Mihailovićeva ofanziva izvedena je kao pomoćni udar u okviru napora Armijske grupe "E" da se probije na Sremski front i ratište severno od Drave. Takođe je pomogla da Armijska grupa E uspostavi poprečnu vezu između Sarajeva i fronta u donjem toku Drine:
Četničko pitanje: Nesigurnost kod četničkih jedinica po pitanju zauzimanju konačnog stava prema razvoju događaja u Jugoslaviji se djelomično potvrđuje neuspješnim pokušajem Keserovića da uspostavi saradnju s Rusima, kao i prijateljskim gestama Damjanovića prema 1. brdskoj diviziji. K tome je, prema posljednjim izvještajima, Baćević tražio razgovore u Beču. Sudeći prema posljednjim izvještajima, treba se očekivati uska saradnja na liniji Engleska-Subašić-Rusija-Tito. U tom slučaju bi četnici ostali sasvim sami, sem ako se ne odluče za radikalnu promjenu svog dosadašnjeg kursa. Iskorištavanje u korist Grupe Armija /E/, koja se borbom probija kroz sarajevsku oblast, se čini mogućom čak i uz poštivanje specifičnih instrukcija za hrvatski teritorij.[1]
– Večernji izvještaj obavještajnog odjeljenja Armijske grupe F (Heeresgruppe F) (28. oktobar 1944. godine)
Mihailovićeva ofanziva je izvedena prema željama nemačke Komande Jugoistoka, uz njihovu saglasnost i pomoć u municiji i zbrinjavanju ranjenika. Pored četnika, nemački proboj osiguravale su i ustaše:
„5. SS brdski korpus: [...] Krećući se od Kalinovika sa sjeveru, jače banditske snage potisle četnička osiguranja od Trnova ka Kasindolu (6 [kilometara] južno od Sarajeva). 1. bataljon 734. lovačkog puka, prebačen iz Podromanije motorizovanim transportom, stupio u kontranapad u saradnji sa ustašama i četnicima.“[2]
– Tajni dnevni izvještaj nemačke komande Jugoistoka (23. Decembar 1944.)
Slom Mihailovićeve ofanzive doveo je do demoralizacije i osipanja. Srpski udarni korpus odmarširao je Nemcima u Sarajevo, da bi bio transportovan vozovima u Sloveniju,[3] a ostale snage su nastavile put preko Ozrena ka Modriči, gde su se uključile u nemački sistem odbrane saobraćajnice Sarajevo – Bosanski Brod.
„Draža Mihailović će nastaviti borbu protiv komunizma. Njegove jedinice se već bore sa Titovim trupama i imaju djelomično vezu sa njemačkim jedinicama (pukovnik v. Jungfeld, general Müller). Sada je stvar u tome, kako upotrebiti četničke jedince kao prethodnice i osiguranje za komunikacije prilikom predstojećeg izmještanja njemačkih trupa iz Srbije.“[4]
– Zabilješka sa savjetovanja njemačkog okupacionog vrha o četničkom pitanju u Srbiji, 8. oktobra 1944.
Da bi olakšala ovo izvlačenje korpusa "Miler", Armijska grupa "E" uputila je 11. poljsku vazduhoplovnu diviziju krajem novembra u napad pravcem Sokolac - Vlasenica - Zvornik, radi bočne podrške i učvršćivanja fronta na Drini.
Počev od 7. novembra1944, nakon forsiranja Dunava kod Apatina i Batine, u Baranji se razvijao napad Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije, što je u tom trenutku bila najozbiljnije ugrožavanje nemačkih položaja. Zbog toga je Armijskoj grupi "E" naređeno što hitnije pomeranje trupa na sever. U sklopu pomeranja snaga, 11. poljska vazduhoplovna divizija morala je da napusti nameru posedanja i otvaranja puta Sokolac - Vlasenica - Zvornik.
8. decembra, nakon pregovora sa Nemcima, tim pravcem nastupila je glavnina JVuO. Armijska grupa "E" pokušala je da im obezbedi prihvat i vezu ostavljanjem jedne zaštitnice južno od Zvornika.
Počev od kraja oktobra 1944. u opticaju je bilo više koncepcija o daljem postupanju JVuO. Pavle Đurišić zastupao je ideju o koncentrisanju svih snaga u Crnoj Gori i povezivanju sa saveznicima u Grčkoj ili eventualno Albaniji, u slučaju iskrcavanja. Postojala je takođe ideja o koncentrisanju u Hercegovini i južnoj Dalmaciji, gde bi se dočekali saveznici. Ljotić je preko svojih predstavnika zastupao koncentrisanje svih nacionalnih snaga u Sloveniji. Nemcima prve dve zamisli nisu odgovarale. Oni su nastojali da usmere snage JVuO tamo gde će im biti najkorisnije u sprečavanju snaga NOVJ da pristupe njihovim vitalnim komunikacijama.
Na pregovorima sa Jevđevićem, Nemci su uspeli da usmere snage JVuO iz jugozapadne Srbije u pravcu Sarajeva, u smeru kretanja vlastitih snaga.
3. 11, na molbu četničkog delegata majora Jevđevića iz Vrhovnog štaba Draže Mihailovića, održan je sastanak sa načelnikom Obaveštajnog odeljenja Grupe armija. Draža Mihailović sada se nalazi sa oko 40.000 četnika u rejonu između Novog Pazara i Višegrada.
1.) Četnici će pratiti i potpomagati nemačke trupe u njihovom nastupanju do Sarajeva.[6]
Nakon prebacivanja u istočnu Bosnu, u više navrata vođeni su pregovori o snabdevanju JVuO i o njihovom daljem angažovanju. Najistaknutiji predstavnik JVuO na ovim pregovorima bio je pukovnik Borota, komandant Romanijskog korpusa JVuO[7][8] Na ovim pregovorima konačno je postignut dogovor o nastupanju u pravcu Zvornika, koji je Nemcima odgovarao. O ovome je štab Armijske grupe "E"10. decembra obavestio potčinjene komande.
10. 12. 1944. Operat. odeljenje (Sarajevo)
Saradnja sa četnicima.
Telegram 34. i 91. arm. korpusu, 5. SS-brd. arm. korpusu i Korpusnoj grupi »Kibler«:
1) Četnici na maršu u širi rejon Valjeva privremeno će preći preko područja Rogatica — Ljubovija — Zvornik — Kladanj.
2) DM garantuje najlojalnije držanje prema nemačkim jedinicama i nudi saradnju. Znak raspoznavanja za saradnju između nemačkih jedinica i četnika je: Mitrovica.
3) Četnike u što većoj meri koristiti za službu izviđanja. Materijalna pomoć može im se obezbediti u ograničenim razmerama ukoliko se stave na raspolaganje za borbu protiv bandi.
4) K-da Grupe armija obavestila je hrvatske vlasti o navedenom kretanju.[9]
Rukovodstvo JVuO našlo je svoj interes u ovom pravcu u tome što je moralo da obezbedi mesto za prezimljavanje i obezbeđivanje ishrane jedinica (oblast istočno od Sarajeva bila je opustošena), i što bi time osvojilo pogodne položaje za eventualni povratak u Srbiju.
Sukobljene strane
Četničke snage
Zarobljeni četnici kod Tuzle decembra 1944.
U drugoj polovini novembra 1944. počela je koncentracija formacija JVuO iz Srbije u gornjem Podrinju (na prostoriji Goražde, Čajniče, Foča, Kalinovik, severne padine planine Jahorine). Oko 18. novembra su u Goražde stigle jedinice Šumadijske grupe korpusa (1. i 2. šumadijski i Požeški korpus i 1. kragujevačka i Jurišna prateća brigada); 25. novembra - Grupa korpusa Gorske garde (Oplenački, Kosmajski, Crnogorski i Zlatiborski korpus i 1, 2. i 3. brigada); a krajem tog meseca Rasinsko-toplička, Južnomoravska i Mlavsko-smederevska grupa korpusa. Prvih dana decembra stigli su Srpski udarni korpus (1. i 2. udarna i 3. divizija graničara), Javorski, Avalski, Cerski i 1. kosovski korpus i Posavsko-kolubarska grupa korpusa. Osim njih, na to područje prikupljene su i jedinice 2. jurišnog, 1. i 2. mileševskog, Drinskog, Romanijskog, Trebinjskog, Nevesinjskog, Zeničkog i Durmitorskog četničkog korpusa.
O brojnoj jačini te četničke grupacije postoje različiti podaci. Jevđević je u pregovorima sa Nemcima naveo broj od 40.000 ljudi.[6] Komanda Armijske grupe "E" javila je komandantu Jugoistoka, 11. novembra da se Trifunović (Miroslav, četnički komandant Srbije) kreće sa 10.000 četnika Račića i Keserovića od Prijepolja ka Foči. Istog dana ona je zabeležila u svoj ratni dnevnik da Trifunović ima 18.000 četnika.[10] S obzirom na priključivanje drugih grupacija iz Sandžaka i istočne Bosne, može se zaključiti da se u području južno od linije Sarajevo - Višegrad koncentrisalo oko 30.000 četnika.
Cela grupacija podeljena je na dve grupe: južna, slabija, vršila je pritisak na delove 29. divizije NOVJ u okolini Kalinovika. Drugom, jačom, komandovao je Mihailović lično, i ona je izvršila tronedeljni napad na snage NOVJ u istočnoj Bosni. Ova grupa koja učestvovala u napadu prema Zvorniku i Tuzli, brojala je oko 20.000 boraca. To je bila jedna od najvećih koncentracija JVuO u toku rata.
Ova divizija brojala je u tom periodu nešto ispod 2.000 boraca. Bila je to laka partizanska formacija, dobro naoružana automatskim oružjem, ali sa malim brojem teškog oružja. U poslednjoj fazi operacije JVuO, tokom odbrane Tuzle 24-27, decembra, protiv JVuO je upotrebljena je i 38. istočnobosanska divizija, slične formacije i jačine.
Tok borbi
Prva faza operacije (8-12. decembar)
Zarobljeni četnici koji su zajedno sa Nemcima napali Tuzlu decembra 1944.
Snage JVuO razvile su se u napad sa koncentracijske prostorije između garnizona Sokolac i Rogatica, koje je držao Prvi ustaški zdrug (tzv. Crna legija), pod zaštitom nemačkih zaštitnica oko puta. Leva napadna grupa, sporedna, koju je sačinjavao Srpski udarni korpus, nastupila je kroz oblast sela Ozerkovića i stupila u borbu još pre prelaska puta Rogatica - Sarajevo sa Drugim bataljonom 20. romanijske brigade NOVJ, koji je ugrožavao saobraćajnicu s juga.
Snage JVuO napredovale su sistematski i organizovano, i privukle su na sebe sve tri brigade 27. divizije. Profesionalno vođene, snage JVuO nastojale su prethodnicama da lociraju položaje delova 27. divizije NOVJ, a zatim ih, koristeći veliku brojčanu nadmoć, obuhvatom ugroze sa boka i pozadine, i tako sistematski potiskuju. Uprkos znatnoj brojčanoj premoći četnika, 27. divizija je elastičnom manevarskom odbranom veoma usporila njihovo nastupanje. Za prvih pet dana, od 8. do 12. decembra, snage JVuO napredovale su oko 20 kilometara, uspostavivši liniju fronta na padinama planine Devetak blizu Han Pijeska.
13. decembra došlo je do zastoja u napadu, sudeći po izvorima JVuO, zbog utrošene municije. Povedeni su ponovni pregovori da se od Nemaca dobije popuna municijom.[11]
Druga faza operacije (13-23. decembar)
Ako uspete da dobijete municiju, šaljite je za selo Košutice, ponavljam Košutice. Hitno nam je potrebna.[12]
– Depeša generala Mihailovića "Binderu" od 14. decembra 1944.
Municiju prvu partiju primili smo i to 40000 metaka. Nemci traže ime lica kome njihov vojnik treba da preda, kao i to da se uvek označava ime mesta, kao i najbolji put... Raspoloženi su da nam municiju stave uvek.[13]
– Odgovor "Bindera" generalu Mihailoviću od 17. decembra 1944.
Međutim, nedugo nakon odlaska 16. i 19. brigade, u toku 16. decembra, sve snage JVuO su obnovile nastupanje. 20. romanijska brigada NOVJ nije se upuštala u teže okršaje, već je pokušavala da usporava i ometa njihovo napredovanje. Još istog dana snage JVuO ušle su u Han Pijesak, a 17. decembra uveče i u Vlasenicu.
Vrlo mi je važno da što pre dobijemo municiju... Treba da je bude u što većem broju kako za puške tako i za bacače. Tražite ovo energično...[12]
– Depeša generala Mihailovića Gojku Boroti od 18. decembra 1944.
18. decembra, nakon zauzimanja Vlasenice, snage JVuO preduzele su napad na 20. romanijsku brigadu koja se nalazila iznad Vlasenice, u rejonu Igrišta, Han-Vjeternika i Podbukvika. Bila je okružena na malom prostoru i s osloncem na Igrište (trig. 1406) punih 36 sati pružala je snažan otpor. Pošto odatle nije mogla više ispoljavati bitniji uticaj na četničke snage koje su prodirale u Birač, štab brigade je odlučio da se jedinice izvuku iz okruženja i zabace u pozadinu četnika. Noću 19/20. decembra izvršenje marš preko sela Nerića, Pjenovca, Nevačke i Kusača u Podžeplje, po mećavi i velikoj hladnoći, ali bez borbe. Tako se 20. decembra20. romanijska brigada našla u pozadini četničke grupacije.
Hrvatska: [...] Četnici javljaju da je 27. Titova divizija pretrpjela teške gubitke u borbama sa Račićevim, Keserovićevim i Kalabićevim odredima 25 [kilometara] sjeverno od Rogatice.[14]
– Večernji izvještaj obavještajnog odjeljenja Armijske grupe F (Heeresgruppe F) (18. decembar 1944. godine)
Ovakav razvoj primorao je štab Trećeg udarnog korpusa NOVJ da 18. i 21. brigadu38. divizije izvuče iz borbi u Zvorniku i uputi prema Šekovićima radi zaustavljanja JVuO. Ove dve brigade (oko 1.500 boraca) bile su tokom 20. i 21. decembra potisnute od strane JVuO iz Šekovića u dolinu Spreče. U međuvremenu, štab 27. divizije vratio je svoje dve brigade iz doline Drine. 21. decembra uveče, 16. i 19. brigada naišle su na desnokrilnu grupaciju JVuO (3. srpska udarna divizija, grupa korpusa Gorske garde) raspoređenu u okolini Šekovića, bez dovoljnog osiguranja. Zapazivši propuste u obezbeđenju JVuO, ove dve brigade prešle su iz marša u energičan napad, i, postigavši puno iznenađenje, razbile ovu grupaciju zaplenivši komoru i značajan ratni plen. Sasvim iznenađena, Oplenačka brigada JVuO bila je brzo i potpuno razbijena. Ljudstvo se razbežalo u pravcu sela Mimice, ostavljajući za sobom oko 50 mrtvih i ranjenih i oko 60 zarobljenih vojnika, kao i svu svoju i korpusnu komoru (oko 30 kola sa velikom količinom municije, novca u banknotama od po 1.000 dinara, sanitetskog i drugog materijala) i oko 80 volova.[15]
Tokom celog dana 22. decembra napadne kolone JVuO pokušavale su da ponovo preuzmu kontrolu nad oblašću Šekovića. Ovi napori su u složenim i neizvesnim borbama ipak na kraju ostali bezuzpešni. 20. romanijska brigada tokom 22. decembra orijentisala se prema Vlasenici. Uveče 22. decembra/23. decembra, na ulazu u Vlasenicu, susrela se sa kolonama Timočkog korpusa JVuO. U susretnoj borbi, u koju je brzo stupila i glavnina 20. romanijske brigade, Timočki korpus je odbačen u jugoistočnom pravcu uz gubitke od 52 mrtva, 65 ranjenih i 25 zarobljenih četnika.[16] Tim uspehom 20. romanijske brigade uklonjena je rezerva Vrhovne komande JVuO sa prostorije na kojoj je mogla ispoljiti uticaj na tok dejstava u dolini Drinjače.
Nakon ovog poraza i bočnog udara sa pravca Drine, obavešten o nastupanju novih snaga NOVJ preko Drine u okolini Zvornika, Mihailović je odlučio da preusmeri napad u pravcu Tuzle. Koristeći slabu posednutost tog pravca od strane snaga NOVJ, kolone JVuO brzo su napredovale i 23. decembra uveče primakle su u neposrednu blizinu Tuzle, raspoređene za obuhvatni napad iz više pravaca.
Nakon poraza kod Šekovića, komanda JVuO konsolidovala je snage preusmerila svoje nastupanje prema Tuzli kao cilju. S tim ciljem Vrhovna komanda JVuO je 23. decembra naredila svojim glavnim snagama (iz ranije desne kolone: Rasinsko-toplička, Mlavsko-smederevska i grupa korpusa Gorske garde, Avalski i Javorski korpus i 3. divizija udarnog korpusa) da ovladaju linijom između sela Lipovica - Svračići - Gornje Petrovice i Jeginovog Luga; Udarnom korpusu (bez 3. divizije) i Vlaseničkoj brigadi da izbiju na liniju Donje Dubrave - Pasci - Ljubača; Kladanjskoj brigadi, ojačanoj sa dve brigade Južnomoravskog korpusa - da prodre pravcem Đurđevik - Živinice do Ljubače, i Južnomoravskom korpusu (ukupno tri brigade) da krene od Đurđevika ka Banovićima, Kiseljaku i Puračiću i, pošto uhvati vezu sa Ozrenskim četničkim korpusom, da se orijentiše ka Tuzli.[17] Osnovna ideja bila je u tome da sve te snage, razvijene na polukružnu osnovicu, uz angažovanje Majevičkog i Trebavskog korpusa (sa severne i zapadne strane), 25. decembra krenu u nastupanje na samu Tuzlu.
Štab Trećeg korpusa NOVJ nije prozreo ovu nameru komande JVuO do 25. decembra, dok nije počelo nastupanje ka gradu. Ovaj štab smatrao je da su četnici zaustavljeni, i da postoje uslovi da se oni razbiju u okolini Kladnja. Tako su se pred glavnom, desnom kolonom JVuO, koja je izbila na put Tuzla - Zvornik i 25. decembra nastupala sa istoka prema Tuzli, našle samo dve brigade (18. i 21.) 38. divizije NOVJ. Pred kolonom JVuO koja je nastupala sa juga, pravcem Kladanj - Živinice, nalazile su se 17. brigadu i 19. brigada pod komandom štaba 27. divizije. 16. brigada ostala je tog dana u oblasti Šekovića bez dodira sa snagama JVuO, kao i 20. u oblasti Vlasenice. U toku 25. decembra, kad se jasno ispoljila namera JVuO da zauzme Tuzlu, štab 27. divizije je naredio da 20. romanijska brigada usiljenim maršem izbije na pravac Tuzla - Gračanica, na zapadno krilo odbrane grada, 16. muslimanska prebacila se u oblast Živinica, na južnom krulu, a 17. majevička pomerena je ulevo, u sastav svoje, 38. divizije, na istočnom krilu odbrane.
Tokom 26. decembra južna i istočna (srednja i desna) grupacija JVuO energično su nastupale prema Tuzli, dok je pritisak zapadne grupacije bio nešto slabiji, usled nedolaska velikih delova Ozrenskog i Trebavskog korpusa JVuO. Na istočnom krilu, na prilazima Siminom Hanu, položaji su više puta u toku dana porelazili iz ruke u ruku.
Tokom noći štab Trećeg korpusa NOVJ pripremio je protivudar na ovom sektoru. U prvom delu noći 16. muslimanska brigada uspešno se zabacila u pozadinu snaga JVuO u zahvatu puta Zvornik - Tuzla, tako da je nakon ponoći otpočeo opšti koncentričlan napad svih jedinica 38. divizije NOVJ i 16. brigade 27. divizije na glavnu napadnu grupaciju JVuO na istočnim prilazima Tuzli. Ovim napadom glavna grupa JVuO razbijena je i raspršena, i u velikoj meri onemogućena za dalje organizovano vođenje napada.
Nakon ovog uspeha, Prvi i Drugi bataljon 16. muslimanske brigade27. decembra usiljenim maršem upućeni su preko sela Vukovija ka Živinicama, dok su Treći i Četvrti bataljon i izviđačka četa ujutro kamionima i železnicom prebačeni do Živinica. gde je izjutra 27. decembra preneto težište borbe. Na ovom području snage JVuO davale su tokom celog 27. decembra uporan otpor, nastojeći da prihvate delove istočne grupacije koji su se izvlačili dolinom Spreče na zapad. Na istočnom sektoru tokom 27. decembra konačno se ispoljio i napad delova 23. srpske divizije, koja je sa ostalim delovima 14. korpusa NOVJ forsirala Drinu prethodnih dana. Time je konačno uspostavljeno sadejstvo sa 14. korpusom koje je zahtevao štab 3. korpusa u svojoj depeši Vrhovnom štabu 25. decembra, smatrajući ga neophodnim.[18] Ovo je uslovilu dodatnu dezorganizaciju u istočnoj grupaciji JVuO.
Borbe tokom 27. decembra u oblasti Živinica nisu imale jasan ishod. Obe strane su na kraju dana, uprkos obostranim upornim napadima, uglavnom ostale na istim položajima na kojima su bili tokom jutra. Izjutra 28. decembra je cela 27. istočnobosanska divizija NOVJ prešla u napad. Borba se razvila u veliki broj upornih borbi na otpornim tačkama duž svih položaja JVuO. Na mnogim mestima, borba se vodila iz neposredne blizine, a bilo je i slučajeva da se borci dve strane izmešaju.[19] Nakon šestočasovnog upornog otpora, posle podne tzog dana položaji JVuO počeli su da popuštaju. Mihailović je, suočen sa nemogućnošću postizanja cilja napada, naredio organizovano izvlačenje svih svojih snaga prema masivu planine Ozren. Premorene jedinice 27. divizije NOVJ nisu imale snage za energično gonjenje, tako da su krajem dana borbe oslabile, i veći deo snaga JVuO izvukao se iz borbenog dodira sa NOVJ.
Posledice
U ovoj fazi rata, na nemačkoj strani formirane su, osim armijskih, i SS-komande. Kad je izbila na reku Bosnu kod Maglaja, Mihailovićeva grupa stupila je u kontakt sa Štefanom Hedrihom (nem.Stefan Hedrich), SS-oberfirerom i inspektorom u glavnom štabu SS (nem.SS-Oberführer und Inspekteur der Gebirgstruppen der Waffen-SS im SS-FHA), komandantom SS-oblasti Severozapadna Bosna. Prema sećanjima Hedriha, Mihailovićeva grupa mu je ponudila da se stavi pod nemačku komandu i tražila municiju:
Jednog dana (decembra 1944) pojavio se preda mnom iznenada jedan četnički general sa dva generalštabna oficira (bili su aktivni u srpskoj vojsci) i rekao sledeće: Kad su Rusi upali u Srbiju, njegovih 40.000 četnika povuklo se preko Drine i stoje na obali Bosne 10-20 km od Maglaja. Oni su spremni da se stave pod nemačku komandu i prime moju podršku prema istoku, dok bih ja trebalo da im stavim na raspolaganje neophodnu pešadijsku municiju.[20]
Nakon ovog poraza došlo je do izvesnog osipanja u redovima JVuO. Srpski udarni korpus odmarširao je Nemcima u Sarajevo, da bi bio transportovan vozovima u Sloveniju[3], a ostale snage izvukle su se preko Ozrena prema Modriči. Tokom borbi od 11. do 14. januara1945. iz Modriče su izbacile garnizon NDH. Nakon toga sklopile su 18. januara sporazum sa lokalnim rukovodstvom NDH i razmestile su u gradu i okolini sa osloncem na nemačke snage. Štab Armijske grupe "E" zauzeo je stav da se ne meša u međusobne razmirice četnika i snaga NDH, nastojeći da iz obe strane izvuče najveću moguću korist.
14. 12. 1944. Operat. odeljenje (Sarajevo)
Pitanje četnika.
Saopštenje upućeno 5. SS-brd. arm. korpusu, u kome se kaže da će pregovore principijelne prirode sa predstavnicima DM voditi K-da Grupe armija »E«, da nije poželjno uključivanje u sporove između ustaša i četnika i da je za pregovore uslovljene situacijom sa četničkim nižim starešinama ovlašćena K-da 5. SS-brd. arm. korpusa, odnosno njeni delegati.[21]
Na području donjeg toka reke Bosne snage JVuO su 18. januara sklopile sporazum sa snagama NDH[22] tokom februara i marta 1945. učestvovale zajedno sa nemačkim snagama u borbama protiv pokušaja Druge armije JA da preseče saobraćajnicu u dolini reke Bosne.
U međuvremenu nemačke snage su 1. januara1945. ponovo posele napuštenu Vlasenicu, oko koje su se od 7. januara rasplamsale oštre borbe između jedinica 2. armije JA i nemačke posade. Nakon izvlačenja 21. korpusa iz okruženja, Armijska grupa "E" je 23. januara ponovo pokrenula napad istim pravcem Vlasenica – Zvornik, kojim je već nastupala 11. vazduhoplovna poljska divizija u novembru, i glavnina JVuO u decembru 1944.
Poručite sledeće Nemcima: Sva obećanja do sada nisu izvršena, u pogledu municije. Zbog toga, Srbijanske snage ne mogu učestvovati u akciji prema Tuzli, niti uopšte mogu učestvovati u akcijama...[12]
– Depeša generala Draže Mihailovića pukovniku Gojku Boroti od 6. februara 1945.
Značaj četničke ofanzive
Neuspeh JVuO je potvrdio njihovu vojnu inferiornost u ovoj fazi i nesposobnost da budu relevantan vojni činilac na završetku rata. Ipak, njihova ofanziva u ovom području bila je od značajne pomoći Nemcima. Delovi Armijske grupe "E" u to vreme su se probijali pravcima Višegrad - Sarajevo i Užice - Ljubovija - Bijeljina. Nastupanje JVuO oslobodilo je vitalnu komunikaciju Višegrad - Sarajevo pritiska NOVJ, čega su i predstavnici JVuO bili svesni, pa su u svom zahtevu za dodelu municije Nemcima spomenuli i taj svoj doprinos. Takođe, prinudili su Treći korpus NOVJ da izvuče 38. diviziju sa nemačkog fronta u neposrednu odbranu Tuzle, što je takođe predstavljalo posrednu pomoć Nemcima. Delimično zahvaljujući ovim olakšanjima koje joj je omogućila JVuO, Armijska grupa "E" uspela je da zaustavi decembarsku ofanzivu na Sremskom frontu, i, štaviše, organizuje januarsku protivofanzivu koja je rezultirala relativnim stabilizovanjem njenih pozicija.
↑Stefan Hedrich: Erinnerungen an ein wechselvolles Leben in den Jahren 1880-1975. strane 115. i dalje, citirano prema: https://www.znaci.org/00001/181.htm Roland Kaltenegger: Totenkopf & Edelweiß], (Ares verlag, Graz), četvrti deo: Das Kriegsjahr 1944 (Ares verlag, Graz) strana 268. (nem.Eines Tages (Dezember 1944) tauchten bei mir plötzlich ein Cetnik-General mit 2 Generalstäblern auf (gewesene aktive Offiziere der serbischen Armee) und erzählten mir Folgendes: Beim Einmarsch der Russen in Serbien seien 40.000 Tschetniks über die Drina zurückgewichen und stünden nun am rechten Bosnaufer auf 10—20 km vor Maglaj. Sie seien bereit, sich unter deutsches Kommando zu stellen und meine Rückendeckung gegen Osten zu übernehmen, wenn ich ihnen die nötige Infanteriemunition zur Verfügung stelle.)
↑Nacionalna arhiva Vašington, T311, rolna 185, snimci 658-800, prevod: Ratni dnevnik Armijske grupe E 1.10.1944-31.12.1944, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - prilog broj 2, (14. decembar 1944)
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
