PROFILPELAJAR.COM

милић радовановић младен
милић радовановић младен
Лични подаци
Датум рођења	25. септембар 1920.
Место рођења	Винча, код Тополе, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти	10. фебруар 1944. (23 год.)
Место смрти	Врбица, код Аранђеловца, Подручје Војног заповедника у Србији,; Нацистичка Немачка
Професија	студент медицине
Деловање
Члан КПЈ од	1940.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије; 1941 — 1944.
Херој
Народни херој од	5. јула 1951.

Милић Радовановић Младен (Винча, код Тополе, 25. септембар 1920 — Врбица, код Аранђеловца, 10. фебруар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 25. септембра 1920. године у селу Винча, код Тополе. Након завршене гимназије, уписао је Медицински факултет у Београду. Током студија, повезао се са револуционарним студентским покретом и био активан у његовом деловању на Београдском универзитету. Као активан члан студентског покрета, 1940. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).^[1]

Након окупације Краљевине Југославије, априла 1941. године, Младен се вратио у родни крај, где је од јула 1941. године активно учествовао у организовању устанка. Када је формиран Први шумадијски партизански одред, постао је његов борац и учествовао је у свим борбама Одреда на територији Шумадије. На почетку Прве непријатељске офанзиве, Немци су 2. септембра 1941. године извршили претрес његове куће у којој су открили технику Окружног комитета СКОЈ-а. Након тога су запалили кућу, а његовог оца Милутина и техничара Јосипа Шнерсона, који је радио у техници, су убили и њихова тела бацили у пламен куће. Том приликом био је рањен Младенов брат, који је касније погинуо као партизански борац у Босни, док су му мајка и сестра одведене у логор.^[1]^[2]

Када се главнина партизанских снага повукла у Санџак, новембра 1941. године, Младен је с групом бораца остао на терену Шумадије с циљем да ради на даљем организовању ослободилачке борбе. Као политички радник, он је радио на подизању морала код преосталих партизанских група, уливајући веру у поновни долазак јачих партизанских снага у Шумадију. Пробијајући се кроз шумадијска села у веома тешким условима, када су окупаторске и квинслишке снаге сваку наклоњеност према Народноослободилачком покрету (НОП) кажњавале смрћу. Младен је склањао испред непријатељских потера преживеле борце и много је допринео да се сачува доста бораца и партијских активиста.^[1]

Већ у пролеће 1942. године поново су се чуле партизанске пушке у Шумадији. Исте године, Младен је постао члан Окружног комитета КПЈ и секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Крагујевачки округ. Током 1942. и 1943. године, активно је радио на стварању нових и обнављању старих партијских и скојевских организација. Под његовим руководством почео је да излази и омладински лист, који је позивао на мобилизацију омладине у борбу против окупатора. Јула 1943. доживео је тешку породичну трагедију, јер су му четници поново запалили кућу и заклали мајку Станицу и сестру Десанку.^[1]^[2]

Погинуо је 10. фебруара 1944. године у селу Врбици, код Аранђеловца, у борби против припадника Српске државне страже (СДС).^[1]

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је за народног хероја Југославије.^[1]

Његово име носи једна улица у Крагујевцу.^[3] Године 1971. испред Виноградареве куће у Тополи, у којој се тада налазио Музеј „Топола у Народноослободилачком рату”, постављен је споменик „Камени букет”, рад вајара Милије Глишића који представља четири камене бисте, односно главе израђене у мермеру. То су бисте четири народна хероја из тополског краја — Даринке Радовић, Софије Ристић, Милана Благојевића Шпанца и Милића Радовановића.^[4]^[5] Такође његово име носио је и средњошколски центар у Тополи, данас Средња школа „Краљ Петар Први”, испред чије зграде му је 1970. године постављена бронзана биста, рад вајара Стеван Боднарова.^[6]

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Народни хероји Југославије 1982, стр. 151.
^ ^а ^б Жене Србије 1975, стр. 250.
^ „planplus.rs”. Архивирано из оригинала 23. 06. 2018. г. Приступљено 23. 06. 2018.
^ Поповић 1981, стр. 238.
^ „Виноградарева кућаtopola.rs”. Архивирано из оригинала 24. 06. 2018. г. Приступљено 23. 06. 2018.
^ Поповић 1981, стр. 239.

Литература

Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета/Нолит. 1975.
Поповић, Разуменка Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945. Београд: НИРО Експорт Прес.
Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982.