Рођена је 29. августа1911. године у селу Машићи, код Бање Луке. Потицала је из многочлане породице Ђорђа и Зорке Перовић, који су поред ње имали још пет ћерки — Љубицу, Даницу, Душанку, Јелу и Браниславу, као и три сина — Стеву, Вељка и Душана. Основну школу је завршила у родном месту, а потом се школовала у Бањој Луци, где је завршила гимназију и Учитељску школу, 1931. године. Још у току школовања приступила је револуционарном омладинском покрету.
Године 1932. је ступила у учитељску службу и прво радно место добила у селу Међувође, у Поткозарју. Идуће године отишла је у Београд на тромесечни курс за фискултуру и тамо се укључила у револуционарни раднички покрет. У њеном стани је био штампан лист „Ударник“, који је био илегално гласило Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Маја 1933. године је била ухапшена у великој полицијској провали и изведена пред Државни суд за заштиту државе, али је услед недостатка доказа била ослобођена. Тада је упознала свог будућег супружника Кочу Поповића.
У јесен 1933. године добила је премештај у село Паштрић, код Мионице, у тадашњем Колубарском срезу. По доласку у ово село, укључила у рад тамошње партијске организације и у јесен 1934. године је примљена у чланство КПЈ, а нешто касније и у чланство Месног комитета КПЈ за Мионицу. Поред рада са децом, активно је политички деловала међу сељацима, а поготово међу женама, радећи на њиховом политичком и културном уздизању.
Због политичког деловања међу сељацима, 1935. године је по казни била премештена у једно друго село у Ваљевском срезу, а потом у село Буђево, код Сјенице и на крају у Босну. Године 1937. је била оптужена за комунистичку делатност пред Окружним судом у Бањој Луци и одлуком Министарства просвете отпуштена из учитељске службе. Тада је прешла у Београд и почела да ради у текстилној фабрици „Елка“, на Дорћолу. Наставила је да политички делује и крајем 1937. године је са Рашелом Барух, у фабрици организовала штрајк против лоших услова рада.
Године 1939. је била изабрана за секретара једног Рејонског комитета, а нешто касније и за секретара Месног комитета легалне Странке радног народа и члана илегалног Месног комитета КПЈ за Београд. Као члан Месног комитета, по партијском правилу била је члан партијске ћелије аеронаутичара и са њима је током 1940. године активно радила на припреми великог штрајка аеронаутичких радника, који је избио половином маја. Такође је активно учествовала и у припреми великог штрајка текстилних радника, у октобру исте године.
Крајем 1943. године је напустила Загреб и прешла на ослобођену територију северне Хрватске, где је била секретар Обласног комитета КПХ за северну Хрватску. У лето 1944. године била је поново пребачена у Босанску крајину, а пред крај је прешла у Тузлу, где је обављала дужност организационог секретара Обласног комитета КПЈ за источну Босну.
Југословенски савременици: Ко је ко у Југославији. „Хронометар“, Београд 1970. година.
Жене Србије у НОБ. „Нолит“, Београд 1975. година.
Јованка Кецман Жене Југославије у радничком покрету и женским организацијама 1918—1941. „Институт за савремену историју“ Београд и „Народна књига“ Београд, 1978. година.