Неда Арнерић
Неда Арнерић
Лични подаци
Пуно име	Неда Арнерић
Датум рођења	(1953-07-15)15. јул 1953.
Место рођења	Књажевац, НР Србија, ФНР Југославија
Датум смрти	10. јануар 2020.(2020-01-10) (66 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Рад
Активни период	1966—2020
Битна улога	Вишња на Ташмајдану — Вишња Исправи се, Делфина — Делфина Чакар Ко то тамо пева — млада Халоа — празник курви — Мајра Наша мала клиника — Сања Попић Полицајац са Петловог брда (филм) —Наталија ,Бошкова бивша жена
Веза до IMDb-а
Награде Пула Златна арена Сребрна арена Филмски сусрети Награда Павле Вуисић Награда Царица Теодора

Неда Арнерић (Књажевац, 15. јул 1953 — Београд, 10. јануар 2020) била је српска филмска, телевизијска и позоришна глумица, дипломирана историчарка уметности и бивша политичарка.^[1][2][3]

Њен први филм, Сан из 1966, направио је од Неде прву дечју филмску звезду Југославије, док јој је годинама касније улога младе у култном Ко то тамо пева обезбедила статус секс—симбола. У каријери дугој пола века, Арнерићева је остварила упамћене улоге у филмовима Јутро, Подне, Вишња на Ташмајдану, Уклети смо, Ирина, Исправи се Делфина, Ужичка република, Валтер брани Сарајево, Варљиво лето ’68, Тајванска канаста, Вечерња звона, С.О.С - спасите наше душе, Промени ме, За краља и отаџбину и другима. Играла је и у многобројним италијанским филмовима. Након велике популарности шездесетих и седамдесетих година прошлога века, глумица је и деведесетих доживела велику славу — захваљујући блокбастеру Три карте за Холивуд и телевизијској серији Полицајац са Петловог брда.

Добитница Награде Павле Вуисић за животно дело, која се додељује глумцу „као признање за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму“. Такође, добитница је две Арене на Филмском фестивалу у Пули — Златне за филм Халоа — празник курви и сребрне за улогу у драми Исправи се, Делфина, за коју је добила и Награду Царица Теодора.

Већ од ране младости показивала је интерес за сценску уметност. Учила је балет у Дечјој балетској групи Данице Шетине (1961—1964) и била члан Дечје драмске групе Радио Београда (1963—1966). Као тринаестогодишња девојчица (1966), снимила је свој први филм Сан, сценаристе и редитеља Пурише Ђорђевића и постала прва дечја филмска звезда у бившој Југославији. Завршила је Девету гимназију у Београду, а већ 1968. је уписала Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду класи проф. Миленка Маричића.

У периоду од 1969. до 1974. живела је и радила у иностранству и у Југославији, када је снимила чак 15 филмова. Од 1974. живи у Београду, а ради у Србији и бившим југословенским републикама. За улогу Делфине, у филму Исправи се, Делфина, редитеља Александра Ђурчинова, 1977. године добила је „Сребрну арену“ на Филмском фестивалу у Пули, као и награду Награда „Царица Теодора“ на Фестивалу глумачких остварења у Нишу. Године 1980. дипломирала је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Од 1985. до 1999. водила је сопствену галерију Атријум у Београду. Добитница је „Златне арене“ на Филмском фестивалу у Пули (1988) за улогу у филму Халоа - Празник курви, редитеља Лордана Зафрановића.

У позоришту се први пут појављује са 15 година у дечијој представи Црвено и плаво у дуги (Позориште „Бошко Буха", режија Арсеније Јовановић). Затим следе гостовања у многим позориштима по Србији, али најзапаженије улоге Неда је остварила у представама Професионалац (изведена 416 пута у Звездара театру) и Игра парова (изведена 200 пута у Београдском драмском позоришту). Своју монодраму Јована од метроа са успехом је играла у Атељеу 212.

Члан Демократске странке постала је 1996. године. Од 1998. предаје Јавни наступ у Центру модерних вештина у Београду. Била је народна посланица у Народној скупштини Републике Србије (2000—2004). Године 2005. постала је уметничка директорка Ниш Арт фондације у Нишу.

За своја остварења на филму, добила је 2009. Плакету Југословенске кинотеке, а 2010. Награду „Павле Вуисић“, која се додељује глумцу за животно дело.^[4] Овако је одлучио жири који чине претходни добитници овог престижног глумачког признања, у саставу: Мира Ступица, Мира Бањац и Богдан Диклић.

Била је удата за редитеља Дејана Караклајића, глумца Радета Марковића и лекара Милорада Мештеровића.^[5]

У каријери дугој 53 године, снимила је више од 110 филмова и одиграла преко 40 улога у позоришту.

О њој је Анита Панић написала монографију „Неда Арнерић: Чаробна меланхолија”.^[6]

• „Велико и мало", Бото Штраус (Атеље 212)
• „Мрављи метеж", Александар Поповић (Атеље 212)
• „Под Прешерновом бистом", Аленка Гољевшчек (Атеље 212)
• „Просјачка опера", Вацлав Хавел (Атеље 212)
• „Жабар", Рајнер Вернер Фасбиндер (Атеље 212, Битеф театар)
• „Време чуда", Борислав Пекић Атеље 212)
• „Јована од метроа", Видосав Стевановић (Атеље 212)
• „Професионалац", Душан Ковачевић (Звездара театар)
• „Маратонке трче почасни круг", Душан Ковачевић (Звездара театар)
• „Дечко који обећава", Небојша Пајкић (Позориште Бошко Буха)
• „Црвено и плаво у дуги", кинеска бајка (Позориште Бошко Буха)
• „Гвоздени живот", Рона Манро (Београдско драмско позориште)
• „Игра парова", Матјаж Жупачич (Београдско драмско позориште)
• „Одважне девојке", Рона Манро (Београдско драмско позориште)
• „Убиство сестре Џорџ", Маркус Френк (Београдско драмско позориште)
• „Мобилни", Серги Бербел (Београдско драмско позориште)
• „Превара", Харолд Пинтер (Битеф театар)
• „Извињавамо се, много се извињавамо", Милан Николић (Театар carte blanche)
• „Живјет ћемо боље", Сенка Булић (Загребачко казалиште младих)
• „Мушица", Анђело Беолко Руцанте (Позориште двориште)
• „Богојављенска ноћ", Виљем Шекспир (Позориште двориште)
• „Порша Коклан", Марина Кар (Мало позориште „Душко Радовић")
• „Алекса у земљи чуда", Бранислав Милићевић (Позориштанце Пуж)

• Неда Арнерић на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Неда Арнерић на сајту PORT.rs
• "Вишња у Пули"
• Када ме неко такне, повучем се у своју љуштуру („Политика”, 8. новембар 2019)
• Животна прича диве југословенске кинематографије Неде Арнерић (Б92, 10. јануар 2020)
• „Јединствена и заувек млада као Вишња са Ташмајдана”. Радио-телевизија Србије. 11. 1. 2020. Приступљено 11. 1. 2020. 
• Од сна до јаве, и натраг („Политика”, 14. јул 2021)