Када су се партизанске снаге повукле према Санџаку, Слободан се вратио у свој крај и ту са групом бораца наставио политички рад окупљен око Окружног комитета КПЈ за Крагујевац. Успостављањем везе са Покрајинским комитетом Слободан је постао секретар Среског комитета Партије за Орашачки срез. Истакао се у борби против четника у селу Душковци код Пожеге у новембру 1941. године када је разбијен четнички одред „Кораћ”. Учествовао је у обнављању 1. шумадијског партизанског корпуса „Милан Благојевић” на Букуљи. Са одредом се борио против љотићеваца у Рабровцу, недићеваца у Даросави и немачких војника, жандарма и белогардејаца у Трешњевици. Када је 1. шумадијска бригада отишла за Санџак у новембру 1943. године, Слободан је остао да ради на спровођењу закључака војнополитичког саветовања на Букуљи и учвршћивању партијских руководстава по срезовима.[1][2]
Погинуо је 10. фебруара1944. године у селу Врбица где се скривао са Милићем Радовановићем и Милорадом Илићем. Убијен је у изненадном нападу четника и љотићеваца.
.jpg)
