Рођен је 6. априла 1915. у селу Велом Ижу, код Задра. Потиче из сиромашне сељачке породице. У родном селу је завршио шест разреда основне школа, а потом одлази у Чаковец, где је учио молерски занат.[1]
Године 1932. запослио се у Загребу, а до 1936. радио је у Сплиту и Шибенику, када је отишао на одслужење војног рока. Као млади радник, још у Чаковцу се упознао са радничким покретом. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1939, а од 1940. је био секретар Обласног комитета КПЈ за Преко.[1]
Активно је учествовао је у организовању устанка, против окупатора, 1941. године на подручју Задра и Шибеника. По налогу Окружног комитета КПХ за северну Далмацију, основао је прву партијску ћелију у Задру и био њен секретар.[1]
Организовао је и 7. децембра 1941. повео групу од 30 бораца, са подручја Задра и Шибеника, и довео у Лику, где су ступили у партизане. Постали су борци Далматинске партизанске чете батаљона „Марко Орешковић“, а Банина је именован за политичког комесара чете.[1]
Када је 7. маја 1942. у ослобођеној Кореници формиран Први пролетерски батаљон Хрватске, постао је командант батаљона и са њим учествовао у великом броју борби на територији Лике, Далмације, Горског котара и Кордуна. Посебно се истакао у борби код Голубића, маја 1942, када је иако рањен наставио да командује батаљоном. Такође, истакао се у борбама на Жумберку, октобра исте године, када је поново тешко рањен, наставио да командује батаљоном све до пробоја из окружења. За ове успехе Анте Банина и Први пролетерски батаљон похваљени су од Главног штаба НОП одреда Хрватске.[1]
Приликом формирања Тринаесте хрватске бригаде „Јосип Краш“ (од децембра 1942. Тринаеста пролетерска ударна бригада „Раде Кончар“) 7. новембра 1942. Први пролетерски батаљон Хрватске ушао је у њен састав. Том приликом Банина је именован за команданта бригаде, али је због рањавања, команду над бригадом преузео Милан Жежељ, а он је упућен на лечење.[1]
За команданта Девете далматинске дивизије, постављен је 8. септембра 1943. године. Под његовом командом дивизија је у непрекидним двадесетодневним борбама спречила продор немачких снага у ослобођени Сплит. До краја 1943, одбијала је честе нападе немачких и усташких снага из Сиња, Имотског и Посушја ка Дувну и Ливну; водила борбе код Аржана и на Пељешцу, а од 9. до 17. децембра 1943. учествовала у нападу на Ливно.[1]
