Од 1913. до 1929. службовао је у Крагујевцу, као суплент, професор и директор Прве мушке гимназије. Затим је био директор гимназије у Ваљеву, а од 1932. директор Женске учитељске школе у Крагујевцу.
Павловић је био истакнути и угледни друштвени радник, дугогодишњи старешина Соколске жупе Крагујевац, председник Народног универзитета у Крагујевцу, Француског клуба и других организација. У време Шестојануарске диктатуре, 1929. Народни универзитет је морао да обустави рад, а Павловић је премештен у Ваљево. Био је председник Одбора за подизање Споменика палим Шумадинцима, члан Управе резервних официра и других организација. Врло активно је сарађивао у часописима — Мисао, Венац, Гласник професорског друштва, Војни весник, Учитељска искра, Књижевни север, а уређивао је и лист Полет. Повремено је сарађивао и у другим часописима.
Био је истакнути интелектуалац великог образовања и богате културе, познавалац четири страна језика. На својим професионалним дужностима, у друштвеном раду и у својој средини био је познат као доследан демократа и велики родољуб, достојанствен, поносан, храбар и скроман човек. Својом личношћу, ставовима и делима вршио је снажан утицај на генерације својих ученика. Његова демократска схватања допринела су да у Учитељској школи, у којој је био директор, преовладају демократска схватања.
Јавно се експонирао као антифашиста. Био је учесник и говорник на протестним зборовима против приступања Краљевине ЈугославијеТројном пакту, 25. и 26. март 1941. и учесник и говорник на маинфестацијама подршке војном шучу, 27. марта 1941. године.
Приликом велике рације у Крагујевцу, октобар 1941. ухапшен је са више хиљада грађана и школске омладине, који су били смештени у топовске шуме. Заједно са осталим грађанима, међу којима је било професора и ђака, његове и других школа, провео је дан и ноћ. Квислиншка власт је настојала да Павловића, као угледну личност, придобије за сарадњу. На стрелишту су му понудили да га издвоје из строја грађана осуђених за стрељане. Понуду је одбио, рекавши им да је његово место у строју, и да жели до краја да дели судбину својих ђака. Са ђацима, професорима и осталим грађанима Крагујевца, убијен је приликом масовног стрељања у Шумарицама 21. октобра 1941. године.
