PROFILPELAJAR.COM

душан петровић шане
душан петровић шане
	Душан Петровић Шане, 1965. године
Лични подаци
Датум рођења	28. јун 1914.
Место рођења	Крагујевац, Краљевина Србија
Датум смрти	21. јул 1977. (63 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија, СФР Југославија
Деловање
Члан КПЈ од	1935.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије; 1941—1945.
Чин	генерал-мајор у резерви
Председник Савезне конференције ССРНЈ
Период	1974 — 1977.
Претходник	Вељко Милатовић
Наследник	Тодо Куртовић
Херој
Народни херој од	5. јула 1952.
Одликовања

Душан Петровић Шане (Крагујевац, 28. јун 1914 — Београд, 21. јул 1977) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Србије и СФРЈ, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.^[1]

Биографија

Рођен је 28. јуна 1914. године у Крагујевцу.^[2] После завршене основне школе и два разреда гимназије, морао је, због лошег материјалног стања, да прекине школовање и пређе на каменорезачки занат, којим се бавио његов отац.

Још у току учења заната дошао је у додир с радничким покретом. Од 1933. године активно је радио у синдикалном покрету Крагујевца. Био је секретар Месног синдикалног већа у Крагујевцу од 1935. до 1937. године. У чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је примљен 1934, а у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) децембра 1935. године. Био је један од организатора и руководилаца штрајкова радника у Крагујевцу 1937. године.

Када је 1937. године дошло до великих провала у партијској организацији у Крагујевцу, повлачи се у илегалност, настављајући рад у селима око Крагујевца, где је илегално живео пет месеци. Почетком 1938. године, у обновљеној партијској организацији, изабран је за секретара МК КПЈ за Крагујевац и члана Обласног комитета КПЈ за крагујевачку област.

До Другог светског рата, углавном је политички деловао у Крагујевцу. Као делегат партијске организације Крагујевца, учествовао је на партијском саветовању Централног комитета КПЈ, јуна 1939, под Шмарном гором у Словенији, и на Петој покрајинској конференцији КПЈ за Србију, јуна 1940. године, у Београду. Због револуционарног рада, више пута је хапшен и саслушаван, али, у недостатку доказа, није осуђиван.

Народноослободилачка борба

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, по директиви Покрајинског комитета КПЈ за Србију, као инструктор ПК прелази на партијски рад у Окружно повереништво КПЈ за Аранђеловац, где је радио на повезивању и јачању партијских организација и припремању устанка. Организовао је прикупљање оружја и учествовао у формирању Првог шумадијског партизанског одреда, у коме је био заменик политичког комесара.

После повлачења партизанских снага из Србије у Санџак и источну Босну, новембра 1941. године, остао је по партијском задатку у аранђеловачком округу. Учествовао је, маја 1942. у формирању партизанске чете, која је успешно извела многе диверзије, окупљала нове борце и прерасла у Одред, а касније и бригаду. Од 1942. године је секретар ОК КПЈ за Крагујевац и у најтежим условима илегалног рада у овом округу радио је на учвршћивању партијских организација и организовању партизанских јединица.

У току 1943/44, поред партијског рада, највише је пажње посвећивао формирању шумадијских бригада. Године 1944. године постао је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију.

Послератни период

После ослобођења Југославије, налазио се на одговорним партијским и државним дужностима у Социјалистичкој Републици Србији и СФР Југославији. Од 1945. до 1949. године био је председник Главног одбора Савеза синдиката Србије. У својству члана југословенске делегације, учествовао је на конференцији Светске синдикалне организације у Лондону, 1944. године, и на конгресу у Паризу, 1945. године. За народног посланика је биран на свим изборима од 1945. године.

Био је члан Председништва АСНОС-а, члан другог сазива Президијума Народне скупштине ФНРЈ (1950—1953), потпредседник Владе НР Србије и потпредседник Извршног већа НР Србије (1948—1953), потпредседник Народне скупштине НР Србије (1953—1958) и председник Скупштине СР Србије (1963—1969), затим председник Савеза синдиката Југославије (1969—1974), као и члан Главног одбора ССРН Србије и Извршног одбора Савезног одбора ССРН Југославије. Био је први председник Главног одбора Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата Србије (1948—1962) и члан Извршног одбора СУБНОР-а Југославије.

Члан Централног комитета Савеза комуниста Србије био је од Првог конгреса, маја 1945. године, организациони секретар ЦК СК Србије (1949) и члан Извршног комитета ЦК СК Србије. Биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије од Петог до Десетог конгреса, био је члан Извршног комитета ЦК СКЈ и члан Председништва СКЈ од 1966. године. Од 1974. године налазио се на дужности председника ССРН Југославије и члана Савета федерације. Имао је чин резервног генерал-мајора Југословенске народне армије (ЈНА).

Умро је у Београду 21. јула 1977. године. Сахрањен је у посебном меморијалном комплексу код Аранђеловца.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 5. јула 1952. године.

Референце

^ „Душан Петровић Шане | СУБНОР”. www.subnor.org.rs. Приступљено 2024-02-04.
^ „Na dan 28.6.1914.: Rođen Dušan Petrović Šane, jugoslovenski...”. www.nadanasnjidan.net. Приступљено 2024-02-04.

Литература

Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957. COBISS.SR 4864263
Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. COBISS.SR 4897031
Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982. COBISS.SR 48703239