише принципе природе и сазнања.
Политичка филозофија је грана филозофије која у свом најапстрактнијем облику разматра концепте и аргументе преко којих се формира политичка мисао. Дебата о значењу речи „политичко“ је један од највећих проблема политичке филозофије. У ширем схватању, под овим појмом се подразумева политичка пракса и институције од којих се састоји власт сваке државе.
Етика се бави изучавањем морала и појмовима доброг и исправног. Свака етичка теорија садржи бар две компоненте - теорије: ону која одређује шта је добро или вредно и она која одређује шта је исправно. Заједно са естетиком спада у заједничку област филозофије која се назива аксиологија или теорија вредности.
Естетика је грана филозофије која се бави посебним обликом људског стваралаштва, уметношћу. Естетика испитује лепо и вредно у уметности, суштину уметничког стварања и доживљаја уметничког дела. Потиче од грчке речи αισθητική, што значи „онај који примјећује“ или „осетљив“. За Имануела Канта, естетика је „наука која посматра услове осећајне перцепције“.
