Термин књижевност, настао од речи књига, представља превод стране речи литература и њен је најближи синоним. Термин литература потиче из латинског језика од речи littera – слово, настао превођењем грчке речи са истим значењем γραμματικη (τεχνη) од γραμμα – слово.
Виктор Мари Иго (фр.Victor Marie Hugo; 26. фебруар1802 — 22. мај1885) је био велики француски писац и предводник многих књижевних и политичких генерација. За његово име везан је настанак француске романтичарске књижевности. Виктор Иго је је био песник, романсијер и драмски писац. Веома је био укључен у политички живот Француске.
Иго је рано стекао књижевну славу, која га је пратила све време његовог дугог живота. У петнаестој години његове стихове су запазили и похвалили највиши чланови Француске академије, а већ у осамнаестој је примљен за члана Академије у Тулузу. Његова слава је расла и он, од је угледања на велика имена француског класицизма прешао на оригинално књижевно стваралаштво. Иго је тада наступао као отворени присталица нових, романтичарских струјања у књижевности. Чувени предговор драми Кромвел сматра се манифестом романтизма. У њему Иго захтева да нова књижевност буде осећајна, а не рационална, да делује снагом речи и осећања, а не прописаном формом и укоченом конструкцијом. Писци класичари су реаговали ватрено и охоло, али романтичарска књижевна је већ била продрла у живот и заталасала младе књижевне генерације.
Славни писац је остао веран својим идејама до краја живота. Такав је био и после повратка у Француску, када се париски пролетеријат1871. године обрачунао са буржоазијом и ројалистима. Он се хумано залагао за похватане револуционаре након пораза Париске комуне. И у касним годинама живота Иго је био активан у књижевном раду, стварао нова дела и постао идол целог француског народа. У таквој слави је и умро, у дубокој старости – 1885. године.
Иго је једно од највећих имена француске културне историје. Он је успео да створи изузетно обимно књижевно дело и да у њему, поред најличнијих расположења, изрази општељудске тежње и идеале свога доба. Зато се то дело оцењује као најлепша химна животу и људском праву на срећу и слободу.
Кад су цветале тикве је назив романаДрагослава Михаиловића, објављеног 1968. године. Овај први Михаиловићев роман, од тада објављен у више од двадесет издања, заузима значајно место у српској књижевности и култури последњих деценија XX века. Роман је у време издавања изазвао значајну реакцију социјалистичког режима. Представа која је требала бити одиграна по овом роману је забрањена, а сам аутор тврди да ју је Јосип Броз Тито лично забранио. Данас се роман „Када су цветале тикве“ препоручује у средњошколском образовању Србије и преведен је на тринаест језика.
На позив редакције НИН-а и Завода за уџбенике, гласовима десеторице критичара роман је изабран на off-листу десет најбољих романа од оних који су од 1954. до 2004. године незаслужено остали без НИН-ове награде — престижног књижевног признања.
Правећи клице из области књижевности било би пожељно да користите шаблон {{клица-књижевност}}. Већ постојеће клице из области књижевности можете наћи у категорији : Клице књижевност.
