Непосредно уочи напада на Југославију, по наредби руководства КПЈ, отишао је из Загреба и вратио се у родно село, где је почео да ради на припремама за отпор окупатору. До одласка у партизане, највише се ангажовао као веза партијске организације у Окучанима и Новој Градишки. У родном селу формирао је јаку скојевску групу и припремао оружану акцију на општину Рајић, коју је извршила Псуњска партизанска група. То је била једна од првих оружаних акција против окупатора у Славонији.
Почетком новембра 1941, након успешног напада на пругу Београд–Загреб код села Лађевац, Грбић је отишао у партизане. Кратко време је био борац, затим политички делегат вода, па политички комесарчете и батаљонаПсуњског одреда. Од многих акција у којима је учествовао током 1942. године, најзначајнија је била борба на Градини априла месеца, када је чета у којој је био Чедо Грбић успела одбити изненадни напад усташа. Са Другим батаљоном Псуњског одреда учествовао је крајем лета 1942. у борби за ликвидацију Шпановице, најјачег усташког упоришта у Славонији.
Августа 1943, формиран је противчетнички батаљон састављен од бораца Срба, чланова КПЈ и СКОЈ-а. Чедо је постављен за политичког комесара батаљона. Задатак батаљона био је уништење групе четника, који су се из Босне пребацили у Славонију. Батаљон је убрзо војнички разбио ове четнике, окупљене око Окучана и Нове Градишке. Значајнија акција овог батаљона било је и ослобођење 40 логораша из логора Јасеновац. Средином јесени 1943. године, батаљон је расформиран.
Од краја 1943. до априла 1944. године, Чедо је био политкомесар 28. ударне дивизије, затим краће време секретар Обласног комитета СКОЈ-а за Славонију. Крајем 1944. године отишао је на рад у Одељење за заштиту народа (ОЗН) за Хрватску.
После рата, године 1948, постао је пуковникЈА, 1952. је именован за политичког комесара корпуса, а крајем 1953. демобилисан је из ЈНА.
Од краја 1953. вршио је бројне државне и партијске функције:
.svg){kind=small}
